ГАЛЕБОВА СМРТ

Јутро је. Још није свануло , Сунце је негде у равни хоризонта али још није засјало.
По који ауто се јави , жмигне фаровима а мој плави му одговори. Поздрављају се аутомбили а људи буље у навигаторе.
Цесту претрчавају дивље животиње. Творови крену до пола пута па се у паници врате. Ракуни се гегају а веверице збуњују и себе и возаче.
Усамљени шетачи паса журе поред пута који води уз парк. Јутарња измаглица чека да је Сунце отера.
Слушам сетну мелодију на радију. Чекам да дођем кући што пре , да се вратим у кревет и одспавам још који сат.
Сећам се брата и пецања. Овако смо рано одлазили на Дунав. Недостаје ми.
Умро је једног врелог дана.
Пукло му срце као кошаркашка лопта.

У мојим сновима он је жив и млад. Безбрижан и насмејан.

Ауто је утонуо у друм , наниже као да хоће да зарони у измаглицу.
Пролете нешто бело са моје леве стране. Осетих благи ударац.
Заустављам плави ауто поред сивог пута. Излазим из аута са зебњом. Вратим се пар кпорака . На сивом асфалту лежи бели галеб. Подижем га. Опустио се . Ошамућен је. Не видим крв
на белом перју . Само мала црвена тачка на десној слепоочници. Тело је топло и дрхти. Враћам се у ауто, стављам га на седиште сувозача.
Јурим као да ће то спасти белу птицу.
Како је слетео тако ниско.. Како није видео плави ауто.
Да ли је и он сањарио. Као да је намерно налетео на нас. Самоубица? Птица.
Жао ми је галеба, срце ми туче док брзинометар показује 100. Ограничење је 50.
Грозничаво размишљам где да га одвезем. Који ветеринар ради овако рано.
Паркирам испред куће . Пажљиво узимам бело,пернато тело.
Не дрхти више. Жив је!!!
Птица полако отавра очи
Погледа ме у трену и отвори кљун. Као да жели да крикне.
Ни глас не испусти, очи се затворише и глава му клону.

Сетих се брата . Умро је испред своје куће. на кошаркашком терену.

Крену суза. Па друга. Па још једна.
А бела птица са једном црвеном тачком на глави спава. Мртвијем сном.