„Shote mori shote”

Čim spomenemo reč „šota” odmah pomislimo na igru koja se, nažalost, igra na svakoj srpskoj svadbi. Poreklo reči šota dolazi od imena Šota Galica, žene srbomrsca „kacaka” (odmetnika) Azema Bejta iz sela Galice (1889.-1924.) koji je svojevremeno harao po Kosovu i Metohiji.
Šota Galica je nakon muževljeve smrti zulumćarila i predvodila odmetnike.
U srpskom narodu sačuvano je sećanje na užasan događaj kada je Šota uhvatila šestoro srpske dece, čobančadi kod stada, na planini Mokri, povezala ih, naložila vatru i sve ih bacila u oganj.
Dok su deca gorela Šota je sa „kacanicima” igrala svoju igru oko vatre, orgijala i pevala: „Šote, mori šote / šote mašala / davno želim šote, mori, da te igram ja!”
Na mestu stradanja nevine dečice podignuta je spomen-ploča koja je stajala do kraja II svetskog rata, kada su je komunisti uklonili kako bi sačuvali „bratstvo i jedinstvo”.
Proverite i sami na internetu... Azem Bejt je idol Šiptarima na forumima... Planina Mokra se je na severo/severozapadu Kosova. Za Šotu Galicu (često i Šota Galjinica) sam pronašao pravo ime: Qerime Halil Galica.
Tekst o tome je napisao i sveštenik iz RS. Nalazi se u listu „Svetosavsko zvonce”, objavljen početkom 2007. „Šota” nije nastala tako davno da se ljudi ne bi sećali odnosno znali kako je nastala.
Šta ću od sada da radim, pitate se. Pa vrlo jednostavno. Ozbiljan sam kad vam kažem da ću po svaku cenu pokušati da sprečim sviranje/pevanje šote na bilo kojem veselju. Načina ima mnogo. Druga stvar koju mogu da uradim (ako već ne mogu da sprečim): napustiću mesto događaja. Bilo kad i bilo gde. Najlakši način je naravno odmah na početku reći muzici: „bez šote”.
Sigurno sad mnogi smatrate kako ja opet preterujem i šta ja znam. Nemam te snage (a ni želje) da menjam druge ljude. Možda mogu samo da vam na ovaj način otvorim nove poglede.
Šta želim od vas? Pa bi mi vrlo bilo drago kad bi ovu informaciju o šoti prosledili svim Srbima koje poznajte... Drago bi mi bilo kad bi na bilo koji način onemogućili sviranje iste (ili da pre kažete muzici ili da to učinite u početnim taktovima). Najmanje što možete da učinite je da kad se svira ova pesma sednete na svoje mesto, zamislite kako je bilo toj deci koja su živa izgorela i kako je bilo njihovim roditeljima. Znači, da se ne veselite, jer za to stvarno nema povoda...
Cena naše inferiornosti i neznanja je suviše skupa da sebi JOŠ jedan put u istoriji dozvolimo „bratstvo i jedinstvo” preko krvi i kostiju naših predaka, naše dece i našeg naroda.