Diskusije : Književnost

 Komentar
Las Palmas
MC_
(Bihilist)
03. mart 2024. u 16.41
Las Palmas

U preosvetljenoj kancelariji sedele su dve obične žene neodredjenih srednjih godina i neodredjenog stanja u koje se ulazi dugotrajnim radom u administrativnim službama, propalih država, u situacijama kad su šefovi surovi, a stranke koje dolaze, uglavnom pokvarene, podmukle i zle.
To je dakle bilo njihovo radno mesto. Kao i većina ljudi primorana da radi, i one su se osećale skoro kao deo kancelarijskog nameštaja, ili koa das u lancem vezane za tu sobu. Lancem koji bi se jednom dnevno otpustio i dozvolio im da odu kući, da bi se jutrom opet zategao i primorao ih da ponovo dodju na posao.
Da, bilo je tiho i zagušljivo u njihovom malom uredu, veliki kontrast u odnosu na one jesenje dane kad je po ceo dan sve bilo puno veselih i grlatih Bosanaca, koje je vlast prijavljivala kao ovdašnje stanovnike, pripremajući ih da glasaju za nju na lokalnim izborima. Trebalo je prijaviti sve te lažne stanovnike, izdati im lične karte, upisati ih u matične knjige, kreirati neke nove priće zasnovane na lažnim stanjima i lažnim životima. U tom velikom projektu, svako je bio saučesnik, svako je imao svoj zadatak i svako je bio plaćen prema zasluzi i tržišnoj ceni obavljenog posla. Važna je jedino bila apsolutna saglasnost učesnika, zadovoljstvo zbog buduće nagrade i apsolutna diskrecija. Za Stranku na vlasti, kao za svoju veliku i proširenu porodicu, ljudi su bili spremni da urade baš sve.
Ali ovde se ne radi o tome. Priča o izborima je tu samo da istakne koliko su Branka i Milica, a tako su se zvale službenice, bile premorene usled povećanih zahteva na poslu, koje su imale prethodnih meseci. Toliko premorene da im je svega bilo dosta, da su po čitav dan kunjale, približujući se radijatoru, dok je napolju padala ledna kiša i zavijao vetar. Sada su ponovo bile obične policijske službenice zadužene za pasoše, lične karte, potvrde o prebivališta i slične dosadne i svakidašnje stvari. Nemotivisane i jadne, preko volje uzimale su podatke od zlovoljnih i nervoznih ljudi, postajući na kraju dana i same zlovoljne i nervozne. Kao da se sa njihovih klijenata, cedio i u sobi skupljao nekakav etar, nekakav tečni užas, kao voda koja kapa sa odeće ljudi koji udju u sobu sa kiše. Toliko je bilo dosadno, toliko su malo vremena imale naše junakinje da im ni doza redovnoe razonode na pauzi, ni komentari na serije, frizure i odeću žena koje su dolazile, nisu više pričinjavale zadovoljstvo.

Baš u takvoj situaciji, unutra je ušla jedna neobična stranka. Jedan, takoreći, čovečuljak. Čovek, oko četrdesetipet godina star, crne, prosede brade, neugledan. Oprezno je pomolio glavu kroz vrata, kao da se nečega plaši.

„Ja sam samo hteo…”
„Udjite, ne ujedamo mi, kažite šta vam treba”, rekla je službenica bliža vratima.
„Ja sam hteo da se odjavim”
„Da se odjavite?”
„Da se odjavim, da ne živim ovde, idem u inostranstvo”
„Dobro, evo vam formular”

Čovek je uzeo formular i počeo nešto da piše. Obe službenice osetile su u čitavom telu neku toplu plimu, neku novu energiju, snažan plamen znatiželje.

„Pa gde to idete?”, pitala je slatkim glasom Milica, pazeći da se izrazi što sladje, što ljubaznije.
„Las Palmas”
„Šta?”
„Las Palmas de Gran Kanaria, tako se pravilno zove”

Službenice su zaćutale, fascinirane ovim geografskim pojmom.

„Gde je to?”, nije mogla da izdrži Branka.

To su Kanarska ostrva.

„Jao”, kliknula je Branka.
„Jao”, kliknula je Milica.

„To vam je jedan divan arhipelag, ostrva”
„Mediteran, kako lepo…”, uskliknula je MIlica.
„Ne, ne”, to je Afrika, Afrika je tako blizu„, ispravio je čovek.
”Jao, ja bih volela da idem u Afriku, da me tamo pojede…. Da me pojede… tigar da me pojede„, prosto je Milica pevušila, sva uzneta pričom.
”Da, i ja volim Afriku, toplotu, tropske noći…„, objašnjavao je posetilac, nekako sav oslobodjen i otkravljen.

Onda je opet zaćutao i nastavio da popunjava formular.

Odjednom je zastao. ”Svrha boravka, šta da upišem„

”Pa verovatno, „privremeni rad” „.

”A ne, neće biti rada, idem na nekoliko meseci da nađemi kupim sebi jednu lepu nekretninicu i da se opustim„

”Jao, opušteno„, kliknula je Branka.
”A to nema u formularu„, smejao je čovek, ”samo opušteno„. Ali ima ”ostalo„.
”Stavite „ostalo” „, rekla je Branka, sva ponesena, kao da se i ona sprema da kupi kuću u Las Palmas-u.

Tako je, uz malu pomoč službenica, formular bio popunjen.

”Evo„, rekao je čovek, ”ja već prekosutra letim, tako sam srećan zbog moje kućice, tako srećan. Pružio je formular. Njegov entuzijazam je prosto napunio zapremniu čitave prostorije. I službenicama je izgledao nekako veći, lepši, muževniji, posle ove priče o Kanarima. Prosto princ na belom konju. čak i njegova proćelavost delovala je tako simpatično i toplo.

Onda se okreno, izgovorio ono formalno „Hvala i dovidjenja” i izašao.

„Vidi ti njega”, izustila je Branka. „Vidiš ti to”. On tamo u Africi na suncu se opušta, a mi...„ I obe službenice huknuše. Skoro zaplakaše, ali suze im nisu išle na oči.
U tom trenutku, kao da je i temperatura iznenada pala u sobi, kao da se osetilo prisustvo samog Sotone i miris budji i raspadanja, na način kako se to obično prikazuje u knjigama. Kao da su zimski vetar i vlaga naglo našli sebi otvoren put u prostoriju...

I baš u tom tada, neko je ponovo zakucao, a onda se na vratima, pred služnenicama pojavio jedan par, nimalo perspektivan i nimalo atraktivan. Jedna starica zrgčenog lica, sva u crnom, sa ogromnom, crnom šubarom, u stilu veštice, za njom neki pognuti čovek, očito muž dotične. Starac je nekako zaostajao, činilo se da jedva drži korak. Starica je delovala malo snažnije, ali i nejno je lice bilo neobično iskrivljeno u neku tužnu grimasu, a i brada joj se pomalo trzala, otkrivajući prve znakove Parkinsonove bolesti.

Branak i Milica bile su zgranute.

”Šta vam treba?„, bezvoljno upita Milica.

”Da prijavimo promenu prebivališta... Mi moramo...„

”Na osnovu čega?„

”Molim?„, starica je izgleda bila još i nagluva.

”Neko rešenje, neki dokument..„, vikala je Milica očajno.

”A.. to. Imamo. Ostavinsko rešenje. Naš sin.. naš sin je umro bez poroda, kao samac. I mi smo ga nasledili. Selimo se u njegov stan jer je manji i isplativiji... a mi...„, govorila je stara žena dok joj ej glas podrhtavao.

”Dosta, dajte„, vikala je, sva smračena Milica.

Gledala je rešenje. ”Dobro, a taksa, da li ste platili taksu?„

”Pa jesmo„

”Gde vam je dokaz da ste platili?„

”Notaru smo platili. Za ostavinu.„

”Ma ne to„, Milici je podrhtavao glas, dok se suzdržavala da ne zavrišti, ”administrativnu taksu, za nas„. Piše vam sve na tabli u čekaonici.

”Nismo to platili, evo idemo da platimo„, sporo se i tužno okretala starica, dok su joj se rukle tresle. Starac se polako gegao ua njom.

Izašli su. Vrata su škljocnula. Opet je u uredu zavladala grobna tišina.

”Bože, kakvih sve ima ljudi„, promumla Branka sebi u bradu.
Kroz prozor se, u crno sivoj tehnici, videlo da s neba padaju pahuljice.

MC”
MC_
(Bihilist)
04. mart 2024. u 09.47
Početak proleća u gradu

Dok sam stajah sam na ulici
sred dima automobila,
moju glavu tada podiže
neka slepa sila.

Visoko gore,
kraj prljavih fasada,
tad ugledo sam pupoljke
u srcu sivog grada.

To počelo je proleće,
ko početak sna,
jadno, tužno proleće,
u ovoj zemlji zla.

Priroda se ne da,
uznosi nas čudima
jedina još čista,
medj ovim podlim ljudima.

U prljavom gradu,
umoran od svega
gledah dugo pupoljke,
naspram plavog neba.

MC
MC_
(Bihilist)
16. mart 2024. u 14.40
Preskakanje zidova (fleš)

„Osjećaj tako drugačiji od svega što razumijem
Od svega što želim da vidim
Nešto kao flash”
B. Dž. Štulić „Flash”

Jutarnja šetnja počinje kad ostanem sam na kapiji škole. Moj sin kaže da je škola jedna odvratna mašina. Svako jutro ga, kaže, proguta svojim velikim metalnim ustima, a oko podneva ga ispljune, sažvakanog i jadnog. Potpuno se slažem s njim, mislim da je dobro opisao situaciju s obzirom na svoje godine. Tužno je što ne mogu da mu pomognem. Voleo bih d aniko ne ide u školu. Zapravo, predložio sam mu jednom da završi svoje školovanje posle osnovne škole i postane pastir u jednom planinskom selu koje smo nekad posetili. On je taj predlog shvatio kao ironiju, ali ja sam u stvari mislio ozbiljno. Mislim da je ta situacija sa školom bezizlazna i deprimirajuća. Teško je i misliti o tako užasnim stvarima.

Tu, oko kapije škole nagomilavaju se roditelji kao talog koji reka izbacuje na nekoj okuci. I ja žurim da se sklonim od njih. Danas prepoznajem ćoveka sa bradicom koji dovodi sina u BMW-u, zatim visoku, kvarcovanu poslovnu ženu koja nosi ogromne tamne naočare i podseća me na bogomoljku, onda debelu ženu koja uvek vodi psa i puno priča. Oni verovatno razgovaraju o nekoj od bezbrojnih aktivnosti i obaveza koje imaju njihova uspešna, jako posebna i nadarena deca. U svakom slučaju, sklanjam se od njih. Od druženja s roditeljima nikad niko nije imao radosti, pa ni ja. Možda ljudi koji vole da se takmiče i upoređuju nalaze nešto u tome. Posmatrači rimske arene, u kojoj su gladijatori njihova sopstvena deca. Zato izbegavam svaki kontakt s njima i brzo prelazim ulicu.

Volim kada je ovako hladno, kad led kaplje s krovova. Onda nema nikoga ili gotovo nema nikoga. Hodam Jovanovom ulicom. Nikad nisam voleo taj kraj Dorćola, bliži centru. Kod nas, dole, cenili su lopove i pričali bajke o opasnim, kriminalcima. Ovde su živeli neki drugi ljudi, bezlični i fini. Oni su uvek pričali o putovanjima i o svom ličnom razvoju. Nismo išli u iste škole. Kod nas je bilo mnogo Cigana, kod njih nije bilo Cigana. Mislim da shvatate… Od Cigana se može naučiti koji su prioriteti u životu i šta je stvaran svet.

Dakle, volim kad je hladno. Hladnoća odbija ljude od ovog prostora. I hodam, hodam sve brže, pazeći da se ne okliznem, da ne padnem. Bilo bi bolno.
Ipak, svaki korak je sve slobodniji, sve gorči, sve jasniji. Sve jače razdvaja se udar nogom u ploče. Taj ritam me budi. Dokazuje mi da sam živ. I onda se sve uklopi i sklopi. Ono sivo nebo gore. Kao da sam se priključio na neki generator besplatne energije. Nešto što svako može i što je svima dostupno. Ali eto, moj jadni sin je zaključan u onoj odvranoj zgradi u kojoj ga na silu uče stvarima važnim za život u jednoj propaloj civilizaciji. Ne mogu mu pomoći. Ne mogu pomoći nikome od nas, što bi rekao naš veliki pesnik i učitelj, Branimir Štulić.

Hodajući dolazim do velike samoposluge za bogate. Ona zauzima prizemlje ogromne zgrade iz šezdesetih. Kažu da su stanove tu dobijali važni pripadnici komunističke nomenclature, najposlušniji profesori i visoki službenici. Zgrada je tradiciju nije izgubila. Socijalističku elitu zamenila je neoliberalna, menadžerska ekipa. Uz neibežne mlade i ambiciozne pretendente koji pronalaze smisao u imitiranju uspešnih. Samopsluga nije izgubila svoju elitnost. U njoj se i dalje mogu naći proizvodi kao što je šunka od lososa, hobotnice, jaja od prepelice i slični proizvodi. Osoblje je ponizno i prelubazno, baš kako kupci i očekuju. Samoposluga pokriva sve podvrste prominentnih klijenata. Jutrom se tu mogu naći bivše „ribe” iz sedamdesetih, sada pogrbljene i sa kucom. Kasnije u toku dana puno je agresivnih poslovnih žena i mladih menadžera. Oni kupuju brze proteine i proizvode sa čija semenkama, kako i dolikuje. Do duboko u noć, samoposluga nemim spokojom dočekuje prominentne i nekonvencionalne mlade parove koji „izlaze u grad”…
Za trenutak razmišljam da li mi nešto treba iz tog hrama potrošnje, ali potreba za hodanjem je jača.

Dolazim do nekadašnjeg doma za učenike u privredi. Sećam se kao mali, kako ih je bilo puno pred samom zgradom svako veče. Sve je zvonilo od njihovih glasova. Sada nema nikoga. Da li još uvek postoje učenici u privredi ili su nestali? Još jedna zagonetka prošlih vremena. Tamo dalje prema parku i tvrdjavi ima ih još. Tu je nekada živeo moj jedini drug iz ovog kraja. Zajedno smo preskakali zidove. Sežam se situacije u kojoj visim sa tog četri ili pet metara visokog zida. Ni napred ni nazad, strah. I onda se skoncentrišem, pronadjem neku cev, pridržim se i sidjem. Mogao sam imati devet godina. Ova nagla misao primorava me, hvata me i gura u to dvorište, koej danas, gle čuda ima gvozdenu kapiju. Automatsku kapiju koja se zatvara iza mojih ledja. Ulazim u dvorište koje je sada parking. Moj zid je i dalje tamo, visok i nedokučiv. Ali u meni nema neke nostalgije za prošlim vremenima, u meni nema neke žudnje. Moje vreme je sada i tu. Ali uzalud, automatska vrata su zatvorena, ne mogu da izadjem odavde. Prilaziim vratima zgrade, i ona su zakključana. Ni napred ni nazad, strah.
U dvorištu je neki čovek, pored velikog crnog džipa. Ogromnog, sa hromiranom rešetkom hladnjaka, napred, koja me podseća na zube gčadne nemani. Čovek je u kožnoj jakni sa krznenim okovratnikom.

„Izvinite, kako da izadjem odavde?”, pitam ga.
„Šta tražite ovde, što ste ušli”, čovek pita osorno i besno. Plašeći se da možda ne želim da naudim njegovoj imovini, njegovom automobilu.
„Kada sam bio mali, igrao sam se ovde, hteo sam da vidim kako izgleda danas”, govorim čoveku istinu.

Ovakav moj odgovor, kao da nije očekivao. Trenutak ćuti.
„Imaš deset sekundi da izadješ”, kao da odrasli govori nposlušnom i ludom detetu.
„Hvala, kažem”. Okrećem se ka električnoj kapiji. Trčim. Čovek je bio u pravu. Samo deset sekundi. Provlačim se. Izlazim, jedva, kao glavni junak akcionih filmova, u poslednji čas.
Naglo okrenut istoku bivam zaslepljen punom silinom jutarnjeg sunca koje se odbija od leda na ulici, oda leda na krovovima automobila od svega. Ulica svetli, ulica gori sjajem sunca u mojim očima. Ništa mi drugo ne treba, nemam svesti ni o sebi ni o bilo kome drugom. Silno svetlo, moćni plamen sunca podiže me kao u molitvom u slavu dana, jednog od mnogih, za mene tako konačnih i velikih, neponovljivih. Nešto kao fleš.

MC
 Komentar Zapamti ovu temu!

Looking for Tassel Earrings?
.