POBEĐENA PREVARA

‘Bratko’ je iznenada dobio poziv na druženje! U šumi ljudi na ulici u centru glavnog grada, prepoznao ga je kolega iz davnih studentskih dana. Posle kratkog razgovora razmenili su brojeve telefona. Dva meseca posle tog susreta, drugar javlja da slavi nekakvu godišnjicu pa pravi proslavu u stanu i eto setio se njega. ‘Bratko’ je zaboravio o kakvoj se godišnjici radi ali se seća da mu je Mirko, da…da , drugar se ne zove Slavko nego Mirko, obećao da će na zabavi biti nekolicina njihovih klasića sa fakulteta. Silno se obradovao i pomno pripremao da ponovo vidi ‘stare drugare’ a posebno drugarice.
-‘Kako li izgledaju’,
kopkalo ga je! Dao je odelo na hemijsko čišćenje i odabrao dobro čuvanu reprezentativnu kravatu dobijenu na proslavi za njegov odlazak u mirovinu. Pažljivo se obrijao da ne bude kakve greške, to jest posekotine i malo ‘jače’ namirisao. Bratko ima sedamdeset pet godina i dugačak penzionerski staž. Retko kad ga ko poseti ili pozove telefnom osim ‘komšija Duleta’ a kada sam ide u šetnju ne ide daleko od svog stana na Doćolu. Desi mu se ponekad da ne zna kako da se vrati kući, što je priznaćete velika sramota. Ne želi da se za to sazna kod ljudi koji ga uvažavaju, razumete vi mene. Bratko ne voli o tome da priča. Postidi se pa malo pocrveni po ušima i vratu. Inače on pretežno sluša sagovornika ne skidajući radoznali osmeh sa svog simetričnog lica. Donekle je svestan svoje demencije. Bratko je dobar čovek jer inače ne bi imao takav nadimak.Vole ga žena, sin i unuk a i par preostalih drugara, mada im je ponekad dosadan ako ćemo iskreno.
–Ponavljaš se bre Bratko.
Kažu nestrpljivo ali ipak iz poštovanja nastavljaju da ga slušaju.
Te večeri obasut neoubičajnom pažnjom prisutnih provodio se divno iako je od nekolicine bivših kolega prepoznao samo Slavka kao nekadašnjeg studenta Fakulteta organizacionih nauka. Učestala su kuckanja čašama i nazdravljanja u slavljenikovo ime, njegovo a kasnije u bilo čije zdravlje. Još ranije obećan mu je taksi prevoz kući, pa je mogao da se opusti preko obećanja dato svojima. Dakle, jedno, najviše dva oštra pića. U datom trenutku, neko je glasno objavio da prisutni imju nenadanu privilegiju jer je sa njima predstavnik poznate evropske fabrike nameštaja! On će pokloniti nestvaran popust od 70% jednom od gostiju za kupovinu ekstra luksuznog ležaja! Neko je glasno dobacio:
-Al’ ste ga napili!
Čuo se smeh i kikot a gosti oko Batka su se došaptavali u poverenju da je to ‘dobra prilika’tako tiho da samo on čuje. Začas je domaćin ispisao imena desetak zainteresovanih (skoro svi su učestvovali) na malenim već uredno pripremljenim papirićima.Svakako da je i Batko spontano pristao jer dve hiljade evra odavno nije video a sad su bile tu negde blizu njega. Tačnije u ispražnjenoj činiji za voće. Opet su nazdravili i podigli čaše!Sa nestrpljenjem je gledao u zanosnu plavušu koja je vešto mešala prstima po posudi i vrckala utegnutom guzom pored njega. Već nekoliko puta ga je kao slučajno zakačila svojim oblinama a Batko inače dželtlmen od glave do pete se uljudno izvinio.
Pročitali su i prikazali svima njegovo ime na papiru! Najpre tajac i zagledanje svako u svakoga pa onda uzvik oduševljenja svih prisutnih osim zbunjenog srećnog dobitnika ‘Bratka’.
-Bravo! Čestitamo!
čulo se sa svih strana.
‘Srećniče’, dođi da te poljubim,
reče plavojka i nagnu se napućenim usnama preko stola otkrivajući dobro upakovane grudi. Napokon i ‘Bratko’ se sa malim zakašnjenjem silno obradovao a elegantni ‘menadžer ugledne firme’ mu je podnosio već spremljene formulare za potpis, jer žuri kako kaže na neodložno viđenje sa ‘generalnim’. Pomogli su mu da nađe ličnu kartu u novčaniku, čekovnu knjižicu i sve se to zalilo sa bučnim otvaranjem šampanjca. Okružen neobičnom ljubaznošću i pažnjom Bratko je sijao od sreće pa je zaboravio da vrati hemisku olovku. Otpratili su ga do taksija koji je čekao ispred stare privatne kuće u mračnoj ulici. Tek ujutru kada se mamuran probudio, rekao je svojima za sreću i ‘odličan’ posao koji je napravio na partiju.
-Odakle da platimo ? Šta će nam ležaj? Ko su ti ljudi? Kako si mogao?
Pljušala su pitanja na koja Bratko nije imao odgovor kao i na okolnost da je ‘kupio’ samo posteljinu kako stoji sitnim slovima u ugovoru koji su detaljno proverili a ne ceo krevet. Telefon bivšeg kolege studenta Mirka bio je isključen a ni adrese se nije sećao jer ga je pričljivi domaćin dovezao na proslavu.
Batku se više ne izlazi u šetnju i ne ustaje iz starog kreveta. Pokriven novom posteljinom radije bi da se uopšte ne probudi i da ga nema. Telefon skoro da ne koristi jer nema ni ‘cvonjka’. Na jedan od retkih poziva je odgovorio drugaru Dušanu i ukratko mu objasnio depresivno beznađe. Dule ga je posetio u stanu ali je tom prilikom više pričao sa njegovim najbližima jer ‘(ne)srećni dobitnk’ ne može da nađe reči opravdanja za svoju naivnost. Batka steže u grudima. Boli ga i plače mu se. Muči ga sve pa i nevraćena luksuzna hemiska olovka ljubaznom menadžeru. Sada ne da nema za obećan bicikl unuku, nego nema ni za kafu u gradu sa Dušanom antikvarom, dugogodišnjim iskrenim prijateljom i komšijom. Ni Duletu nije svejedno. Gleda kod kuće svoju omiljenu umetničku kompoziciju koju uporno odbija da unovči jer je voli više od svega što je u karijeri ukomponovao. Zato što je neprevaziđena i bolja od najboljih. Odavno ništa nije prodao ali ...-To su samo mrtve figure,
Mislio se, a već sledećeg jutra se pojavio nasmejan na vratima Batkovog stana. U jednoj ruci je imao ugovor koji dokazuje da su njegova potraživanja isplaćena u celosti a u drugoj flašu belog vina. Bratko se upravo po savetu lekara pripremao za bolnicu a njegovi su se uveliko raspitivali o staračkom domu jer mu je bivalo sve gore i nikakvu komunikaciju sa njim nisu imali.
Mislio je da sanja a malo mu se i zavrtelo u glavi pa se iz sedećeg položaja ponovo vratio u krevet i pokrio do nosa. Po Dušanovoj želji nisu mu rekli da je to on, njegov drug platio za njega nego da je firma poništila ugovor a posteljinu poklonila ‘srećnom dobitniku’. Takav dogovor je napravio prijatelj koji se prodajom lišio omiljene starine i zaradu usmerio za plaćanje duga komšiji i drugu u nevolji. Bratko je ubrzo veoma obradovao unuka novim biciklom i pohvalio se Dušanu. A Duško, e ‘Dulence’ kako ga odnedavno zove Batko je sad sa posebnim uživanjem gledao razdraganog drugara kako priča zgode o unuku i pompezno časti tradicionalnu kafu sa sladoledom u bašti hotela ‘Balkan’u Beogradu. Moglo bi se reći sa većim uživanjem nego što je znao da pogledom satima daje život idealno sklopljenoj kompoziciji svoje omiljene umetničkie starine koja je sada stvarno ‘oživela’.