ko je koga izdao uvek je pitanje i treba se saslusati obe strane ;)

„Sve u životu je privremeno, jer sve se menja. Zato je potrebna velika hrabrost da voliš nekoga, znajući da to može prestati bilo kad.. ali vjerujući da će trajati zauvijek”

http://www.youtube.com/watch?v=nXWhRm1IiSI

Ako verujes u nju(ljubav),osetis-onda i traje vecno...

Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito i manje
verovatno, ali je plemenitije. I lepše.
Tako sve ima više smisla. I smrt. I život.„
— Meša Selimović —

”

sve neki citati niko iz svoje duse nezna i ne može da kaže...

može covek da voli i da odlepi al pravo svesan nje može postati tek kad izgubi...

„Premrla je od straha kad ga je videla da joj prilazi, strepeći da ne sazna koliko ga voli, koliko ga je čekala, koliko je sanjala da ga uhvati za ruku.”
— Paulo Koeljo - 11 minuta

O ljubavi se ne može ni govoriti pametno, jer ljubav nije stvar pameti nego osećanja; a zato što je ljubav istinska samo kada je slepa, ona ne podleže nikakvim merama razuma.

Jovan Dučić

„Kada sebično vodiš igru, sve radi protiv tebe:
ne možeš zahtjevati ljubav
ni tražiti emociju.
na kraju si ostavljen sa bilo čim što si voljan da daš
a to je često
... ništa... .”

http://www.youtube.com/watch?v=5UjOj_oJN6w

„Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog. ”

-Tako je Pandora :) zato se mi muski obracamo „miljenicama” sa : Ljubavi moja :) ;)

„Taj ogroman topli dlan konacno je postao odlivak mog obraza...sada znam od čega se pravi sreća!!”

http://www.youtube.com/watch?v=G1VnctVC22Q

„Shvatio je da mu je ona ne samo bliska, već da sada ne zna gdje prestaje ona, a počinje on..”

Tolstoj Ana Karenjina)

ULICA GORKIH JAGODA

Dobrodošla,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.

Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
„24 časa života manje”.

Pogledam oglase,
rubrika „Nadanja”,
ali ništa novo...
Čak se i staro razgrabilo!

Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...

Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
„Prvi poljubac”.
Odmah je tu, na trgu Ironije.

Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kog dana na meniju...)

„Koji je danas dan...?!”
reče kelner...
„Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!”

„Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!”

Za Patetični dan,
obično je na meniju
„teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom”

„Moje omiljeno!”
- pomislih.
„Još nešto gospodine?!”
bio je ljubazan kelner.

„Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?”
„Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!”

„Ko kuva danas?!”
pitah.
„Đavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!”

„Daj! 'Ajde!”

„A, za desert?!”

„Možda neki bol,
u predelu grudi?!”

„Naravno gospodine... Sve za Vas!”

/R.P/

ma ne kažem tebi bre , šta me minusiraš))

Meni to nije niko nikada rekao tako. Govorili su da su jedino mene voljeli ono pravo I td I td Ali m je najsladje bilo „ dobro dosla u moj zivot”

De onu kad joj se usunjas u krevet.
To mi fali. Onaj nekadasnji osjecaj jednine I spokoja kada se tijelo opusti a dusa se smijesi;)

79 sekundi ljubavi:)

http://www.youtube.com/watch?v=Rb0jsseh9J8

„Sagoreo do bezumlja stalnom
depresijom drugih,
uklanjam zavese, čeznući za nežnom svetlošću,
tu je, tu je
negde,
siguran sam...”

http://www.youtube.com/watch?v=jykARAeZFRI

Ja volim kisu:)

http://www.youtube.com/watch?v=MRcMwxq21kU&feature=share

Ja te volem
Tebe lično
Ajlavjute
Fantasticno!

„”Iza ponoci neke davne, kad sam tek naslutila da negde možda I postojis da bi mi nedostajao, mada ne bi smeo...iza te iste ponoci u kojoj sam pricala kojekakve gluposti koje su uredno slagale osmehe na tvom licu, jedna se zvezda na nebu ugasila, ja pomislila zelju...I traje I dalje , I cuvam te kako znam I umem u snovima, I ne želim da me budis...:)

http://www.youtube.com/watch?v=W-e2bptjUOc

Kad je sve volim

„Kada mi upadne u sobu
I unese sneg na trepavicama
I miriše na napolje.

Kada kupi psa pa ovaj
Hteo, ne hteo ubrzo
Počne da liči na nju.

Kad se setim da je bila fetus
I takvu je volim
U stadijumu punoglavca

Na fotografijama iz detinjstva
Kao bebironu sa loknicama
A najvolim zato što se ona
Od tih fotki do danas
Uopšte ne menja

Kad noću piše
Baterijom po vazduhu
Šalje poruke vanzemaljcima

Kad me na Rilkeove
Stihove pita
- A je l’ ti se sviđa
Moja nova tašna?

Kada usisava tepih u ’aljinčetu
I kada je uštinem otpozadi
A ona vrisne –
Jesi li normalan
Mogla sam tako da poginem ovde

Kad slušamo muziku
A ona podigne kažiprst
Slušaj sad ovaj prelaz
Kako je dobar
Ram-tara-ram-tira-tam

Kad je pogledam na neko mesto
A ona stavi ruke preko tog mesta
Kaže – što si pokvaren,
Marš tamo!

Kada donese ćumur
Na poslužavniku
Evo, malo su mi
Izgorele kiflice – kaže

Dok čita ove beleške
Pa se iznervira
Što lažeš, za one kiflice!

Kada mi kaže
Bože, koliki ti je nos!
To je zato što me lažeš
Pa ti stalno raste
K’o Pinokiju…

Kad kaže
Ja bih te nešto pitala
Ako obećaš da
Nećeš da se smeješ

Kad izađe iz kupatila i
Kad joj kosa liči
Na dečiji crtež

Kad šmrca na ljubavni film
I kada opazi da se jedva
Uzdržavam da
Ne prasnem u smeh
Pa stane da me gađa
Korama od pomorandže

Kad mi kaže –
Ti mene kad bi ostavio
Ja bih samo legla
Na patos
I umrla…”

/J.N/

https://www.youtube.com/watch?v=-8oAGvFxevw

Nekad bilo...

thnx.. tajka:)

http://www.youtube.com/watch?v=sMmTkKz60W8&feature=youtu.be

Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole.
Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća- njihov budući dom: vidim prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primećuju. Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne. Omamljeni tetrebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi, umorni od ljubavnog leta…Taj prastari prizor uvek je za mene kao nov, poput tek pronađene obale Amerike kad je ugledao onaj pijani mornar sa Kolumbovog broda – oaza u poslovnoj pustinji, čamac na pučini u očima na smrt izmorenog brodolomnika, vatra na Aljasci – uvek je to za mene pravo pravcato čudo! I uvek se pred tim prizorom osećam kao stranac, jer svaki ljubavni par ima svoj tajni jezik, svoj šlager, svoj stih i časovnik ispod kojeg čeka, svoj rukopis, svoj način hoda i svoj zagrljaj u hodu. Zaista je tačno rečeno: „Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole…”

Za dvoje koji se vole svet je opasan protivnik. Oko njih ratovi, diplomatske peripetije, oko njih poplave i uspesi preko noći, svađe i ruševine, mržnja i ravnodušnost, krunisanje i otkrića, avanture i trke na život i smrt, a oni nepomični ćute i drže se jedno drugog savršeno odsutni u svojoj nevidljivoj kući, zagledani u nepostojeću pucketavu vatru peći, bez reči, bez nadmetanja u duhovitostima, bez zadnjih misli, bez planova, bez ičega, sem tog jednostavnog dodira u tišini. Viknuo bih: gle, čudo nad čudima! Ali prolazim pokraj tog večnog para na klupi u parku, kao lopov koji je upravo ukrao parče sreće; prolazim na prstima da ih ne probudim iz sna i smejem se u sebi onima kojima su za vođenje ljubavi potrebni postelja, svetla pod abažurom, skupa pića i bademi za grickanje, isključeni telefoni i fotografija nagih lepotica za nadraživanje, mirišljava kupatila i organizovano vreme, pa ipak ljubav ne dolazi u te skupe krletke, već dreždi u vetrovitom parku, na klupi sa koje se ljušti boja, pod nebom sa kojeg sipa prljava decembarska susnežica, u večnom strahu da će biti povređena i oterana baterijskom lampom. Podignuto je toliko dosadnih spomenika ljudima koji su činili zlo u ime neizvesnog dobra, toliko spomenika sujeti izlivenoj u bronzu, pogrešnim otkrićima i netalentovanim pesnicima, mrzovoljnim akademicima i lukavim ministrima, a još se niko nije setio da u nekom parku podigne spomenik ljubavnom paru koji je presedeo na jednoj klupi toliko dugo a nije primetio ni kišu, ni vetar ni sneg: začaran sopstvenim čudom na čijim temeljima stoji ovaj stari svet. Pitam se čemu ova nepravda i ubrzo pronalazim odgovor: dvoje koji se vole na jednoj klupi u parku sami su svoj sopstveni spomenik – trijumfalna kapija ljubavi.

/M.K/

Zar će cijelog života ostati dijete, i čeznuti da ga prihvate ljudi do kojih ne može da dopre?

(Tvrđava)

http://www.youtube.com/watch?v=i7iMfh7Z5ko

„- AKO NEKAD ČITAŠ OVO –

Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje devojka, žena u godinama ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava...

Nedostaje mi prva rečenica koju izgovorim kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv, polulenj i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.

Nedostaje mi da te mazim, da ti nameštam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra ”Dobro jutro, ljubavi„, ili ”Sunce moje, volim te„. Nedostaje mi ono ”Šta ti se jede„, ili ”Idi do kupatila, čekam te u krevetu...„.

Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmejavam i osvajam, pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim… Nedostaje mi da ti grejem stopala rukama i da me to čini srećnim. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigde više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad...

Ako nekad čitaš ovo, čitaj polako, najsporije što možeš, reč po reč, i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav...

Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proleće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša deca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmovi koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš drugima da prepričavaš. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da rešavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno...

Nedostaje mi tvoje telo pored mog. Nedostaje mi tvoje telo, koje nikada nisam doživeo do kraja. Nedostaje mi da ti se dajem, radujem, usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo. Ali to sam ti već rekao, sećaš se?

Nedostaje mi Beograd koji ima smisla samo kada sam sa tobom. Nedostaje mi da spustim glavu na tvoje rame, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četiri sata. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi tvoje otmeno neverstvo. Nedostaje mi ono tvoje ”nismo jedno za drugo„, i ono moje ”valjda se i ja nešto pitam„. Nedostaje mi tvoja ljubomora, koju vešto skrivaš a posle se odaš, kroz smeh...

Ako nekad čitaš ovo, znaj da neće niko da te štedi, niko, nikad. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se sada kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi...

Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon, da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smejanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem a odavno mi to nisi rekla…

Nedostaje mi tvoj neprestani smeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja otkačenost i ono tvoje čuveno - ma lako ćemo... Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…

Ako nekad čitaš ovo, okreni, pozovi, znaš, ma nema veze...

Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji saveti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja sestra, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Onaj nered koji samo ti znaš da napraviš. Nedostaju mi tvoje čarape, koje uvek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primećuješ...

Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumemo, mesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najlepši deo mene. Nedostaje mi da te osvajam, svestan da si vredna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me poseduješ, praviš se da me nemaš, a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš...

Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osećam kada smo zajedno. Nedostaje mi ona žena u tebi. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si možda najbolje što mi se u životu dogodilo. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve...

Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom...

Nedostaješ...

Mada mislim da to već znaš…”
/S.S/

https://www.youtube.com/watch?v=5I3mLnIhmMc

I bite my lip.
I buy what I’m told.
From the latest hit,
To the wisdom of old.
But I’m always alone,
And my heart is like ice.
And it’s crowded and cold,
In my secret life.