Super je, sve je dobro, sve dok nije sarkofag i piramida, mrak iz kog' nema izlaska, sve je dobro. So enjoy your being... (uzivaj)

A ne, nisam hteo da te (na)plasim, jer ako covek nije strasljiv ionako, ništa ga ne može naplasiti,, ali ako jeste, ne gine mu sarkofag i piramida. (Osim u nekim izuzetnim situacijama i okolnostima ili ako ga sam Bog spasi, (a to je.., uf).

Čitam, kaže slavni filozof, „vatra je materijalizovano vreme” , mislim se u sebi, stvarno je u pravu, ko god je uspeo da dematerijalizuje (svoje) vreme svaka mu cast, skidam mu kapu. (Pa makar eto, tim „snovima”). Ali to bi onda znacilo da je od početka rođen tako i da mu je zivotni put tako isao.
Ili,: „Plasim se onoga sto je u majcinoj utrobi upisano (zapisano)”. I šta je sad tu realnost? Zivot budnih ili zivot usnulih? Stvarno interesantna tema.

Ako je ovo isto, onda je bolje ostati u onom svom sarkofagu, piramidi (ko' Mali Princ, bese li?)... u onom polozaju, sedeci...

...

Ovim putem skoristicu priliku i da se izvinim za sve svoje nastupe i propuste u proslosti (i na ovom mestu),.. neodmerene, neumerene, nevaspitane i nekulturne ispade,... mehanicke i neslobodne izlive, (mada i takvih ima dobrih ako su prozno ili poetski usredsređeni),..

... ... ili ako (pak) nešto nije bilo uredu.

Pa, neka mi niko ne zameri...

A tema je zaista zanimljiva.

Snovi i razumevanje, razum, natpisi na kineskom, sve mi to zvuci nekako poznato (a kljuc je u razumu, ocigledno) ali pitanje - zivot budnih ili zivot usnulih, stoji idalje nerazjasnjeno. U svakom slučaju zivot je zivot pa ma kako on bio, svesno ili nesvesno.
...Razmišljam npr. (attachmenti-vezanosti),- lik Rebeke u Markesovom romanu, (a najteze je biti lik),- npr.
...dolazi noseci platnenu vrecicu sa kostima svojih roditelja. Zatim navika da jede zemlju i sasuseni krec sa zidova. Pa zveckanje kostiju, lirika samo takva,
arhetip, simbol, (..par excellence).

Zatim te strasti, usamljenost itd,..
i na kraju (ta) samoca...
sablasni predeli nesvesnog, opustoseni nepoznatim zakonima zivota. I tu se sve zavrsava, mi dalje ne znamo.

A šta će se dogoditi sa Rebekom i njenim roditeljima (kasnije)?,.. ceo svet prica, ko god je citao knjigu i svi se slazu da je (zajedno sa svojom vrecicom sa kostima) i ona usla u legendu. Ali šta će se sa njom dogoditi kasnije i šta će biti, (ako (uopste) ista), to niko (bas) ne zna. Zato ja verujem u milost snova. U svakom slučaju pitanje ostaje otvoreno.

Uostalom. pitanje će uvek ostati nerazjasnjeno, jer sve je ostalo dogma, ali verujem da neko razresenje (mora da) postoji. Jeste teško, nikom' (bas) nije lako, možda nekoliko ljudi samo, ali postajati slobodan mic po mic (eh), to bi već bilo nešto.
Ja se nadam...

Aboridzani su živeli ono što se hiljama godina talozilo u njima. Ovde je sad (kao i svuda u svetu) sve postalo vestacki, izvestaceno..; pohlepa, kontrola, novac, sve-jednom-recju teror. (I to teror svesti). Sad' je sve što se hiljadama godina talozilo, odjednom sve odseceno. Otud njihova (nesvesna) pobuna i njihova nesreca. Narkomanija, kriminal, samoubistva, alkoholizam. Ustvari, sve sto je vecno i sto je jednom davalo zivot, odjednom sve odseceno. A tako je svud i u svetu. I to će tako još malo trajati, do jedne odredjene mere i granice, a onda, nešto će morati da se menja, na ovaj ili na onaj način, nešto će morati da se menja. Meni je zao sebe, sto sam upao u sve to (mashinu, zrvanj) a nisam morao, mogao sam da se ne rodim.

Do Soluna sto somuna...

Ako je zivot san, a boli, onda sigurno nije moj (san). Zakljucak: zivot usnulih je pravi.

Eh, da sam se na vreme opredelio za neku disciplinu, pa bilo kakvu, sad bih imao svoje odredjenje i ne bih bio sramota svog vremena, sramota ovoga sveta. Ovako, ostaje mi samo da se nadam da će negde tamo i nekad, (pa makar u bozanskoj ludari, ludnici, Paklu, ili (u) snovima) biti i jedno mesto za ovakve kao sto sam ja. Ponekad zaboravim Rebeku, zao mi je ali ne mogu ništa da učinim. Ali se nadam da će je jednoga dana neko usvojiti i da neće biti previse tuzna. (I tako iz dana u dan, ali nadam se biće bolje)