Diskusije : Književnost

 Komentar
ЏОНИ И ЈОАНИСЕВЕ СУЗЕ
Tanjuska-c
(na)
14. januar 2020. u 15.57
ЏОНИ И ЈОАНИСЕВЕ СУЗЕ

Џони сигурно није жив. Био је пред пензију, када смо дошли у Торонто. Ја, муж и син.
Те године зима је у Торонту почела већ у новембру. Ми слетели крајем септембра. Памтим тај датум.
Памтим га као што се памте рођендани. Двадесет пети.
Памтим тај први лет авионом, пушачке зоне, паперјастих облака и камена у желуцу.
Испратише нас као на сахрани. Сви су плакали у Београду као да се опраштају са нама за цео живот.

Одводимо им унука, брата.
Братова деца мала, заварала сам млађег чоколадом, старијег блинкером.
Али родитеље нисмо могли преварити. Океан је велики.

Прво што сам угледала када смо изашли са аеродрома, било је Сунце. Велико, далеко, бледо сунце.
Фали му жута боја. Облаци су летели као да неко дува у њих. Високе зграде, поређане као лего коцкице.
На једном огромном солитеру вијори хрватска шаховница. Мени кнедла у грлу.

Поскидали смо зимске јакне, у Торонту лето. Дочекали нас пријатељи. Прошло неколико недеља док се нисмо преселили у наш стан. Стари намештај, на Тв у ловимо бесплатне програме.
У овом крају нема деце, сваки дан идемо на игралиште.

Паре нестају, посла нема или ми не умемо да га нађемо.
Крајем новембра преко пријатељице добијам посао у грчком ресторану. ЗЛАТНИ ПЛАМЕН.
Газда непријатан, нељубазан. Гледа ме мрко. одмерава моју мршавост.
Показује огроман лонац, пун воде и кромпира. Можеш ли га подићи?

Подижем га пар милиметара.
Води ме у задњи део кухиње. Судопера пуна прљавих тањира. Спирам тушем остатке хране и слажем у машину за прање судова.
Брже, није ти ово Југа. Нема овде комунизма. Газда виче иза мене а ја испред њега псујем и њега и целу његову фамилију.
Мрмљам, па ме не разуме.

Отвара газда задња врата у кухињи и показује огроман контејнер за ђубре.
Даје ми црну пластичну кесу.
Хајде убаци је у контејнер.
Ја дајем све од себе. Узимам кесу, огромна је. Љуљам је неколико пута да је у замаху убацим.
Већи контејнер у животу нисам видела. Црна кеса на пола заглављена у њему. Вири као из гроба.

Газда ме гледа, очи му се изгубиле па као да има две линије. Ја мислим на сина и на оне паре које нестају
брже него што су дошле.

Добих посао. Још да обришем и предњи део ресторана, плочице и купатило. Машем оном мотком на чијем крају су плетенице.
Мокра је три пута тежа. Купатило, смрди, прљаво као на нашој аутобуској станици.
Повраћа ми се, али не одустајем. Па зна овај Грк да сам ја из Србије али не зна да моја факултетска диплома у овом трену не може да напуни ни фрижидер, ни стан са намештајем.
Пита ме имам ли деце. Имам сина. Он показује двојису бркајлија за шанком. То су му синови, један ради у канадској фирми , комјутерски стручњак, други претедент за место газде ресторана ЗЛАТНИ ПЛАМЕН. Келнерица, лепа жена, црнка. Гркиња у годинама које вапе за пензијом.
Кувар Џони. Он се смеје и каже Јоанис. Зет газдин. Муж његове рођене сестре. Имао је свој ресторан али сестри досадио Јоанис па се развела и оде ресторан у процесу развода.

Други кувар, исто Грк, пријатељ, син му ради парт тајм у кухињи.

Долази муж по мене, у половном ауту, мало је зарђао, црн као и оне кесе за ђубре.
Син спава у дечијој столици за ауто. Касно је. ЗЛАТНИ ПЛАМЕН је далеко, као пут од Куле до Новог Сада. Снег до колена.
Седам уморна, син и даље спава. Добила сам посао. Муж срећан а ја једино Јоанисеве очи памтим. Газдин лик избеледео кад сам стигла у стан.

Сваки дан дођем а у смени Јоанис. Стар је, мали, ситан. Воли Србе, слуша нашу једину радио станицу недељом. Пре подне ради још једна српкиња.
Она диже лонац са кромпиром пола метра од шпорета. и носи га у задњи део кухиње.
Јоанис се смешка, љубазан је. Очи су му увек сузне. Кад је затишје донесе ми ручак, белину са сосом од шампињона.
Питу од вишања са куглом сладоледа од ваниле. Ја једем док Џони пази да газда не наиђе.
Када завршим све што се захтева од једног помоћника у кухињи, Јоанис отвори задња врата од кухиње и побаца све кесе ђубрета у контејнер.
Поздравимо се и једино Јоанисеве очи понесем кући.

Старију келнерицу замењује млађа из предподневне смене. Празници су, на прагу је Божић. не знам да га Грци славе исто кад и католици.
Млада келнерица је затегнута, сукња јој је кратка, коса дугачка. Нашминкана и охола. Мене ни да погледа. Само ми главом показује да носим пластичну посуду у кухињу на прање. Ја је подигнем лако кад је полупразна, а кад је пуна огромних тањира напнем се као да се порађам.
Момак долази по њу да је вози кући. Има црни ,велики џип и даљински управњач. Само кликне и он се угреје за његову драгу пре него што она раздужи шанк.
Скоро су раскинули оног дана када је момак уместо мене однео пластичну посуду пуну прљавих тањира у кухињу.

Џони не воли младу конобарицу, стално је грди на грчком. Она гледа у мене, охола. Далека, недостижна. Да треба и она би подигла лонац са кромпиром са лакоћом.
Газда не воли бившег зета. Не воли ни мене. због лонца са кромпиром, и због чињенице да сам завршила факултет у Србији.
Газда не баца ништа из фрижидера. Велик је као цела спаваћа соба у нашем малом стану.
Када супа узвришти, он дода куваног парадајза. и виче делишис, па цмокне устима.
Када џигерица за поховање падне на под, он је подигне, дуне пар пута и каже кувару да је баци у тигањ.
Бубашвабе протрче понекада тек толико да ме заплаше. Газда не обраћа пажњу на њих.
Када се поквари машина за гуљење кромпира, ја седнем на столицу и љуштим ручно. Помаже ми Јоанис, звани Џони.

Прошао је Божић и Нова Година. Вереме је за наш празник. Џони из џепа вади позлаћени сат. Пружа га мени.
Не, не могу то да прихватим. Пилетину са шампињонима, да. Питу са вишњама и салдоледом од ваниле, да.
Поклони га некој другој жени, гледам га у очи. Не виде се од суза.

Газди је млађа конобарица оцинкарила да за џабе једем. И да ми кувар баца кесе у контејнер.
Али Божић Бата мисли на нас. Муж добија посао у једној компјутерској фирми. Није ни далеко, пар километара од нашег стана.

Поздрављам се у ресторану са Џонијем. Јоанису сузне очи. Газда љут, опет мора да тражи новог перача судова.
Овај пут му неће опростити лонац са кромпиром.

Последњи пут гледам из аута ЗЛАТНИ ПЛАМЕН.
Џонијеве очи ми машу.
Qubic
14. januar 2020. u 20.28
Ovo je fantastično .
niger
15. januar 2020. u 03.08
Nije fanstasicno, imala je boljih trenutaka. Ali je iskreno. Steta sto i ljudi i uspomene o njima zavrsavaju u kesama i kontejnerima (opaska, koja nema veze sa pricom). Danas je svaki gazda kao Grk. Izdvojio bih motiv ociju. One definitivno ne služe samo da bi covek njma gledao.

Qubic
15. januar 2020. u 04.08
Možeš mahati i repom ako si srećan, veseo, veran, vedar, radostan, nadahnut...

Ali ne možeš mahati nekom ko je na lošem glasu... nikad žulj u životu i sl.
ako (taj) gazda Grk možda gleda, ili neka tužibaba konobarica...


Zarez posle ‘opaska’, čuj... (i još u zagradi)...
MC_
(Bihilist)
15. januar 2020. u 04.30
I ja sam odusevljen.
Taj bol, ta iskustva se osecaju.
MC_
(Bihilist)
15. januar 2020. u 11.58
bila b zanimljiva zbirka ovakvih prica, nešto kao „Price iz dijaspore” ili „Price iz Kanade”
Tanjuska-c
(na)
15. januar 2020. u 14.34
Пишем о обичним стварима а трудим се да то буде написано на најбољи начин, тема је друга ствар, може некоме да се допада или не допада. Субјективан осећај.

Хвала Qubic, MC не верујем да ћу објавити приће под тим именим из простог разлога што овде сви пишу емигрантске приче и то пролази у матици а мене то не занима . Хвала на савету и на читању
dzoinjegovasenka
16. januar 2020. u 04.00
Fino. Slazem se da je bio i boljih prica Tanjinih, ali i ova je sasvim dobra. Poucna i teska. Lepo je sto vidim da je forum nešto zivlji čim su se vratili neki forumasi. Nadam se na malo duzi period?
MC_
(Bihilist)
17. januar 2020. u 03.15
Mislim da je prica jako dobra.
Nisma znao da postoji toliko emigrantske literature.
Ništa o tome ne znam.
tajka
(trener)
19. januar 2020. u 09.10
Jbt. stvarno dobro.
Tanjuska-c
(na)
20. januar 2020. u 13.51
MC то је јако дугачка прича, овде у Торонту знам већину пицаца и песника и пратим шта се објављује. тема је углавном емигрантска, како смо и зашто дошли , носталгија за домовином и родилољубива тема. Нема тема онаквих које интересују нигера рецимо, или твоје теме.

на Сајму у БГ , углавном иду они који челе сами себе да промовишу на штанду за Дијаспору , канада. Ето одакле можеш да почнеш, следећи сајам посети тај штанд па ћеш видетои шта нуди. Што не значи да је ту сва понуда, већина бољих писаца које ја лично познајем и нема могућности да оде за време Сајма, ради се а и авионске карте су скупе, људи обично иду у Србију лети.

Па и моје прве две збирке прича су биле једним добрим делом оријентисане у том правцу.

Планирам ускоро да аплодујем роман Кад будем дрво онлине, да могу људи да читају.

Надам се да ћемо се у будућности на неким промоцијама у БГ и упознати . Теби свако добро
Tanjuska-c
(na)
20. januar 2020. u 13.52
Хвала Тајка, искрено не знам шта је теби тако добро у овој причи. мислим истина је имала сам ја и бољих прича на овом форуму.
tajka
(trener)
20. januar 2020. u 17.48
Dobar je osećaj koji te preplavi odmah po pročitanom tekstu.
MC_
(Bihilist)
24. januar 2020. u 12.38
MOzda ćemo se upoznati. MAda ja ne volim bas taj sajam knjiga.
 Komentar Zapamti ovu temu!

Looking for Oil Diffuser Necklace?
.