Titanik

Jutros su, evo nekog ubili.
Ponovo.
Na palubi III, leš
su ostavili.

Gde su nekad bili
čamci za spasavanje,
dok pametniji nisu pobegli prvi.
Leži sad zaklan,
u lokvi krvi.

A ljudi tiho stoje
i ruka im sama
glup pozdrav maše.
Svi znaju ko je,
i svi se plaše.

Srećni,
jer još uvek dišu,
jer još oblake broje.
radosni
more mirišu.
Svega se boje.

Ponosna smo nacija,
slušamo kapetana,
velika komemoracija.
posmrtni govor s komandnog mosta.
sve traje dugo,
nikad njemu nije dosta.

Slušasmo govor.

On. On.
Samo
On.

Vrištao je, plakao,
ucenjivao i molio,
vikao je, komandovao,
kokodakao, njakao.

Kleo se i lagao.
Mahao rukama,
kezio se i skakao.
lupao je nogama,
hvatao vazduh i režao.
Kao od sam og sebe da je bežao.

Zahtevao je poslušnost,
glasno pevao
samilost tražio,
vredjao nas, ponižavao,
duboko disao, zevao
ulagivao se, laskao,
o slavi svojoj javno snevao.

Lud je naš kapetan.
Tako ponosan,
tako sretan.
Kakvog ga
je samo bog nama dao.
Tako lud,
tako beskrajno zao.

Komandu viknuo zatim
i leš u platnu
pao je dole.
potonuo u more.
Tad neki počeše da se mole.

I jedni rekoše „Slava mu”.
A drugi rekoše „Spasio se”.
Život se jedan tek tako ugasio.
nestao put neba.
Mnogi su gundjali
„tako mu i treba, tako mu i treba”

Ova jama
pokvarenostzi i zlobe,
ova arena besmislene borbe,
Navikli smo se.
Drugo nešto sada za
nas nije.
ovaj rudnik domaće
mržnje
krv koja se tako rado pije.

Naše zavidne duše.
u ovom grotlu, naša stvarna slika
svakoga jutra u ogledalima,
samo odrazi Njegovog lika.

Jer mi smo on i on smo mi.
Ružni, zavidni, lažljivi, prljavi, zli.

Ko da nam je rođenjem, jezikom, poreklom
bilo prepisano da završimo ovde i ovako.
Da sami sebe mrzimo
i da nas gazi svako.
Na ovom trulom brodu
u ovom nemom grobu,
ovom ravnodušnom moru.
Čekamo kraj, poslednju zoru.

Ah da, kako samo,
o dalekoj Americi smo maštali,
krvnicima sve praštali,
verovali da
rođeni smo plemići
i da daleko moramo stići.

Za nas je zlato,
više nego za druge,
za nas slava,
i ćup kna kraju duge.

O putovanju sjajnom sanjali
i visokom društvu,
na brodu belom,
kako nas vole u svetu celom.

Da.
I večerama i toaletama i štiklama i muzici
i svili
i draguljima,
pudlici na uzici.

Ah.

Naše su kćeri, sestre i žene sada vrlo iskusne drolje
od onih uličnih kurvi, zanat poznaju bolje.
Hrane je sve manje za ovih zimskih dana
ali za utehu, mi jedemo iz porcelana.

Zveckamo priborom u tanjire prazne
pričamo priče, viceve razne.
Estetika i glamur, naše drugo ja
sa one strane dobra i zla.

Slavimo kapetanovu slavu.
I čitamo vesti u kojima slave njegovu mudru glavu.

U iščekivanju čekamo zoru
i bregove bele što plivaju po moru
Daće bog priliku zlatnu
samo da što pre udarimo u santu.

MC