vodena
(*)
11. decembar 2013. u 16.17
Ovo „kad kažeš mami i tati” me je podsetilo na nešto. Već sam jednom o tome ovde pisala ali opet sam se setila te scene.
Pre vise godina neko me je za jednu odluku koju sam napravila pitao „Šta će tvoji reci na to?”. Ono sto i danas jasno pamtim je neverovatna daljina koju sam u tom trenutku osetila od sebe prema tom pitanju. Bukvalno mi je trebalo sekunda ili 2 (znaci dovoljno da osecaja postanem svesna) da jasno shvatim šta me covek pita. Pamtim da sam se okrenula ka njemu i onako uz neki polu osmeh, polu zbunjenu facu ja njega pitala:'Molim?!'
Nije stvar u tome sto svoje ne pitam koju odluku da donesem. Ja mnogo dugo ne živim sa njima i retko ih vidjam. Svi mi koji smo u emigraciju otisli sami i živeli bez porodica smo razvili deblju kozu i veću samostalnost. Prosto zato što morali. Nema ko da te pomiluje po glavi, donese caj i kaže da će sve biti u redu. Samim tim nije cudno to što odluke donosim sama. Ali cudna je bila moja daljina, odsutnost i neka (meni bar) teško objašnjiva potpuna otcepljenost od ikakve mogućnosti da ja sa njima diskustujem oko neke odluke tog tipa.
Da me ne shvatite pogresno, ja svoj zivot od porodice manje više ne krijem niti pak imam nešto posebno da krijem. Ali ono sto sam i dan danas ponela iz te realno obične scene je dubina disocijacije koju sam tokom godina razvila prema mogućnosti da neko utice na moje odluke, pa makar to bili o oni za koje znam koliko me vole. To me ustvari brine.
