Istinski u 'onoj' najp(ot)unijoj ****** i meri /'fali mi reč/ kakva ona da bude zna, ne.

Još uvek cekam da mi se dogodi/desi.

(Ali,) ko zna,
možda (neke) sledeće godine.

Prvi dres

Pre nego što sam počeo da pikam fucu u Partizanu kod *čika Ćeleta imao sam veliku želju da mi moji kupe pravi crno-beli dres. Tako, povede me mama jedan dan u ‘Bulevar ‘i posle duže šetnje ugledamo traženi dres u radnji kod Liona.
-To je mama to, ajde kupi, kupi molim te.
Oće mama , zato smo i pošli u grad ali…
U tom trenutku, stariji čovek izlazi iz prodavnice i stavlja ključ u bravu.
Keva nešto priča sa njim a prodavac objašnjava,
da je kraj radnog vremena,
da i on ima porodicu,
da je umoran,
da sve stoji i biće sutra u rafovima jer se neće prodati preko noći.
Ne vrede razumna objašnjenja. Ja već ‘ridam’ glasno plačući ispred izloga.
Dobri čovek ponovo otključava radnju. Dobijem toliko željeni dres tri broja veći jer manji ne postoji ali nikomi ga više ne može oduzeti.
Moj je!
Sad ne znam da li plačem od sreće ili me drži od malopre, jer možda nisu istekle sve nakupljene suze.
Ko ga interesuje što mi je rame zbog moje mršavosti ispalo kroz kragnu i što dres doseže do kolena.
Uvućiću ga u šorc.
„Skupiće se kad se potopi u vodu”,
znalački ponavljam ‘Kepine’ reči ,koji takav prugasti crno-beli dres već ima neodvajajući pogled sa crno belih pruga. Suze su otvorile vrata radnje ali i sreće koju sam navukao to veče na sebe i nisam skidao celu noć, celi život.

Ja ću tebe Kutake da usvojim i da pričaš svima kako su dobre priče i da kupuju...kupuju...)))

Hvatači lopti

Hladno je bilo u zadnjem kolu prvenstvene fudbalske utakmici Partizan Zagreb kad je iznenada napadao veliki sneg pa nije bilo vremena da se očisti sa terena. Direktan televizijski prenos mi je govorio da neće biti velika konkurencija pri odabiru ‘hvatača lopti’ od nas dečaka koji smo trenirali na pomoćnom ‘šljakastom’ terenu stadiona JNA.
– Možda će me snimiti na televiziji, potajno sam se nadao.
Obično strog ali za ovu priliku ne toliko mrzovoljan, ekonom Ćamil je samo sproveo nas sedmoricu ‘najodvažnijih’. Usput nam je obećao da će mo ubuduće imati prednost u odnosu na pionire koji ‘biraju’ utakmice. Radost se pomešala sa ponosom. Uživanje je bilo dok smo u poluvremenu cupkali ispred ‘šesneasterca’ gostujuće ekipe, pokušavajući na brzinu da ‘utabamo’ teren i tako pomognemo voljenom klubu. Zajedno sa dvadesetak navijača i nekoliko redara formirali smo interventni tim protiv vremenskih nepogoda. Na minut smo pozvani od majstor Boleta u svlačionicu da popijemo vrući čaj sa rumom. Razgalila su nas dva gola legende crno-belih Moce Vukotića a meni se uvukla neka toplina u grudi što zbog golova a malo i zbog okreljujućeg ‘koktela’. Nisam ni osetio belu ‘snežnu kapu‘ koja mi se formirala preko kose a koju je otresao jednim potezom Vlada Pejović, standardna ‘šestica‘ Partizana, dok smo zajedno sa igračima napustali teren na kraju utakmice.
„Skoknućemo malo,”
priča zadovoljno „keva”sredovečna žena, poznata navijačica u punom autobusu 47, aludirajući na trenutno ponižavajuće deveto mesto velikog kluba na tabeli.
Još hladnije je bilo protiv Slobode iz Tuzle. Poluvreme je a mi ‘petlići’, skupljači lopti gledamo iz tunela kako kiša ‘lije kao iz kabla. ’
Šta da se radi?
Za pet minuta počinje drugo poluvreme. Gledaoci su se sakrili ispod kišobrana i gde je ko stigao čekajući da nevreme prestane. Dosadno je bez prevrtanja na sunđeru koji je na ‘severu’ a nema ni rezervista koji obično šutiraju na gol zagrevajući se.
Kažem kiša ‘ubija’!
-Ajmo da istrčimo!
Predložim ludu ideju.
-Ae!
Neki se smeju, neki vrte glavom ali uvek ima ko hoće.
-Oćemo?
„Oćemo”!
Istrčimo onako iznenada sprintajući nas dvanaest pionira željnih avanture kroz teren i najpre iznenadimo pa onda nasmejemo sve na stadionu. Posle toga usledi spontani poduži, gromki aplauz svih prisutnih gledalaca. Istrčali su svi, uključujući one klince koji su se nećkali. U trenu smo bili mokri do’ gole kože’ ali …taj aplauz,’topao’ i od srca kao nagrada za nas promrzlu decu još mi je u ušima. Ko ga nije čuo nezna o čemu pričam. Nema veze koliko je posle drugo poluvreme bilo hladno i ko je dobio kijavicu.
Ko te pita.

http://www.youtube.com/watch?v=30msupgH7jw

:-)

pa ne znam da li sam bio srećan ili ne ali značajan dan je svakako kada sam prvi put...ma čitaj samo..

...
Pričamo tako mi muški šta je ko sanjao na tu temu, te se ja požalim pred „iskusnim ljubavnikom” Zoranom i postavim pitanje:


„ Kako, bre, to – kad sanjam neku golu devojčicu, ona nikad nema dlačice dole?”
-A baš bi bilo dobro.

„E pa zato što nikad nisi ni video pravu pičku”, smeje se nadmoćno Zoran Ćuran ili „Adam” za tu priliku, praveći se kao da je on ne samo video, već i da je „obavio stvar”.

„Dobro, rešićemo mi to”,

mislim se ja, pa smislim.
Vešernica je bila u sastavu zgrade gde su bile šupe, a sa druge strane klozeti. Svaki dan bi se neko najavljivao za kupanje i ložila bi se vatra, da se zagreje veliki kazan sa vodom. Za taj dan sam čuo da će se kupati zgodna Mira. Ona je bila starija dve godine i već lepo razvijena devojka, sa velikim grudima. Saznalo se takođe da će joj pomagati i polivati je vodom Kepina sestra Nada. U našoj maloj ulici sve se inače vrlo brzo sazna. Predložim drugarima da se sakrijemo unutar prostorije i virimo kad se skine „rasna” Mira, pa da je vidimo golu. Nekolicina dečaka odmah prihvatiše i zauzesmo dobre zaklone iza nekih nabacanih kartona u ćošku vešernice. Pred sam trenutak ulaska devojčica na kupanje par dečaka nervozno izađe iz skrovišta i pobegoše. Kad su Mira i Nada ušle, Kepin brat Dragan nije izdržao, nego iskoči i on imitirajući Peru Detlića iz crtanih filmova:

„Pogodi ko sam, ha haha , haaaaaaaaaaaaaa!”

Tako sam ostao sam u improvizovanom skrovištu, zaklonjen praznim kartonskim kutijama i rešen da istrajem u nameri. Kroz veliku paru koja se digla prvi put sam video „crni trougao”, sasvim mutno i nejasno, držeći pogled što duže na njemu ne bih li zapamtio željenu sliku za kasnije snove. Spolja se čulo dovikivanje i smeh drugova, dok je Nada pljuskala golu drugaricu zagrejanom vodom po glavi, a voda se slivala sa okruglih grudi do bedara. To je bilo zabavno, ali u trenutku kada je u vešernicu ušla Tijanina i Tatijanima baba, da pita da li je ostalo još tople vode jer bi se ona takođe okupala, mene obli hladan znoj u sred one guste vodene pare. U trenu se istopi i nestade u magli sve moje dobro raspoloženje i uživanje.

„Jao, bruke, babu da gledam. Šta ću sad?”

Nisam mogao izdržati da budem tu dok se baba kupa.
Dok sam razmišljao kako da šmugnem i izletim na slobodu, da me nema tu gde sam (možda da ostanem žmureći?) desilo se da me je, srećom, baka Ruža iznenada otkrila. Preturajući po drangulijama, tražeći nešto u uglu, otkrila je mene i moje improvizovano skrovište i lišila me muka. Bar za trenutak.

„Juuuuu! Kuku…Deco, tucite ga”

zavapi preneražena baba.

-„Šta ćeš ti ovde, nesrećo jedna?”
„Idiote, kretenu, platićeš za ovo”,

dočekaše obe devojke u odbranu svoje nevinosti. Ja izleteh na vrata koja su mi ženske brzo otključale, među svoje drugove, kako sam znao i umeo. Dobro raspoloženi oni su već uveliko pravili viceve na račun babe i mene. Slučaj se morao prijaviti Mirinom tati, jer je postojao nepouzdan svedok, baba. Ne bi to bilo strašno da Mirin otac nije bio strogi milicioner, zvani „Bora pandur”. Mnogima je u sećanju ostala scena kada je Sava morao da skoči sa najviše grane kestena, odakle do njega niko se nije usudio ni da pokuša.
Nije se prizemio već sa nižeg drveta, kao zrela kruška, „otpao” i Miki, jer je gađao Borinu Miru čičkom baš na „nezgodno mesto”. Dobio je takođe rezervni nadimak „bjež, Bora”.
Znači, čim ga vidimo mi se „ukenjamo” i begamo ili „palimo”, kao da je on signal da treba da se izgubimo iz vidokruga, jer policajac je inače opasan tip. Poznat je bio zbog oprezne vožnje svojom crvenom škodom, koju je svakodnevno prao i mazio krpom.
Pojavi se tako on na početku ulice, a onda mu treba dva cela minuta da pređe stotinak metara. Mi stojimo ispod bagrema, pa se premestimo do kestena, na pristojnu udaljenost, da sa distance brojimo sekunde Borinog prolaznog vremena.
Njegov sin Bane se po običaju nije mnogo ljutio zbog takvog zezanja ili nije mogao, niti hteo da pokaže, jer je bio uzrasta kao Miša. Više je voleo da ostane u kombinaciji sa nama, nego da se duri bez šansi da bilo šta promeni.
Priveo me je dakle Bora pandur na „informativni razgovor”, čvrsto me držeći za jednu ruku, tu kod druge česme i naredio devojkama da me tuku.

„Udrite ga obe!”

Iskusno se ogradio policajac, da ne ispadne da je to porodični obračun. Mira me je lupala svuda: po leđima, ramenima, ali po mojoj oceni ne baš preterano jako. Međutim, kad me Nada, na Borin nagovor, udari po glavi, meni se „otkači” fudbalerska noga sama od sebe, i ja je šutnuh u nebranjenu cevanicu, onako „iz kolena”.

„Šta je, šta se udaraš, breee, tebe nisam ni gledao.”

Bilo kako bilo, ja sam kroz magličastu paru video „crni trougao”, a moji vršnjaci sigurno ne, pa sam s te strane odmah bio u prednosti. Mogli su samo da mi zavide ili pitaju kako to „ona” izgleda. Naravno da su me zapitkivali posle tog slučaja. Njima je preostalo da i dalje lepe ogledalce na cipelu ili patiku, priđu „kao fol” da popričaju sa devojčicom u haljinici, pa poture nogu bliže njenim nogama. Na taj način bi videli koje boje su devojčicine gaćice ispod suknjice! Ta ideja nije dugo bila uspešna, jer je počelo šamaranje „snajperista”, sa zabranom prilaska ženskom društvu.
Iako sam više očekivao od tog iskustva, nadao sam se da će ono pomoći da mi naredni erotski snovi budu upečatljiviji i izazovniji, što se ipak nije desilo tako brzo. Morao sam da se nagledam mnogo izlizanih pornografskih sličica, pre no što mi se u glavi sklopila slika kako izgleda ženski polni organ.

To je cena jbg...a i neko iskustvo.
Od nečega se mora krenuti)).