Diskusije : Književnost

 Komentar
Detinjstvo -roman-
tajka
(trener)
14. oktobar 2011. u 18.58


3

MIAMI BEACH

Nemoram da se stipam. Da je ocigledno stvarnst podseca me vetric koji pirka uz okean i neprestalnni zamor ljudi oko mene na nerazumljivim jezicima. Bljestave boje najjuznijeg grada na Floridi ozivele su slike sa razglednica.
Do pre neki dan sam slusao sirene za uzbunu i vazdusni napad NATO snaga na Srbiju a danas sam već na drugom kraju sveta gde se ljudi bezbrizno seckaju pored plaze utrkujuci se kako sto vise uzivati u carima vecnog leta. Mnogo je sve to za moj mozak. Ne mogu da primim sve od jednom pa pod naletom vrelih suncanih zraka koje teško zaustavljaju hlad i tamne naocare. Kao noj zabijam glavu u vreli pesak bezeci u…..

BEDGRADSKO PREDGRADJE 60 TIH 1

Krizaniceva ulica na Zvezdari jedina u kraju koja je zbog svoje strmine na nasu sreću bila određena za sankanje. Imala je pravolinijsku dugacku nizbrdicu a pred kraj je ‘sekla’nasu ulicu Ljube Davidovic na dva dela. Od tog‘preseka‘gde je inače kuca u kojoj smo stanovali, pocinje u stvari nastavak ulice poznatije u kraju kao‘Paviljoni’jer su sve prizemene kuce bile iste. Ma kakve kuce, sve je to bilo od trske i maltera sa vrlo malo cigle. Ulica je bila‘slepa’pa samim tim pogodna za izbegavanje. Prolaz ka ulici Vojislava Ilica i dalje ka gradu bio je moguć samo kroz nepristupacni sokak pa su je pesaci zaobilazili, koristeci gornju paralernu Topalovicevu ili donju Veliko Moravsku ulicu. Takozvani produzetak Ljube Davidovic, na svom samom početu imao je jednu tesku metalnu kapiju. Stara kapija se sve redje zatvarala kad su se pojavile prve‘olimpije’a kasnije i naše’fice’ali je značajna da se shvati koliko je ulica bila‘zatvorenog tipa.’Sama ulica je bila od crne sljake a okolne sa turskom kaldrmom. Da je prodju dalje prema skoli Vojislava Ilica mogli su samo pesaci ako idu specijalno napravljenom stazom od crvenih cigala iznad puta do kraja pa nastave sokakom dok ne izbiju na glavnu ulicu. Uz taj put stajao je drvored od desetak bagremova. Ispod crne sljake postojali su zajednicki klozeti sa supama i delom za ostavljanje djubreta a između njih na jednom kraju gde su bile baste sa
4

zasadjenim kukuruzima. Na neki način smo svi bili slični pa nam je čak kucni broj svima bio isti. Prvi paviljon u kome stanujem ja, pa ostale zgrade koje su sve kao moja imale broj 56 ali i ono dodatno kroz 1, kroz 2 pa sve tako do broja 56/ 8. Bas sam voleo sto nisam bio‘kroz.’U svakoj zgradi stanovalo je po tri ili četiri domaćinstva a u nekim ulazima kao u nasem dve tri porodice! Bar u početku. Jedne godine baste su prestale da postoje osim vecite poslednje njivice ciji se vlasnici nikako nisu hteli da se odreknu plodova. Takvoj odluci su kumovale vise tate nego mame posle nekoliko razbijenih prozora premestivsi nas na bezbednu razdaljinu. Namenili su oslobodjen proctor za decu. ‘Poljance’je bilo nas zabavni park gde smo se okupljali i igrali a sami smo ga inače najviše uz pomoć slikara Mice a i drugih roditelja ravnali za ‘fudbalicu.’Ostala je kao sto rekoh jedna basta na samom kraju livade koju je koristila tetka Desa i cika Bude cija su deca bila dosta starija pa zato nisu marili da se čitav proctor nameni za igru. Stanje se nije moglo promeniti i ta porodica je ubirala svake godine plodove svoga rada. Bilo to paradajiz, bilo krastavac, poneki ‘lukac‘ali najviše naše nesimpaticne poglede i ismejavanje iza njihovih ledja. Zaplena jedne naše lopte kostala ih je pocupane*leje luka. Ni njivica pre te baste nije bila preterano eksploatisana a ni utabana pa je obrasla visokom travom, korovom tako da je bila utociste za razne insekte,leptire, vilinske konjice i buba – mare koje smo mi organizovano lovili. Bubamare su bile posebno dragocene. Privilegija je bila kad ti sarena bubica sleti na ruku. Onda slobodno možeš da otpevamo pesmicu, pustivsi ih da odlete:
-Let let bubamaro donesi mi goste!
Sigurni da će tako biti. Insekte smo pazljivo stavljali u prazne tegle i hvalisavo upoređivali njihove jarko divlje boje. Tegle smo na kraju krajeva praznili a igru zaboravljali kad bi krenuo pomor sitnih malih bubica. Mi smo se svojski trudili da do toga ne dodje ubacujuci im po malo trave i poljskog cveca sto nije bilo dovoljno. Devojcice su tu bile istrajniji kolekcionari jer bi nas decake odvukao zvuk lopte koje je upravo neko sutnuo o zid klozeta. Oko kuca takođe svuda trava i cvece. Onog divljeg koliko hoćeš pa smo ga često brali praveci bukete nosili najcesce majkama i bakama. Mislim, devojcice su to vise radile. Sa maslaccima smo se igrali duvajuci belicasti polen jedan drugom u lice a sve to je bilo zacinjeno sa puno smeha.

----------------------------------------------------------------------* zasadjen red mladica
5

Od zutog cveca su devojcice pravile ‘havajske‘ogrlice a bilo je svuda uz travu nekakvog zelenog, ostrog bilja cudnog imena ‘popino prase,’koje kad smo stavljali u usta pri izgovaranju recenice:
„ide voz kroz kukuruz i sve vice hu..hu hu”,
ono bi se opasno uvlacilo u usta pa bi morali da prestanemo sa glupim recitovanjem da se ne bi udavili. Opasnost nas je privlacila pa je bilo slučajeva da jedan drugome moramo vaditi zelenu bodljikavu travu iz usta.
U zabacenim delovima 'poljanceta' bilo je kopriva cije smo 'zaoke’svi osetili kad bi morali da dovatimo sutnutu loptu ili u neopreznoj jurnjavi.
tajka
(trener)
14. oktobar 2011. u 19.15
Basta

Pravog negovanog cveca imala je svako domaćinstvo u kraju. To je bilo nezvanicno takmicenje ko ima lepse cvecem uredjenije dvoriste. Zato tu lopta nije trebalo da padne a da se trci i gazi preko toga nije smelo ni da se pomisli. Mi nismo gajili nešto bogatu bastu jer ni ogradu nismo imali sa dve strane ali smo jednom resili da je sredimo. Sestre su nekako nabavile cvece za sadnice pa je pocela radna akcija riljanja, sitnjenja zemlje grabuljom pa pazljivo zasadjivanja. Na kraju smo sve to dozirano zalili vodom, izmakli se na propisnu daljinu uzivajuci u pogledu. Naše su radove pratila deca iz susedstva ali i par njih iz drugih ulica koji su čuli za poduhvat diveci se zajedno sa nama. Radovali smo se jutru. Nadali napretku naše baste sa puno raznorodnih i raznobojnih cvetova. ‘Visibake’,’zevalice’,ljubicice,petonije,lale,zuumbuli,ruze…
Ma sve! Zemlja je trebalo samo da primi novozasadjene biljke da bi posao bio okoncan. Kad smo se probudili imali smo šta i da vidimo. Sva je basta bila razrovana a cvece je nestalo? Neko nas je pokrao. Kakav uzas sa neverovatnim razocaranjem smo doziveli.
-Pa zašto?
-Ko je to mogao?
-Dal’ je moguće?
Neverica. Obilazili smo okolo, zavirivali u tudje avlije, raspitivali se ali ništa nismo saznali. A kako je divna nasa bastica trebala da bude. Neko nam je iscupao i ukrao ne samo cvece iz nje već i sve te raznobojne mirise koje sire nozdrve i zenice dok ih gledate unoseci spokojstvo u dusu.
Veru da je svet lep.

6

Cupajuci njih iz vlazne zemlje iscupao je deo slatke muke kojom smo se ponosili dok smo prali od zemlje prljave sake. Ništa vise za nas nije bilo kao pre tog dogadjaja. Sumnja se uvukla u naše decije glavice. Potajno smo podozrivo pratili šta se prica okolo, posebno kod one dece koja su znali za naše radove. „Zar postoje takvi ljudi, deca”…?
Prezreo sam nepoznate lopove od tada i sve sitne sicardzije uopste koji mogu da uzivaju u tudjoj nesreci. Bastu nikad nismo obnovili na taj način jer nam je ukradena nada da nešto lepo sto sam stvoris može bezbedno zauvek ostati tvoje.

Jedina bakalnica bila je na uglu naše i Krizaniceve ulice. Tu smo kupovali hleb, mleko i još po nešto. Najbolje je ako u bakalnici nema nikoga kad ulazim pa još a vrata kažem šta hoću jer kad pridjem skroz do tezge uopste se ne vidim već samo čujem. Onda podignem ruku sa novcem, kažem šta hoću i u istu ruku primim kusur dok mi se sve naruceno stavi u mrezastu torbicu. Tad kupujem cokoladice od secera sa slicicama fudbalera jer ja raspolazem novcem sa nadom da se neće primetiti kad odnesem namirnice kuci. Muka je bila kad dobijemo tačno novca koliko proizvod kosta što se većinom desavalo. Kao da dzaba idemo da ih ‘poslusamo,’kako su stariji voleli da nam kažu kad nas salju u nabavku. Dozivljaj je kad stigne vruc hleb pa ga sofer kamioncica i nas mali, debeli brkati bakalin Sreten ubacuju sve bacanjem i spetnim hvatanjem dve po dve vekne koje brzo slazu u rafove. Hleb skripuce pri dodiru sa belim od brasna zuljevitim sakama dok sofer odbrojava:
„Devedeset ses, devedeset osam, MILION!”
Napravi malu salu zdepasti prodavac da odobrovolji kupce koji strpljivo cekaju u redu. Toliko je naše sledovanje popularnog belog hleba dok su zalihe polubelog već od jutros u prodaji. Mirno cekamo još da bakalin potpiese prijem robe pa onda najzad sledi njihovo teatralno rukovanje. Srećni sto smo privilegovani da kupimo vruc ili‘taze’kako kažu nasi za svez hleb. Kad se vratimo kuci umesto kupljene dve kile ‘leba’, često donesemo samo kilo ipo jer je jedna polovina već pojedena. Ko me vidi usput a zna me od drugara capne vrucu‘panju’ koja se neodoljivo pusi sireci primamljiv miris u naše nozdrve. Neko voli koricu, neko sredinicu, sve u svemu hleba je sve manje. Nesmem da se ljutim jer i ja tako isto otkidam od drugih kad ih vidim na ulici. Bajat hleb nismo smeli da kupimo ali ako nam se to ponekad desilo ulazili bi u neprijatnost da ga moramo vratiti namrstenom bakalinu! Najvece bogatstvo našeg kraja smo bili upravo mi deca.
Bilo nas je…ne mogu tačno da prebrojim ali…Mnogo nas je bilo i svi kad samo izadjemo iz kuca bili bi na jednom mestu zajedno. To je već bilo dovoljno da se osecamo sigurnim i da nam bude neverovatno dobro.
tajka
(trener)
14. oktobar 2011. u 19.17
napomena

Tekst je ne lektorisan i ne uredjen.
Roman je namenjen za decu...tinejdzere i sve one koji su sacuvali dete u sebi.
Vilojka
15. oktobar 2011. u 21.01
I još jedna napomena:)

Ako je ovo skripta romana još uvijek neobjavljenog moj savjet ti je da ga ne postavljas na Internet stranicama da ne bi poslije bilo kuku lele.
tajka
(trener)
15. oktobar 2011. u 21.33
Mislis da ga ne bi nek corno?
Pa neću ga celog postaviti. Bilo bi zamorno...
Možda još malko?
Vilojka
16. oktobar 2011. u 06.07
Corno nego šta (zanimljiv izraz za kradju:)
Ostavicu komentar na ovo sto si već postavio ali tek kad se vratim s posla. A kod tebe će biti jutro (sledećeg dana) tako da skuvaj sebi kafu (malo jacu)i uzivaj:)
tajka
(trener)
16. oktobar 2011. u 11.19

NAšE IGRE 2


Između paviljona u kojima su sa svake strane stanovale po dve porodice postojale su zajednicke cesme. Prvu cesmu smo koristili mi jer nam je bila najbliza a ona je inače bila poznata po‘higijenskom vozu.’Naime, kad je prao ruke sapunom najstariji decak u ulici, Sloba je pevusio:
„Crni voz…crni voz !
10

Dok su ruke prljave tece smedja prljava sapunica niz slivnik ali kad krene bela sapunica, znači da su ruke ciste. E onda komsija menja pesmicu:
”beli voz..beli voz.
I tek tad zavrsava sa pranjem!
Kod druge cesme od pet u ulici koja je bila iznad poljanceta i ulice gde smo se najcesce igrali, bilo je zborno mesto za nas decurliju. Pocetna pozicija za sve aktivnosti dok se umivamo i pijemo vodu posle dorucka. Na tom mestu izraslo je ogromno vrbovo drvo na koje smo se verali a od cijih tankih grancica su pravljene pistaljke. Tu vestinu otkrivali su nam Mosa i Mica odrasli mladici koji su živeli kao samci u komsiluku.
- Nemoj vruc vode,
ta toliko ponavljana recenica od starijih nije vazila za jutro jer se još nismo ni zagrejali.
- pij iz sake.
Dovikivali su nasi iz avlija i kuca.
-Nestavljaj slavinu u usta,
takođe nas je pratilo dok ‘klokocemo’ladnu cesmovacu‘zaglabavsi’vrh cesme usta. Naucili smo da pijemo vodu bez pomoći sake nakrivivsi se u stranu sa isturenim usnama. Svi sem malog Mise koji bi se sav ispolivao u pokusaju da pije kao mi. Devojcice su se odvajale na drugu stranu već zapocinjavsi svoje skakutanje po nacrtanim‘skolicama’na ulici vesto guraju
*kartas iz polja u polje ali da ne zaustavi na ocrtanoj liniji. Druge su igrale lastis ili preskakale konopac recitujuci:
-crveno,belo, plavo
(boje zastave). Voleo sam da se ubacim i skacem u paru sa nekom devojcicom dok se okrece veliki konopac. Čim smo prevazisli igrice za sasvim malu decu:
„ringe, ringe raja, doso cika Paja ili
”Ide maca oko tebe pazi da te ne ogrebe,„
prelazili smo na ozbiljnije izazove i avanture. Devojcice nas nisu previse zanimale tad osim kad ozbiljno promarsiramo kao ceta hrabrih partizana pored njih onako opremljeni, ponosni a pomalo opasni. Naoruzani masinkama od stabljika kukuruza kojih je još bilo na obodima okolnih basta a kroz koje su ubodena dva tanja drveta. Za jedno vece napred ajprikladnija

-------------------------------------------------------------------------------------------*pljosnati kamen zgodan za gurkanje po zemlji

11

je bila pljosnata dascica kao‘sanzer’a drugo manje pred sam kraj drvceta da sluzi kao‘rucica.’Kopije nemackog automata inače omiljenog u to vreme u igri kod nas. Ponekad je bilo oruzija iz uvoza, ocu reci pravih igracaka iz radnje. Takvi nosioci su imali prioritet pa su se svrstavali na početak kolone iza najstarijih Slobe i Zorana. Malo ko je imao samo pusku a morali su najmladji, znaci samo stap i kanap dok je najstariji, znaci najjači nosio teski mitraljez, najcesce neku metalnu sipku.
E on je imao privilegiju da proizvodi najcudnije zvukove rafala koje smo vece pre toga gledali na televiziji onako grupno. Objasnicu kako grupno najpre da zavrsi prva jutarnja igra‘Partizani-Nemci.’Ako iza supa još nije odnet stari odbacen sporet ‘Smederevac’, zauzimamo polozaj pored njega kao pored kakvog topa. Zoran pazljivo napuni supalj kljuc barutom od sibice, gurne veliki esker pricvrscen tvrdom zicom pa pukne*prangijom bas kao sto to radi topovska granata. Onda mitraljezac komanduje paljbu:
”PALI„!
-DU..DU..DU….DU !
a mi smo ga pratili sa masinkama:
- Trrrrrrrrrrrrrrr…Trrrrrrrrrrr!
Čuo se i poneki pojedinacni pucanj tek da pucnjava bude raznolika. Da podseti da imamo‘snajperske puske.’
-TSS , TS.. TS
Ili zvuk pistolja
-KKK! kkk!
Uzvikivali smo ratne poklice, zauzimali polozaje i zaklone trceci tamo amo dok su nas mame, komsinice, tetke i dokone deke gledali sa strane cerekajuci se. Da uozbilji igru ukljucivao se deda Vasa sa poverljivim ‘informacijama’ gde se neprijatelj nalazi i koliko im je brojno stanje ponekad sasvim ozbiljan:
”Samo nikako nemojte preko baste„,
dobacivao je na kraju najvazniji savet kao da je tamo minsko polje a ne sangarepa i spanac. Cesto je nosio sajkacu sa titovkom koja mu je preostala iz davnih portirskih dana a koja je celoj igri davala ozbiljnost. Sve naše kape bile su od novina sa ucrtanim petokrakama osim Banetove sapke koju je on corno od svog caleta Bore pandura. Vasa se ponekad poigravao sa našim neznim decijim dlanovima golicajuci ih unakrst kaziprstom recitujuci njegovu omiljenu bezazlenu recenicu:
----------------------------------------------------------------------------------------- *bocica za mastilo(podseca po obliku na glavu)
12

‘sara, mara‘,
pa onda zabode svoj prljavi nokat od bastovanisanja u sredinu naše mekane sake i kaže:
‘busi, busi,’
Stvarno kopajuci svojim debelim prstom po sredini našeg malog dlana. Bas kad se mi nasmejemo jer nas golica on nas pljesne drugim dlanom po ruci BAM!!
da doda naivnoj igri malo izazovne strepnje! Onda mi to radimo njemu
da bi mu uzvratili ‘BAM’!‘
Bombe smo pravili od blata skroz suplje i sa je strane otvorene da bi bolje pukle kad ih bacimo iz sve snage na zid supe ili klozeta i one idu na kraju a tad komandir komanduje juris obično na devojcice. One se razbeze, mladje zaplacu a ove starije klepe nekog našeg najmanjeg borca sa zacelja kolone po*tintari jer su bas pogresile lastis zbog njegove drake.
Kao u svakoj borbi tako i mi prođemo sa‘ranjenim’to jest rasplakanim u ovom slučaju. Neprijatelj,odnosno ‘Nemci’ uvek su bili nevidljivi i‘tamo negde’jer niko nije hteo da bude Svaba, pa smo lako mogli da prekinemo kad smo hteli igru bez bojazni da će biti kontra napada. To se nije moglo desiti kad se igra”kauboj indije„jer je Indijanaca sa lukovima i strelama bilo isto kao kauboja sa revolverima cije su cevi obično bili kaziprsti a orozi palcevi. Kepa, koji je inače bio Rom,voleo bi da bude Indijanac pa je u tu svrhu čak skupio nekakvo perje od ocerupane kokoske ili patke kiteci njime glavu. Namazan‘tempero’bojicama po nosu i licu uz prirodnu tamnu kozu sa povijenim baburastim nosom delovao je zadivljujuce verno. Stavi ruku na usta pa je ubrzano kratko pomera uzvikujuci:
-Ava..va..va…va…vaaaaaa!
Poziv za juris na indijanskom jeziku. Teranje konja imititiramo lupkajuci se po guzi sakom u ritmu sa ispruzenom jednom nogom koja stalno zapocinje korak. Topot kopita‘skidamo u originalu’ispustanjem tri suglasnika koja nikad u nijednoj reci ne bi isla zajedno:
”Tgd…tgd..tgd..tgd t…Tgd…tgd..tgd t!
Svakako da se vodi racuna da se galop odigrava po terenu gde se dize prasina bez obzira da li je crna od sljake ili svetlo braon od zemlje. Važno je da se’dimi’ bas kao u‘vesternima’dok kauboji i indijanci jasu prerijom. Onda mi na izmišljenom nerazumljivom‘kaubojskom americkom uzvratimo:
„Waj, maj,No, o kej,jes, caman,Dzon Vejn camana, jeeeeeeepiiiiiii!
---------------------------------------------------------------------------------------*prangija-rucn o napravljena decija eksplozivna sprava
13

Sto znaci sve ili znaci ništa, zavisi šta nam treba u tom trenutku. Pucalo se sa naznakom koga smo prvi ugledali i upucali:
”Ta Nesa,ta Braca,ta Loki„!
Prozvani, to jest‘pogodjen’po dogovoru mora da padne i lezi na zemlji do zavrsetka igre sto potraje nekoliko minuta. Tako je baba Jeka naisla na unuka Misu kako nepomicno lezi u travi!
-Šta radis tu crni Miso?
Uplaseno će zabezeknuta baka.
”Cuti bako ja sam mrtav…Moram da lezim.„
Odgovara Misa sapatom sa gestikulacijom da ga ne cuje niko od ‘prezivelih’kauboja i indijanaca pa da ne narusi striktna pravila igre dajuci baki znak rukom da nestane.
-A u! Budi Bog sa nama. Presece me ovde.
Krsti se i ujedno brise ladan znoj Misina baba sa maramcetom pokazujuci na grudi.‘Macevanje’ je takođe bilo na programu, posebno posle nekog dobrog
akcionog filma kao sto je bio o Herkulesu ili tri musketara koje su stariji decaci gledali u bioskopu ‘buvari’ili u Avali kod Liona. Maceve napravimo od cvrscih dasaka tako što prikucamo kratko drvo kod drske koju malo obradimo nozem da lakes držimo. Na kraju zasiljimo vrh da mac izgledaa vernije i opasnije. Jedan od najboljih ucenika našeg razreda u početku skolovanja ‘Paun’je imao fantasticano uradjen mac igracku napravljen od nekakvog nepoznatog, cvrstog, plasticnog materijala. Dao mi je da ga držim i masem njim jedno pola sata kad je dosao kod mene da se igramo. Svi su bili zadivljeni macem a mi smo davali svakome da ga proba. Čak i nekoj starijoj deci koja su se vracala iz skole po pet sekundi u proseku ako se zakunu da neće sa njim da pobegnu:
”Majke mi neću, veruj.„
Davajuci Skolsku torbu u zalog. Mame nas grde sto pravimo maceve jer to sluti na zlo posto ih podseca na krstove ali mi ih uveravamo da je to samo srednjevekovno oruzije. Ako se nadje prikladno savijeno drvo pravili smo ‘sablju.’Onda glumimo Marka Kraljevica, Musu Kesedziju i Milosa Obilica pa jurimo*satro Turke janjicare. Strele sa lukovima su bili obavezni rekviziti. Zategnemo tanak kanap na drvo koje se savija ili koje još ‘zivo,’ sve to lepo pricvrstimo pa odapinjemo ko će dalje da izbaci strelu. Strela je morala na vrhu da bude teza pa se Miki dosetio tako da smo namotavali nekoliko redova tanke zice na samom njenom vrhu. Isto kao sa prackama
--------------------------------------------------------------------------------------------
*satro-‘kobojagi’
tajka
(trener)
16. oktobar 2011. u 11.20
14

gadjali smo strelama sve okolo što se mice. Golubove, vrabce, macke, pse lutalice ali i improvizovane mete na drvetu. Kepa je ostrio strele pri vrhu jer je voleo da mu se zabodu kad pada na zemlju sto je bilo opasno. Kada ga je nas revnosni komsija Dobrivoje pitao zašto to radi on se branio:
„Ja zato mac nikad ne ostrim na vrhu a pogledajte njihove”!
Ocigledno se radilo o‘zabranjenom oruziju’pa smo takve strele ukinuli. Sa kopljima to nije bio slučaj jer je bilo mnogo lepo kad se zabode u meku zemlju a nije nam padalo na pamet da se njima međusobno gadjamo. Kada se macujemo između sebe za stitove imamo obično odbacene poklopce nekih većih serpi ako sami ne napravimo nešto sto lici na stit od kartona. Dovoljno je da dodirnemo protivnika macem na vitalno mesto tela pa da
Uzviknemo:
„Gotov si”!
Desili se da u istom trenutku jedan drugog pipnemo na‘osetljivo mesto.’Tad zastanemo pa zovnemo‘sudiju’da presudi ko je‘mrtav’a ko ziv? Dotaknuti ispada iz igre? Kepa i ja smo zaustavili naše macevanje u trenutku kad sam ga ja dodirnuo tu negde kod stomaka a on zaustavio ostricu njegove sablje meni između nogu! Zoran je merio par trenutaka ubitacnost udarca i tezinu‘rana’pa odlucio da je njegov pogodak opasniji po zivot tako da sam ja za trenutak eliminisan. Ipak sudeci po uzbuni koji je pravio u ulici, ubedljivo najprodorniji uzvik bio je Tarzanov krik:
-AAAAAAaaaaaaaaaaaaaAAAAAAAAaaaaaa!
Buka je već tolika na ulici da naše majke domaćice koje tad većinom nisu radile osim po kuci i gajile decu,izviruju iz ogradjenih avlija dozivajuci svoje na rucak. Uz to pocinje istraga ko je koga prvi udario i zbog čega neko dete place pa nam se druzina polako osipa. Neki decaci uplaseni zova od kuce odlazila su u brzini skrivajuci ‘oruzije’u travu pored puteljka i svracaju do cesme da se umiju kako mame ne bi primetile‘ratnicke boje.’ Cuje se sporadicni plac iz kuca gde je neko dete ‘dobilo po turu.’Vreme je za predah a promena igre se podrazumevala. Kada prođe podne pocnemo polako da se razilazimo jer ne da nas samo dovikuju iz domova već za svaku sigurnost starije sestre dolaze i vode kucama na rucak. To je sigurnija varijanta posto može da se desi precujemo zov. Neko mladje dete će da prevare ubacivsi ga u krevet jer se onda kako kažu stariji najbrze raste sto svi nestrpljivo željno cekamo. Pre ulaska u kuhinju obavezno je pranje ruku pod prismotrom nekog starijeg. Istresanje prasine od silnog valjannja po zemlji se obavla dok smo još pred ulazom. Pošto nas mrzi da se vracamo na cesmu mama nam polije iz bokala dodajuci peskir. Tu krenu kevine
15

zalopojke kako sam neuredan i prljav a ja je jednom ozbiljno sa mojih pet,sest godina priupitah:
„Mama zašto ti mene nisi nikad vaspitala”?
-kako nisam sine, ko ti je to rekao ?
Cudi se brizna mama Ljuba dok mi brise usi ivicom peskira koje malo dopljune da bi bilo vlazno dok se ja se otimam.
„Pa tetka Gina me pita, Jel’ te tako majka vaspitala”?
kad nam lopta juče pade u njihovu bastu? a ja se nesecam da jesi…
A kad si„?
-Ma jel’ ti govorim sine, nemoj ovo nemoj ono…
Nabraja brizna majka Ljubica,
- e to je to…Vaspitanje, a Gina…Hmm,nemoj tamo da se igras vise a znaš…Reci ću ja njoj već šta treba, cekaj samo…ccc! Vidi ti nje*opajdare.
Resko će moja mama koja inače nikome ne ostaje duzna a poznata je po tome da‘nema dlake na jeziku.’O toj dlaci sam razmišljao kad sam prvi put čuo za izreku. Pipao sam svoj jezik a dlaku nisam napipao. Dakle nemam je ni ja. Onda sam krisom zagledao tudje jezike dok odrasli pricaju da bi se sve razjasnilo mojim pitanjem u vezi toga.
-Ko ima a ko nema dlaku na jeziku i zbog čega?
Veliki je problem bio kad lopta odleti u cvece tetka Gine i cika Koste koji su stanovali na početku ulice. Pretili su da će je izbusiti, da je neće vratiti dok im celavi cika Dobrivoje nije podviknuo. E onda je njegov sin Dragan zvani Belicko stalno stajao na golu sa bastine strane. Isao je po loptu kod nervoznih komsija kad god treba.‘Cudaci,‘matorci su je sad cutke bez protivljenja vracali. Kad je nisu oni vracali onda je to vrlo rado cinila njihova odrasla cerka Sladjana koja kao da je bila zatocena u kuci jer je retko izlazila da se igra sa ostalim devojcicama. Po ceo dan je zalivala cvece i citala knjigu nepomicna u hladu i ona sama pretvorena u kao kakav cvetak pa joj je vracanje lopte na ulicu bila retka zabava. Prilika da razmeni po koji smesak ili reč sa nama. Po podne se opet nalazimo na istom mestu i nastavljamo gde smo stali. Jedan po jedan izlazimo napolje a ko kasni koga nema mi ga dozivamo zvizdukom ili imenom. Trenutno je najvazniji Braca koji stalno donosi prave *fuce jer mu je tata neki factor u F.k Sindjelic. On je povlascen pa saljemo dvojicu po njega.
-Tetka Cano, jel’ može Branko napolje?

------------------------------------------------------------------------------------------
*opajdara-narodn i izraz za brbljivu ženu,*fuca-fudbal,*susi-neigra
16

Pitamo Kepinu mama jer se ona pojavila na vratima ne pomišljajuci da kažemo ‘Kepa’već koristimo pravo, krsteno, lepo ime. Kad se prebrojimo dok svi ne pristignemo pocinju pregovori koju će mo igru da zapocnemo brisuci rukavima i nadlakticama musava lica. Najpre‘kockice’za zagrevanje kad u ocrtane prostore stane po jedan igrac pa brani svoje polje da lopta ne padne dva puta. Do izrazaja pada umesnost u zongliranju ili kontroli lopte. Igra se ne zavrsava jer nas već ima dovoljno nervoznih za pravi fudbal Partizan-Zvezda na male golice. Nikad se nismo mesali samo da bi popunili ekipe bez obzira koliko je kojih navijaca bilo. Ni jedan Zvezdas nije zeleo da igra za ekipu Partizana ni obratno ni po cenu da se*susi sa strane. Dakle jedana utakmica fudbala za početak pa dok se premišljamo šta će mo sledeće. Mec može biti prekinut iz samo iz objektivnih razloga kao sto je recimo slučajno‘surenje’Brace ispred vesernice. Taman se dugokosi Brale dojurio do lopte kad se kroz otvorena vrata izli vrela*cedj iz tetka Najdinog lavora! Opekotine po ledjima,vriska, cika i zapomaganje. Kad se galama malo utisala i kad su upakanog Bracu odveli kuci neko rece:
-Aj’ da pišamo!
I paz’stvarno, odjedanput se svi osetimo potrebu da bi mogli da piskimo. Tu sam prvi put čuo od Zorana da su Srbi slozni samo kad se grupno ide na pisanje!? Smejao sam se kao svi ostali ali mi je izreka bila neprijatna
- Zašto samo tad,
pitao sam se u sebi? Nekako u to vreme sam čuo od Zorana da sam Srbin jer mi se prezime zavrsava sa”ic„mada su oni sa‘vic’gde pripada on (Adamo VIC) još cesci a samim tim veci Srbi kako on tvrdi između ostalog. Odlazimo iza supe, poredjamo se pa krene zalivanje već pozutelog od našeg *soranja zida. Tu neko zapocne takmicenje ko će vislje vlazni trag da ostavi na prljavom zidu ili ko će duže da mokri. Dvojica najstarijih i najkuratijih Sloba i Zoran se okrecu pa pocinju nadmetanje ko će dalje da sibne mlaz. Izvezbano zadržavaju mokracu prstom u kanalu do zadnjeg trenutka podnosljivosti pa posto neko odnese malu ali važnu pobedu (mi mladji zasad samo ucimo) svi zajedno idemo na odmor i posedamo u hlad kestena.
Malo ko je u ulici imao televizor u to vreme. Dok ga još nismo kupili, nas troje smo imali obicaj da gledamo‘jastuk televiziju.’Ako još nismo za spavanje ni dovoljno umorni, zagnjurimo naše glave u jastuke pa onda ‘prenosimo’vidjeno, nevidjeno i zamišljeno. Ushiceno smo pricali šta sve vidimo, to jest šta nam se pricinjava dok nam jastuk pritiska oci pa proizvodi
--------------------------------------------------------------------------------------------*cedj-ostatak prljave sapunjave vode. *soranje-mokrenje.
17

raznorazne svetlucave, raznobojne carolije. Vidis sarene oblake i zvezde koje se sireci rasprskavaju. Radoznalo smo buljili u svelte tackice koje se pokrecu u mraku željno ocekivajuci cudo. Odusevljeno smo se utrkivali ko lepsu‘televiziju’ima a i da je nema odmah bi se prisvajala masta najblize sestre do mene. Bilo je česte promene mesta ili jastuka da bi se proverio ‘drugi program’ onoga ko najzivopisnije prenosi utiske. Koristili smo takođe umece pravljenje senki po zidu kada je svetlo ugaseno a postoji spolasnja rasvetla koja delimicno osvetljava prostoriju. Vestim savijanjem prstiju dobijali smo silvete zeca, ptice ili neke rogate zivotinje. Po zavrsetku ‘naše televizije’niko nije smeo da bude razocaran. Čak šta vise …
Srećni bi zaspali i još lepse sanjali! Kada je bila neka lepa decija emisija kao
’Na slovo na slovo‘,ili’Menda Mendovic.’Tada bi mi ‘coporativno’isli u
goste na filmske projekcije u porodice koje su imale tu ‘cudesnu kutiju’ zamolivsi mamu od nekog našeg druga ili drugarice da gledamto tv. Svi se uredno izujemo ispred vrata, posedamo ili polezemo po patosu pa zajedno uzivamo u programu pola sata. Uvece se mogao gledati televizor sa slobine ograde kroz prozor cika Dobrivoja a kad je bilo bas interesantno onda se se penjali na njegov prozor okaceni na simsu. Ne retko bi nas prenosio unutra a kad su trebali da podju na spavanje samo bi cika‘Dobri’objavio ‘fajront’ zatvaravsi prozor. Nama je skoro sve bilo interesantno sa jednog jedinog programa televizije Beograd.
tajka
(trener)
16. oktobar 2011. u 11.25
preskocio sam epizodu kada sam prvi put izasao iz ulice i izgubi se.
Ovde ću da stanem jer treba da pocne radnja...

Možda još samo po neka zanimljivost))
Vilojka
16. oktobar 2011. u 22.36
Jao Tajka, ti kad rece „malko” pomislih procitacu onako natenane radjanje jednog romana a ti raspalio iz nekih masinki, pa ringe ringe raja,DU DU du, trrrr , TGD..TGD..TGD (Moglo je i BGD..BGD..BGD ipak si sa Zvezdare:)
I još kad si sve zaoukruzio sa AAAAAaaaaaaaaaaaaaaa , morala sam par puta provjeriti jesi li to ti:)

Sacekacu jutro (možda je ovo ipak san) pa ću i ja uz jedno Aaaaaaaaa ili -Ava..va..va…va…vaaaaaa! da ti se javim.

Waj, maj,No, o kej,jes, caman,Dzon Vejn camana, jeeeeeeepiiiiiii!

(odoh djeci da pokazem kako konji galopiraju TGD..TGD...TGD)

Uljepsao si mi vecer:)))
tajka
(trener)
16. oktobar 2011. u 22.45
Bgd..Bgd...Bgd...)))))))))))) ovo je novitet!
a šta će mo za ove sa Novog Beograda?)))))))))) haaaaaaaaaa!

Kunem ti se sve je tako bilo))))))))))))
tajka
(trener)
17. oktobar 2011. u 10.25
Popi ja kafu na 'prazno'((
Nije valjda Vilojka da si odustala i to sad kad smo izdvojeni kao perspektivni.
Ta početna galama iz dvorista jenjava kasnije lagano))
Secam se da su moj sin i sestric dok su se igrali imitirali samo NJIMA znane zvuke koji su u to vreme bili u opticaju.
Svaki zvuk u svoje vreme.Ako imaš sina trebalo bi da znaš...
Recimo pre godinu dve dok sam radio u skoli klinci su imitirali zvuk sa tv i compa kad se napravi greška.Mnogo smesno))
Da se ne derem sad ovde imitirajuci.))
Vilojka
17. oktobar 2011. u 11.41
Uh, probudim se jutros, pogledam diskusije kad ono - nema tajkinog Detinjstva! Dobro je, pomislim, bio je to samo san kad ono - izdvojenooo! Protrljam oci, ma jeste, stvarno je gore u sobi za velikane:)
E, tu se ja već uozbiljim jer nije mala stvar otici „gore” (ko li je moderator pitam se onako usput:)

Ava..va..va…va…vaaaaaa!, razbudjujem se naglo u stilu Tajkinih junaka, mada mi je doslo do kažem Ajoj..joj..jooooooj.
Procitam ponovo izdvojenu temu , dodjoh do „soranja” (ustinuh se i ja kao Tajka na početku price) , djeco moja (pomislih na moje tinejdzere i na svu djecu koja će citati prevod ovog romana) , djeco moja, Srbi moji sa prezimenom na -ic oprostite ali ja moram procitati pricu do kraja i dati svoj komentar.

TGD...TGD..TGD...jase Vilka na bedeviji niz pravolinijsku nizbrdicu Krizaniceve ulice .
Kuc..KUC..KUC na vrata kuce br. 56.
Jel' Tajka tu, jeste, 'ocemo li kafu, 'ocemo

Pogled oci u oci..
Isplazila Vilojka jezik (o, ne ,ne nije ono sto vi mislite) postujem ja tajku nego ovo je njegov način provjere ko ima dlaku na jeziku ili ne)

SRK..SRK..SRK..prvi gutljaj kafe , kasljuc, kasljuc i Vilka progovori:

Tajka,
Tvoja zelja da napises djeciji roman vjerovatno je proistekla iz ideje da će djeca kao citaoci zanemariti tehniku pisanja i usredsrediti svoju paznju na autobiografske elemente koje si ti utkao u osnovu price.
U tom slučaju to je podcjenjivanje djecijeg i tinejdzerskog intelekta jer oni kao citaoci i te kako mogu da raspoznaju i dozvole sebi da udju u lavirint pisceve misli koja će ih voditi putevima djetinjstva i na sasvim nov način im otkriti ono već dozivljeno ili ono sto ih tek ceka na tom putu odrastanja.

Mnogi koji se uhvate u kostac sa romanom racunaju da će njegova tematska odrednica uticati na sentimentalnost citaoca (u tvom primjeru -djece) zaboravljajuci da je ono sto je ostavilo traga na tebi u procesu odrastanja može ostaviti sasvim ravnodusnim onog kojem je ponudjeno da to i procita.

„Ali sve je istina sto pišem!”, uzvikujes ti.
„Pa šta onda”, rekla bih ja. Toliko je zivotnih prica koje bi svojom istinom mogle uzdrmati svijet kada bi bile pretocene u knjigu. Ali sama istina, te gole cinjenice NISU dovoljne da se prenesu na hartiju ukoliko u njima nema emocije, snage, ritma, simetrije, zvuka...itd..itd. U protivnom ostace samo bezivotne rijeci, mrtvo slovo na papiru i u tom slučaju bolje da sagore na vatri nego dodju u ruke citaoca koji na samu riječ „roman” ipak ocekuju mnogo, mnogo sredjeniju misao od one koju si ti predstavio ovdje.

Rijeci kojima nas ti „vodis” kroz djetinjstvo (toliko poznato milionima djece na našim prostorima) poprimile su toliko monoton tok da su se svele na puko nabrajanje djecijih igara ( ti nisi čak ni ulozio napor da tim igrama das nijansu koja bi im odgovarala po boji, zvuku, pokretu, slici, emociji)

Ukoliko nisi pokrenuo u citaocu bar jednu jedinu emociju koja se neizbjezno javlja u dobrim romanima onda moras da prihvatis cinjenicu da su sve ove tvoje rijeci zapravo jalov pokusaj da se nešto kaže.
Zamisli dijete koje će uzeti (na primjer) „Pustolovine Toma Sojera” ili „Decaci Pavlove ulice” i nakon njih „Djetinjstvo” od Tajke. Ili neki od Copicevih romana cije je djetinjstvo ozivjelo onog trena čim smo se upustili u kostac sa njegovim rijecima koje su odisale lakocom, jednostavnoscu a u isto vrijeme snagom i virtuoznoscu.
Oni su postigli sklad - ti potpuni haos i nered.
Oni su probudili emociju - ti ravnodusnost i nezainteresovanost.
U njima smo ozivjeli zvuk djetinjstva - tvoji zvukovi su parali usi.
Oni su ostavili trag u sjecanju - ti si unio zaborav poslije prvog citanja.
I tako dalje i tako dalje.
I oni su unijeli subjektivnu notu u svoja djela , unijeli svoje autobiografsko „ja” - ali njihov govor bio je tecan i gotovo hipnotizerski dok smo ih citali.
Tvoja istina i njihova istina su kao nebo i zemlja, kao vatra i dim.
Citajuci tvoje odlomke , ma koliko se trudila, ne mogu da pronadjem kontinuitet između njih, ne mogu ni da naslutim onu liniju koja bi ih spojila u cjelinu. Samo puko nabrajanje djecijih igara, s grubim prelazima sa „trt” na „mrt” :)

Izvini sto radi usporedbe koristim gore navedene pisce. Bolje i njih spomenuti nego neku velicinu s ovih diskusija koji , kad dreknu na mene, zaboravim i nik i lozinku pa me nema po nekoliko dana.:)

SRK..SRK..
Možda je kava i malo gorka ali ja bas volim tako, bez dodavanja kocki secera.

tajka
(trener)
17. oktobar 2011. u 14.50
Vilojka...Vilojka
Ne rugaj se početniku piscu..
Kritikuj,ocenjuj konstruktivno kao u nasem prvom „Dodiru'))
Inače ćeš proćikao ovi nastavnici ...

Predubedjenje

-Ajde da pobegnemo sa casa,
predlozi mi Sele vragolasto.
”zašto?„
Pitam njega a u stvari sebe.
” I ovako imam jedinicu iz Fizike.od čega da bezim, šta mogu da izgubim?
Pre no sto sam seo u klupu moj drug Jovica me pita sasvim drugcije pitanje?
-Oćeš da se javis da odgovaras?
I zbuni me?
„zašto?”
Isto odgovaram ja pa hvatam sebe koliko sam glup. Zadnji cas je poslednja sansa da promenim nešto. Manje od jedinice nepostoji. Nastavnik Stepa proziva upisujuci odsutne a ja pregledavam definicije *kondeztora,
otpornika, jednosmerne i naizmenicne struje. Kapiram da sve uglavnom znam jer sam kod kuce malo citao iz radoznalosti pa dizem ruku u vis da odgovaram za ocenu, mada vise iz zezanja da bi napravio dobar fazon.
-Vidi Simicu, morao bi da znaš za peticu jer si cele godine imao‘keca’ ako hoćeš da ti popravim ocenu. Cenim sto nisi u skolskom dvoristu,
pa pogled baci kroz prozor na Sesum Predraga koji sam besciljno luta po rukometnom terenu. Bilo je zabavno kao na kvizu. Sva pitanja, potpitanja sam znao. A ceo razred navijao za mene dok se nastavnik Stepa samo misteriozno smeskao smišljajuci nešto.
„Sad ću ti postaviti odlucujuce pitanje, ako znaš popravicu ti ocenu.”
Svecano objavi prosedi malo pogureni cetrdesetogodisnjak iz Valjeva koji je sve vreme stajao blizu mene kako bi bio siguran da je znanje samo moje.
„ko.ko ja ja….je rrrrazli..li ka ka izmedu na na izme..me meeeeeenicne struje i jed..jed .. nosmerne…
Iznenadi me sa nacinom na koji me je imitirao vise nego pitanjem koje sam znao. Skoro svi u razredu su se smejali na glas a nastavnok je zadovoljno trljao svoje brcice. Napravio je salu koja je ocigledo uspela kod vecine ucenika. Lepo sam video da se Jovica nije smejao.
- ne…ne…ne…z..zz zzz…naaa m!
Sad sam ja njemu seretski odgovorio sa osmehom. Stavljajuci mu do znanja da mi je vise stalo do‘dobrog odgovora njemu’ nego do njegove pozitivne ocene. Opet se ceo razred smejao ali…Nastavnik Stepa je
----------------------------------------------------------------------*kondenzatori,otpornici-elementi koji zadržavaju ili propustajustruju struju
119

prestao da se smegulji. Taku istu neslanu salu napravio je na Zoricin racun kad je rekao da je‘teska ko zemlja’a ova jadna se rasplakala. Bilo mu je krivo sto je to kazao ali kasno je bilo za neke popravke i izvinjenja jer se prosute suze nikad ne teku unaza. Zaigrala mu je jabucica na neobrijanom vratu pa ode da sedne za katedru kako bi zakljucio ocenu.Svi smo se nagnuli nad dnevnikom prateci vestu Stepinu ruku dok se upisivala jedna po jedna sve veca brojka dvojka. Na kraju je napokon zaokruzio najvecu spasonosnu
DVOJKU!
-Uraaaaaaaaaaa!
Keva Goce Brcarevic, inače‘tetkica’u skoli virila je kroz napravljenu rupicu na vratima uzivajuci u mom znanju kako mi je rekla posle na odmoru. Sele se vratio posle casa sa kog nije trebalo da bezi jer mu je nastavnik u prolazu tako rekao i pokazao na mene:
-vidis, da si ostao na casu možda bi i ti popravio ocenu?
Ipak pobednicki izlazi iz razreda nastavnik.Ta predrasuda prema nama slabijim djacima dodatno je otezavala‘*come back’u grupu solidnijih ucenika. Proganjala me je misao da bi za istu kolicinu pozitivnih odgovora‘odlikas’dobio peticu bez problema. Pa zašto meni nije data zaslužena ocena a zakljucena objektivna dvojka? Kada se nešto loše desilo iz pravca klupe gde smo sedeli Jovica i ja razredna je automatski pogledala u mene sa već donesenom odlukom o krivicu.
”Nenade sto si to uradio„?
I to sa povisenim tonom. Zacudilo me je u trenutku otkud je tako sigurna da sam ja napravio bezazlenu nesmotrenost (a slučajno nisam tom prilikom). Odlucim na mah da precutim i da ne tuzakam najboljeg druga za‘glupost.’ Meni će kritika‘lepse stajati’nego njemu nenaviknutom na grdnju. Branio sam se cutanjem gledajuci ravno u nastavnicine zenice.
-Koliko oci dobro govore u tisini.
Da je shvatila da se sad ona izletela bas kao‘magare pred rudu’kako je volela da nas upoređuje, govorile su sad njene zbunjene oci. Nespretno je pogledala ka Jovici koji se od straha već useprtljao pa onda pobegla od mojih. Od‘sovinih.’Najbolje za sve je bilo da se problem odmah zaboravi.
Samo da ja malo odcutim. Ništa lakse za lošeg i nemirnog djaka.
tajka
(trener)
17. oktobar 2011. u 15.21
Htedoh ovo da posaljem 'tamo' ali posto neću imati sansu ja ga postavljam 'vamo'mada sam tekst napisao pre 2 dana.



Naj zanimljivija stvar u vezi romana je da sam poceo da ga pišem kad sam imao 9-10 godina. Posedujem original pozutelu svesku sa ispisanim decijim rukopisom sto smatram nekim kapitalom. E sad ja sam tad taj roman naslovio
„decaci moje ulice”
Verovatno pod utiskom romana „ Decaci Pavlove ulice, Sinji galeb, Druzina Pere Kvrzice i mog opredeljenja u to vreme da se igram...igra.. družim...znaš valjda bila si dete.

E sad.
U tih nekoliko stranica koje nameravam da kopiram i prilozim tu kod uvoda u knjigu ja izmišljam dogadjaj da se uspesno tucem sa nepoznatim decakom na ulici zbog takođe nepoznate devojcice koja mi se dopala. Tucu zivopisno opisujem a simpatiji kasnije na pozdravu saopštavam da se ipak nećemo videti jer ja navodno putujem u Svajcarsku?!(cale je trebao ići na rad pa otud znam za Cirih)
Opisujem i fudbalsku utakmicu sa lokalnim ciganima i to je original skoro.

Zašto sve ovo pricam

Posle se u zivotu desi da stvarno pocnem ozbiljno da se bavim boksom.
Stvarno mi se desi i uspesna tuca u skoli zbog simpatije i ja je ponovo opisujem u romanu.
Ja se čak i odselim u inostranstvo (ne bas u Svicu)
Na kraju objavim par knjiga kao sto sam i zapoceo kao klinja .
Primecujem razne karaktere kao i u prvim zabeleskama...itd

Pa nije bas da je česta pojava da imamo takve zivotne usporedbe i da neko zapocne pisanje u 9 a nastavi u 54?
(sad treba i zavrsiti)

Kasnije u romanu ja prepricavam dogadjaje 60 tih u kuci, skoli i ulice i vratolomije a to sve kao secanje preseljenog , uplasenog i zbunjenog azilanta.
Znaci pored igre , skolske frke, strogost oceva i patrijahalno vaspitanje gde ulica i daje ton, sankanje,nemastinu, decacke snove o fudbalu,otkrivanje seksualnosti...
Ocu da kažem da i 'losi djaci' imaju svoju sansu u zivotu...i da je vecina žrtva ili predubedjenja ili loset tretmana.
Da decije knjige previse pricaju o deci koja rade samo dobre stvari sto nije istina i osim sto 'soraju' grupno rade sto šta što ne sme da se piše.A treba.I pisao sam.
Da su 60 tih vladala neka druga socijalna pravila i sistem vrednosti.

Znaci ja se svega toga secam dok mi prolazi prvo vreme upoznavanja i prilagodjavanja na Ameriku a samim tim uporedjivanja kako koja situacija nalaze.
Na kraju pri poseti Beogradu setam istim ali sasvim razlicitim ulicama , kucam na vrata bivših drugara iz klupe i kraja i nailazim na svakakve situacije koje zivot nosi.
Na kraju...
Želim da se vratim iz tudjine gde shvatam da ne pripadam tamo gde sam se rodio ali ipak odrodio bezim u secanja. U detinjstvo koje mi je najtoplije.



Siguran sam da romanu sto šta fali jer ipak sam ja bez iskustva da ga UPAKUJEM( 'divljak) i prvi je'.
Kratka forma mi mnogo vise lezi...bar mislim...
To bi neko strucan istumbao, isprebacivao, ponesto izbacio kao nepotrebno a ponesto naznacio kao važno...
Pre neki dan slusam emisiju na radiju i žena pisac rece da je neki roman pisala 7(sedam) godina!!! Ja ovaj sklepao za godinu a već par meseci nistanznacajno na njemu e radim. Pozurio sam ja ali možda i ti
Vilojka kad si samo posle kratkog uvoda odbacila stivo.
A možda i nisi)) pozz.

Pozdrav i moderatoru koja
a) je ili moja bivša devojka koja me još gotivi pa me izdvaja često.
b)vidi neko zrno u svemu ovome?
c)zna da će sama tema detinjstvo privuci dovoljnu paznju.
Vilojka
17. oktobar 2011. u 16.16
„Naj zanimljivija stvar u vezi romana je da sam poceo da ga pišem kad sam imao 9-10 godina ”

Aaaa, sad je meni jasno;)

tajka
(trener)
17. oktobar 2011. u 18.49
Ne Vilojka.
Ja sad pišem na nivou deteta od 10g. a taj rukopis iz 63 cuvam i nije prikazan.
Priznajem nadmudrila si me vise puta i ismejala mada ne znam cemu to sluzi?.
Molim te nemoj vise jer nema potrebe.
Hvala ti na pomoći kod price 'dodir' i zbogom.))
Vilojka
17. oktobar 2011. u 22.22
Tajka, nemoj sad molim te da se i ponasas kao dijete od 10 godina:)
I cemu to teatralno „zbogom” koje samo ukazuje na povrijedjenu sujetu i ništa vise.
Ne možeš podnijeti osvrt na tekstove iako sam u sustini potvrdila (doduse malo opsirnije) ono sto si i sam rekao a to je da treba (po)raditi na njima. I u to treba uloziti ogroman napor a ne nekoliko minuta ili sati na diskusijama.
Zaista sam se htjela osvrnuti na prva dva odlomka ali kad si poceo sa onim djecjim igrama i fazonima , priznajem, morala sam se nasmijati.
Smijanje ne znaci ismijavanje, valjda si svjestan te ogromne razlike.
Ali meni je ono TGD..TGD..TGD bilo smijesno i još kad si poceo o „soranju” od srca sam se nasmijala. Nije to bilo pakosno smijanje vjeruj mi, ali ja kad čitam slike se same namecu. Pa onda tarzanski krik, pa izmišljeni engleski...šta da ti kažem:)
Rekla sam ti (možda ne na bas suptilan način:) da je sve haoticno i nesređeno ali mislim da je i to postenije od laskavog tona.
Ja sam mala maca u poredjenju sa realnom kritikom u realnom svijetu koja bi te isjeckala na froncle.
Ako već želiš da pišes za djecu onda pisi da te sva djeca svijeta razumiju (ukoliko knjiga bude prevodjena) izbaci zargone, izbaci onomatopeju, izbaci oponasanje stranih jezika, iskljuci potpunu iskrenost opisa iz djetinjstva ( soranje po zidu je dovoljno da stane u jednu recenicu a ne onako degutantno:), izbaci nepotrebna nabrajanja...gomilu nepotrebnih opisa.
Roman je veoma zahtjevan. Knjiga kratkih prica ili pripovjetki možda bi ti bolje odgovarao.
Procitaj Andricevu knjigu „Deca”, možda ti takav zanr bude prihvatljiviji.
Tapsanje po ramenu ti nije ni od kakve koristi, ni moj sud, ni ove stranice, ni izdvajanje teme. Ali ni da se djecacki duris:)
Pisanje romana je ozbiljan posao i trpi mnoge uspone i padove. Sizifov posao.
Čini mi se da ti imaš prevelika ocekivanja i da precjenjujes svoje mogućnosti prije nego si se i uhvatio u kostac sa pisanjem uz koje neumitno ide i kritika. Ma koliko ona banalna bila.

Jel' da kuvam kavu ujutro ili da upregnem ovu moju bedeviju pa laganim kasom do kuce br.56 ? ;)

tajka
(trener)
18. oktobar 2011. u 08.37
Kuvaj Vilojka.
Sebi ću umutiti ladnog 'nesa'jer sam Nesa)).
Ja sam prvi da se nasmejem i na svoj racun ali kad osetim da to prelazi u neprestalno ismevanje onda mi klikne nešto u glavi?!
Oce to 'suptilnim' bokserima sa osetljivim glavama.))
Ocekivao sam da će konverzacija ići u konstruktivnom pravcu a ono iz zezanja u zaebavanje i ko zna kako bi zavrsilo?((
No dobro, >forget it<.
Svestan sam ja da sam tu nabacao sve moguće igre kojih sam se setio i da to ne može tek tako.Ako ništa ne uradim sa romanom iskoristicu delove za poneke price koje mogu da budu o.k. Recimo „Batina” je iscupana iz teksta i za manje od pola sata postavljena. A kao da nije losa. Jel' da?
Slusao sam nekog knjizevnog kriticara koji je hvalio jednog skandinavskog decijeg pisca dobitnika nagrade i osvrnuo se na naše.Kaže nasi i dalje pišu o deci kako su stalno dobra, primerna uredna i cine samo lepa dela dok je ovaj stranac bio totalno realan sa svim zlocama koje detinjstvo prati.
Ako sam izazvao emocije kod tebe dok si citala o soranju u ritmu tgd
a izazvacu smeh i kod drugih i neću biti dosadan kao Chehov)).
A ima svasta...Samo polako i uz kafu da cujes šta sve decacici rade. I dobro i loše... ae pozz:))

tajka
(trener)
18. oktobar 2011. u 09.04
55

TALENAT 7

Sestru Ljilju sam bezgranicno voleo. Stalno sam hteo da se igram sa njom i to bas kad je ona morala da uci za skolu. E onda je ona pametnica igrala igru uciteljica a ja sam bio djak pa dok je ona na gla ucila pesmice i lekcije tražila je od mene da ponovim nauceno pa tako kontrolisala i sebe. Otud moje neizbrisivo znanje iz biologije o morskoj zvezdi koja živi na morskom dnu, ima pet krakova a na svakom kraku siljolike nastavke koji pomazu larvama prilikom raznmozavanja. Vrhunac je bio kad sam naucio celu rodoljubivu pesmicu napamet slusajuci nju dok cita a ona to rekla svojoj uciteljici Milanki Sekulic. Uciteljica me je pozvala u goste da odrecitujem „Herojevu majku”od Branka Copica, sa‘osecajem pravog recitatora’ kako me je sestra Ljilja predstavila. Kaže Ljilja da neki losi djaci iz razreda nisu ni naucili pesmicu sto je meni bilo strasno cudno ali time još draže. Tako dovedu me u skolu kad mi vreme nije u Milankino odeljenje i ja pocnem:
-U Sali svecanoj tiha kao tuga
starica majka znamenje prima….
Utisam kad treba, pojacam na vreme, ‘obesim’ zalosnu facu ali prkosnu i gordu kako već reci koje ozvanjaju diktiraju. Uhvati me odusevljena uciteljica Milanka za ruku pa u drugo odelenje kod koleginice Ivanke gde posle kraceg uvoda i obaveznog predstavljanja ja nastavim…
-OOOOOOOO sine dragi, radosti i tugo
Mamino ljievo i desno krilo….
Sad me iznenadjena uciteljica Ivanka dohvati za drugu ruku pa odvede u odeljenje kod drugarice Nevenke sa obecanjem da će me vratiti kod Milanke odakle sam dosao.
-Da li su teske bosanske planine,
Je li strasno na Sutjesci bilo?
Malo sam se umorio pa je i meni bilo teško pa sam verovatno zbog toga verno prikazao koliko je iscrpljujuce u ratu bilo.
O tom uspehu se pricalo. Zato su me upisali u skolu pre vremena jer sam‘bistar’kako kažu i pogresili. Prvi put sam čuo sličnu pesmu o majci i mrtvom sinu partizanu dok je moja mama jedno jutro pripremala furunu za potpalu. Pesma je uzasno osecajna i bolna a pocinje nekako ovako:
„Na Kordunu grob do groba,trazi majka sina svoga”…
To je već bilo dovoljno da zaokupi moju paznju pa da sednem pored nje gledam je kako redja papir,suve grancice i poneko manje‘ocepano’drvce tiho pevajuci. Tu je majka, ona je sa Korduna takođe a tu sam ja njen sin
ziv i zdrav. Pesma dalje kaže da ga je nesretna majka nasala pa pocela da ga zali kad odjedanput zaiskri tracak nade da će mrtvi partizan oziviti.
Grob se je otvorio sin je majci govorio:
-Nemoj plakat majko stara, pusti sina da odmara
tezi su mi tvoji placi nego bombe i bacaci
teza mi je suza tvoja nego crna zemlja moja…
Ali kad na kraju pesme cuh:
Idi kuci kaži rodu da sam pao za slobodu
Za slobodu i za pravo svoj sam mladi zivot dao!
Suze jurnuse na oci nekontrolisano kao što se vatra rasplamsa u tom trenutku da proguta ono sitno granje pucketajuci. Plamen dohvati sitna drvca trazeci još cvsceg ogreva da obuzda svoj snazni zanos koji sad izbacuje zeravice stvaraci zeljeni zar. Vukao sam mamu za suknju da ne prestaje sa pesmom trazeci da peva ponovo. Da ozivi sina.
-Kako ću Neso pevati kad ti places?
rece ona a i njoj zacrvenele oci.
„Pa šta je posle bilo?”
„Jel’ oziveo”? Jel’ se tako stvarno desilo?
Tražim slamku nade koje ocigledno nema kao ni onih sagorelih grancica u vatri. Pevusi mama sada samo onu varljivu strofu sto ja volim kad je sin ustao iz groba, gura povecu cepanicu drveta kroz otvorenu ringlu u razbuktalu vatru i par komadica uglja.
Ja sve to pomno pratim ne gubeci nadu da će mladic oziveti. Kada je sav posao oko vatre zavrsila zagrli me pa privuce cvrsto sebi. Izljubi po glavi, saceka malo da prođe neko vreme verovatno da se ona sama smiri pa rece:
-To je samo pesma sine…samo pesma, ajde igraj se,
gura mi raspali auto sa tri tocka u ruke.
Odem u svoj cosak,vozikam autic levo desno razmišljajuci:
‘Ma možda će drugi put da ustane taj partizan iz groba za uvek a ne da se vraca u njega, pa da ode lepo kuci sa mamom. Na Kordunu je sve moguće. Eto prošle godine mama dobila dopisnicu da joj je tata ‘Joze’ umro. Svi smo se živi isplakali. Ja nisam hteo da prestanem da placem dok ona ne prestane pa je pao dogovor.
„Evo prestala sam.”

brise keva stare suze dok nove nailaze a ja ne mogu da gledam kad mi je mama tuzna. Sve mi nekako razdire grudi i teško mi je. Ona mora uvek da je nasmejana. Da sija od sreće jer je majka.
MORA!
Ako mora da joj suze oci,nek to bude samo kao kad nepogresivo secka luk na dascici kao kakva masinica. Cas uspravno cas horizontalno filigrantski pomerajuci stisnute prste koji pritiskaju iseceni luk. Glavica luka se na kraju
raspada u mnostvo sicusnih kockica sireci ljuti miris koji napada oci. To sam voleo da gledam sa distance. Prvo da se uverim da oci suze zbog toga, da mama u stvari ne place a potom zbog njene vestine. Pratio sam kako pokret tako i jednolicni, uvezbani zvuk udaranja ostrog noza o izrezbarenu dasku koji je obecavao ukusan pasulj sa suvim rebrima. Posle je ona otisla u selo sa ostalom bracom i sestrama kad ono njen tata jes’da je bio na umoru ali bio je još ziv! Neverovatno! Kaže hteo još jednom da ih vidi sve zajedno pa će onda na miru da umre. Tako je bilo na kraju. Razuman bese do zadnjeg dana moj deda Jovan ili Joza kako su ga seljani zvali. Kad je mama ukapirala da sam razumeo suze od luka onda je‘taktizirala’sa mnom. Ako se desi da je zateknem malo uplakanu onda ona kaže da je seckala luk pa joj prođe fora, jer na moje pitanje:
„ de je” ?
Ona mirno odgovori:
-U jelu,kuva se.
Pa ti istrazuj dalje.
Vilojka
18. oktobar 2011. u 10.57
Tajka, dok srkucem kavu i čitam te preko ruba solje primjecujem ogromnu razliku između ovog zadnjeg sto si napisao i onih gore tekstova oko kojih prsnuse varnice nerazumijevanja:)
Znaci, može se tekst oblikovati i bez onih neprikladnih zvukova koji , u tvojoj namjeri, da docaras cari djetinjstva proizvedose sasvim drugaciji efekt.

Pitala sam mog sina (tinejdzera) na šta ga podsjecaju zvuci TGD..TGD ..TGD (bez pokreta tijela koji bi iskljucili njegovu mastu) i on odmah kaže: „Voz !”. „E, nije voz, nego konj”, kažem ja na šta se on zacudi.

Ako se tvoje price ,romani, poezija jednog dana objave imaj u vidu cinjenicu da je auditorijum kome su one predstavljene veoma sarolik. Pa ono sto će naici na odobravanje kod jednih izazvace nezainteresovanost kod drugih.
Jednako kao što se i slike javljaju u nasem umu tako i zvuci imaju i te kako važnu ulogu. Jer i protiv naše volje , u procesu citanja, pojedine rijeci i te kako odskacu i bude iz zanosa.
Čak i uzvicnici stavljeni tamo gdje im nije mjesto mogu da poremete ritam a da i ne govorim o „aaaaaaa! trrrrr..du..du..du”. Mislim da je nepotrebno reci kako nakon ovih zvukova daljnji tok teksta gubi svaki sjaj. Ti si naglasio ono sto bi , u stvari, trebalo biti svjesno ublazeno. Ili potpuno izbaceno:)
Ta zvucna konstrukcija rijeci sreće se uglavnom u stripovima i ja ih se sjecam kroz likove Komadanta Marka, Zagora ,Bleka i kad sam prošla tu fazu odrastanja ne sjecam se da sam u djecijim knjigama ikad bila suocena sa njima.
Gore u tvojim tekstovima ne primjecujem onu koordiniranu cjelinu koja bi u svakom djetetu probudila osjecaj da su i oni dio tvog djetinjstva, da osjecaju nostalgiju za tim vremenima, da u svojoj masti ozive igre toliko tipicne za to doba već primjecujem nabacanost sturih, siromasnih izraza koji su se u stvari naveli na nabrajanje: „igrali smo zmurke”, „rata”, onda malo „lastisa”, pa smo „prali ruke tj. igra voza”, o, da lovili smo i bubamare, izmišljali jezike..itd..itd.
Zato sam ti i rekla da podcjenjujes djeciji duh jer oni su, o da, nerijetko veci kriticari nego odrasli:) Mi će mo u casovima dosade čak i prisiliti sebe da čitamo bilo šta ali djeca su mnogo suptilnija bica po tom pitanju. Ili vole ili ne vole, tu kompromisa nema.
Stoga smatram da je svaki potencijalni pisac za djecu suocen sa mnogim preprekama da pronadje put do djecijeg duha.
Roman..hm, prevelik je to zalogaj ukoliko nismo sigurni da je on zaista u granicama naše spisateljske moći. A za to je već potrebno , ne tudje mišljenje, već izvjesna doza samokriticnosti:)
Abraxas_Dabraxas
18. oktobar 2011. u 11.36
Ona primjecuje razliku i to ogromnu, a sve to dok srce kafu! Vaaaau, kakva lezernost, kakva visina i distanca od mainstream-a!

Izdvajam ovaj biser od popjevke-uzdah-onomatopeje u stilu Dj. Marjanovica, o da da da da da-
-Zato sam ti i rekla da podcjenjujes djeciji duh jer oni su, o da, nerijetko veci kriticari nego odrasli:)

Dok je koordinirana cjelina već biser iz domena kritike. LoL and upis.

Ima tu sigurno još bisera za oplijeviti, nego mi se ne da citati, smor si živi.

Za Tajka-
Zašto te ismijava, pitas se? Pa kako bi sebe uzdigla ako nekog, koga može, ne ismijava? Kompleksi brale. To su oni sto imaju po vise nickova. Nema ih na forumu dugo, a znaju sva desavanja, LoL.
Vilojka
18. oktobar 2011. u 12.32
Da, razlike se primjecuju (čak i one ogromne) u trenu. Za to nije potrebna prevelika suptilnost duha, te razlike se mogu osjetiti pri prvom ,pogledu, pri prvom zvuku, prvom dodiru. Zato nam je Bog dao oci, usi ,sluh. I jezik da bi se taj tren nakon prepoznavanja i uoblicavanja u misao prenio u govor (ili pisanje).

Naravno da su djeca veliki kriticari, ne u smislu da „strucnim” izrazima objasne svoje poglede na ponudjenu im knjigu već da se bez imalo prenemaganja izjasne da li nešto vole ili ne.

Koordiniranost postoji u ljudskim pokretima, hodu, trcanju, plesu pa tako i u pisanju u kojima rijeci vrse tu ulogu. Ples je umjetnost koja budi osjecanja, citanje takođe.

Ne ismijavam Tajku i ne bih da to, poput papagaja, ponavljam. Koristim to preimucstvo slobode govora i smjeha čak i uz rizik da ono bude pogresno protumaceno. Prigovaras meni da ismijavam druge a istovremeno se ismijavas mojim razmišljanjima na njegove tekstove sa ociglednom dozom ozlojedjenosti (!?)

Ekavica i ijekavica, možda...nisam obratila paznju na to niti smišljeno pišem tako da bih zavarala neke tragove. Zbog koga? Zbog čega ?

Novi nick? Ne. Ne znam da li je za pokudu ili pohvalu ali na ovim diskusijama sam već 10 godina pod istim nikom, znam šta se desava (svakodnevno otvorim ove stranice) ali zavisno od raspoloženja umetnem i neki komentar. Treba li mi dozvola za to?

Dosadna ? Možda. Ponekad i sama sebi izgledam tako kad pogledam duzinu vlastitog komentara:)

Dakle „to su oni sto imaju vise nickova” je samo jeftina spekulacija od osobe koja se , vidi cuda, javlja sa potpuno novim nikom i zove me vOlojka i „lol”.
Ali ta bapska naglabanja ko je ko iza kojeg nika mi zaista, ali zaista, nisu važna.

Za sve ove napisane rijeci odgovorna je samo Vilojka tako da nema potrebe da analiziras druge likove trazeci me u njima.

Abraxas_Dabraxas
18. oktobar 2011. u 12.43
Gluplja si nego sto sam mislio.
Nisam te zvao „LoL”, to je skracenica od „Laughing out loud” i veoma rasprostranjena u internet izrazavanju. Volojka sam pokupio od eskimka na temi gdje sam i pisao, super se dosjetila.
Moj nick nije nov, unazad nekoliko mjeseci sam ostavio par komentara, od toga i na nekim temama koje su nestale, a neke su još tu.
Zamisli, nisu ti bitna bapska nagadjanja, ali ipak sa tim isticanjem „Volojka” i „LoL” ciljas na to da sam eskimko, jesam li u pravu? LoL.
Nisam eskimko, pod ovim sam nickom uvijek kad sam ovdje, ipak sa spekulacijama nećeš proćini jeftino.

Prije nego sto me Vasa Visosti naucis šta znaci „koordinacija”, da ja tebi kažem zašto imam potrebu bas tebe ismijavam? Ili ćeš sama uspjeti pogoditi?
Ozlojedjen sam tvojim pisanjem ovdje isto koliko i onda kad vidim nekome u javnom prevozu, preko puta mene, cir na nosu. Nekako izaziva gadjenje.

Abraxas_Dabraxas
18. oktobar 2011. u 12.52
I prije nego sto meni ili nekom drugom opet posvetis još par carsava od teksta, obavezno napisi kako si zauzeta i da ćeš se javiti kad dodjes s'posla i odvojis dragocjeno vrijeme za nepoznate ljude. Za slučaj da nije upamceno.

tajka
(trener)
18. oktobar 2011. u 13.38
Dosta sa svadjom na ovoj temi.Deca slusaju...
Abraxas otvori drugu pa tamo reci šta imaš...
Nemoj da zovem moju 'modernu vezu da vas pocisti'))

Mi radimo ovde..

Evo ja sam utisao paljbu i nema vise krrr...trr prrr a i tarzanu sam stavio ruku na usta. Nisam mogao da se uzdržim od 'soranja'
jer to je jedna od retkih sloboda u Srbiji koja se i dalje neguje.

vreme je da se 'glocne' nešto))
prijatno!

‘cevapcici’

Bile su kafane stari i novi Sindjelic. Pored nove kafane je nikao lep fudbalski stadion koji je imao tribine sa tri strane. Ne znam šta je starije, stadion ili kafana ali znam da je mirisalo uzasno dobro na cevapcice i pljeskavice. Tu nas je cale nekad vodio da nas pocasti kad bi bio dobre volje ali cesce je sam svracao sa drustvom ispijajuci spricere. Samo kad se seti i
kad mu proradi savest ko zna zbog kog greha, donosio bi nam u fiseku vruce
cevape kasno uvece. Tad mi nije bilo krivo sto me bude u gluvo doba noći
a on je verovatno hteo da odobrovolji mamu i da se opravda. Smazem svoje pa nastavim gde sam stao,to jest gde sam lezao. Zubi su se prali samo ujutro tad dok se umivamo. U kafan kad pojedem prvih deset a prijavim da bi mogao još toliko i na sreću dobijem pa malo sporije jedem uzivajuci u dugom zvakanju. Posao sam jednom sa caletom na docek srpske nove godine sa dogovorom da se posle cevapa i‘kokte‘vratim kuci da gledam
omiljenu vestern seriju‘Bonanca.’Vecera se nije posluzila jer gosti nikud nisu zurili pijuckajuci vinjake uz meze a serija samo sto nije pocela pa sam ja prelomio odlucivsi da ne propustim kaubojac posle koga ću se vratiti za moju porciju‘cevapa.’Ostavio sam ih u pesmi veselju pa odgledao svoju omiljenu seriju. E sad je bila druga situacija i dilema da li da se vratim ili da legmen da spavam. Već sam pomalo umoran a plasio me je mrak do kafane
jer je noc uveliko zamracila sve oblizne sokake i ulice. Stomak je presudio pa sam zakucao na zakljucana vrata ljubaznog gazda Bode. U to vreme
103

slavlja takve vrste su bila zabranjivana i nije svako mogao da udje u kafanu. Zapljusnuo me je sa ulaza primamljiv miris pecenog mesa,luka izmesan sa dimom i veselom kafanskom muzikom. Divota jedna. Dok sam uz koktu cekao na rostilj pratio sam da li će kap iz sviraceve frule pasti u casu na stolu a tata se gurkao sa nasom mladom stanarkom Sladjom, smejuci se mojoj ‘ljubavi’prema cevapcicima. Najeo sam se, nagledao svakakvih pijanih likova i naslusao cudnih pesama:
Iz kafane pijan ja izlazim
cudnovate ulice nalazim
levo- desno, nigde moga stanaaa!
Oj ulice ala si pijanaaaaaaaaaa!
Kapljica je najzad pala ali tik pored case koju sam ja tek sada kad su svi gledali pomerio ka sredini stola. Razdragani i raskopcani gosti su se nasmejali a ja sam ustao i posao na spavanje jer su me oci pekle od dima. Uverio sam usput nekog mladica da mogu sam da se vratim. Da se ne plasim pa ne mora da me prati. Trcao sam do kuce da bi strah krace trajao ali posle svega legao sam sit i zadovoljan.
--------------------------------------------------------
Floridska nova godina me podseca da već deset godina nisam video sneg. Pijuckam konjak za sankom pored bazena i trebalo bi das am srećan. Pevamo pesme sa naših prostora koje me secaju na naše PRAVE

Nove Godine

Regularna nova godina je docekivana kao prvorazredno cudo,praznik nad praznicima. Verovalo se da će sve biti drugcije i bolje od prvog januara naredne godine. Redovno smo kitili jelku sa nekoliko lampiona, bombona, fatom koja je imitirala pahulje snega ali jednom nam na pamet pade dobra ideja. Imali smo‘zlatne’i‘srebrne‘omote od iskoriscenih cokolada i bombona
koje su pristizale za novu godinu. Imali smo takođe orase polupane i ne polupane pa smo ih sve uvili u ukrasne omote da bi ih okacili na jelku. Ta ‘zlata’su pazljivo bila cuvana u sveskama a bila su inače prava vrednost. Zajedno sa osusenim cvetovima cinile su nasu privatnu kolekcija kojoj smo se povremeno divili pokazivajuci jedni drugima. Zajedno sa salvetama
pretezno su devojcice skupljale takve ukrasne sitnice, mada sam se u jedno trenutku ja menjao sa drugovima i drugaricama za salvete? Sve je izgledalo mnogo bogatije i sarenije a kad se neposredno pred ponoc upale neizbezne prskalice uz nekoliko dogorevajucih sveca jelka je u polumraku izgledala
carobno.‘Praznik za oci’sto kažu.Tako okicenu drzali smo je sve do polovine januara da bi je imali za Bozic i da‘zakaci’onu zabranjenu za slavlje novu godinu od 14 tog sto mama kaže da je vaznija nego katolicka. Usput nas opet opominje da ne pogresimo kad se krstimo sa tri prsta kao pravoslavci. Gosti nisu primetili slatku podvalu svojim povrsnim pogledima dok im nismo
Vilojka
18. oktobar 2011. u 14.17
Abraxas, nisam bas toliko glupa da ne znam šta je „lol” :)
Ako sad mislis da ću ostavljati kilometarske odgovore i nadmudrivati se sa tobom - neću.
Osjecaj gadjenja prema nepoznatim ljudima vise utice na tebe nego na onog ko mu je povod. Jer tebe zulja, zdere i tjeraju na povracanje komentari tamo nekog potpuno nepoznatog u tvom zivotu. Cudno.
Ma stvarno mi nevažno ko si i šta si, vjerovao ili ne.
Sto bi rekli u lijepoj njihovoj „ fucka mi se”.:)
.

tajka
(trener)
18. oktobar 2011. u 23.31
Znaš šta Vilojka. Srk...
Dugo ću ja pokusavati da ukomponujem i uoblicim tekst romana.
Znam sebe upornu jarcinu))
Znam i to da nemam kapaciteta da ga uradim sam samcijat bez strucne pomoći.Znam i da imam cudno dobre ideje.Neko bi rekao lucidne?
Ali i neobjavljen roman će postojati kao jedan dobar izvor ako ništa drugo onda bar jedno desetak novih i zanimljivih prica.
Jer kratka forma mi definitivno lezi.
Srk))
Vilojka
19. oktobar 2011. u 09.37
(uz kavicu)

Lucidne ideje su i te kako važna komponenta koje citaoca mogu vezati i uz kratku pricu i priustiti mu dugo zadovoljstvo:)
Imaš ideje, zelju, motivaciju (strpljenja ti treba malo vise) dovoljno za početak da se reorganizujes i napravis plan šta zaista želiš. Vjera u uspjeh ne bi trebala da bude umanjena nekim sitnim trzavicama i nezadovoljstvima, niti mišljenjima pojedinaca. Da bi izbjegao bilo kakvu sumnju u vlastite mogućnosti ne izbacuj grube skice pred oci javnosti. To bi bilo kao kad bi krojac stavio u izlog haljinu kojoj fali rukav i s porubima iz kojih još vise konci:)

Uzmi, na primjer, tu pricu o majci, sagledaj je iz svih uglova, pokusaj da je malo preradis,jer kao sto već rekoh sama istinitost dogadjaja nije garancija za uspjeh . Neke rijeci prosto strse i bodu u oci, kvare cjelokupan dozivljaj, nekako se ne uklapaju u koncept price koja bi trebala biti glatka, pitka.
Neka ti ta prica bude gruba skica koja zahtjeva toliko truda i samokriticnosti koliko i vajaru koji svoju skulpturu zagleda sa svih strana i dlijetom otkida parcice kamena dok ne bude zadovoljan radom.

Ti si taj koji treba da preuzme na sebe sav teret pisanja a ne neko drugi koji će isprevrtati rijeci, recenice ili čitave dijelove i time umanjiti tvoju individualnost u stvaranju. Male sugestije da, pozeljne su ukoliko su proizvod pazljivog citanja a ne pristrasnosti prema onom ko piše.

Nemoj ovo shvatiti kao kritiku već kao podstrek i neka ti vrijeme ne bude odrednica ka uspjehu. Price, ma koliko god kratke, ne stvaraju se za pola sata , to je nerijetko gomila nabacanih rijeci iz koje treba da se izvlace i poliraju one iz kojih može da se izvuce maksimum.

(zaboravih na kavu:)
tajka
(trener)
19. oktobar 2011. u 10.17
Ne ovo uopste nije losa kritika već konstruktivni savet i dijalog.
Pošto ne smem da postavim celi roman zbog 'corisanja'moram ovako deo po deo i to bez 'nogavica'ne može bas da stoji dobro.Naravno da se nema pravi uvid i shvatiti poruka ali sto šta se može nazreti.
Ako kažeš : „ne preteruj sa uzvicima” ja se složim automatski ko puska jer ima ih skoro samo u stripovima a ja sam se zaneo tim zvukovima kojim smo se igrali i 'potpaljivali'.
Ideja mi je da skeniram prednju stranu stare sveske na kojoj je decijim rukopisom napisan naslov;„Decaci moje ulice”i da to iskoristim kao naslovnu koricu. Intrigrantno zar ne?.
Sama ruka ti polazi da otvoris knjigu i zaviris u nju.))
Pa tih par kopiranih originalnih strana iz 1963g već te teraju da obrises naocare i sednes jer podsecaju na Tarabiceve ruopise..he he
Tu ti se u par reci objasni da to što simbolicki piše decijim rukopisom umnogome se ostvaruje u stvarnom zivotu decaka koji piše.
Zamisli decak a piše...))
Prolazeci kroz decacstvo na kraju stizu i nabrojane sudbine mnogih i spozna se da je sve imalo neku 'tajnu vezu' i da ništa nije slučajno.
Ni ova kafa(možda) nije za DZ))
tajka
(trener)
19. oktobar 2011. u 10.32
147
Još neke

SUDBINE: 16

Posle 40 godina.
‘JOVICA’ ………. …inzenjer, radio u Preciznoj mehanici, trenutno portir.
Kucnem na vrata kuce. Prepoznajem njegovu majku koja zacudjujuce sveze i zdravo izgleda. Volim te situacije.
-Dobar dan, jel tu Jovica?
„Nije trenutno a ko ga trazi”?
Odmerava me mudro tetka Milunka.
-Skolski drug,
kratko i ohrabrujuce sa osmehom ću ja.
„Koji? ”
Prihvati osmeh dobra žena.
-Najbolji,
siguran sam u sebe ali ne samo u sebe…
„NESO, TI SI.”
Pogodi iz prve. Obradova se Jovanova majka pa spusti pogled na moje noge.
„Znaš da si uvek bio bos, kad si dolazio!
Slezem ramenima ulazeci u dobro poznate sobe da sacekam bivšeg skolskog druga. Jovicin tata i ‘nana’nisu vise sa nama a sestra se udala. Sami su njih dvoje. Sve je kao pre pa čak i namestaj iz dalekih sezdesetih.
Utom stize Jovan bas kad je kafa provrila. Crno bele fotografije koje ljubopitljivo preturamo dobile su još jednu boju. Zutu.
Vilojka
19. oktobar 2011. u 12.41
Dodjosmo mi i do korica knjige , moj Tajka:)

Ovo sto si sad postavio i oni opisi igara (izvini ali moram ih zbog usporedbe spomenuti:) su kao nebo i zemlja (shvati ovo kao pozitivan pomak)
A ti ako ne vjerujes meni pitaj i druge.

tajka
(trener)
19. oktobar 2011. u 12.54
Prvo nastane 'dodir' pogleda sa prednnjom koricom pa to ili privuce ili
uopste ne skrene paznju.
Dakle važno.

Pa eto već imam neke orjentacije.Ili ću da menjam poglavlje o igrama ili ću da ga potpuno izbacim (ne bih).
Ili ću samo kao sto jesam skratiti rafalnu paljbu...
Ili ću da ih razbacam svuda po knjizi???

Jer ja sam tu 'nakrcao sve moguće igre koje smo upraznjavali u to vreme (da se ne zaborave))
Sad ću da ih postavim.
Znaci opet los deo (zemlja)

Pa svakako da pitam sve?

Šta im se čini da nedostaje u tekstovima (osim banalnih gresaka)
tajka
(trener)
19. oktobar 2011. u 13.03


da zavrsim poglavlje o igrama i izdržim još 'samara ' ko pravi bokser))

‘Pozoristance’

Imali smo obicaj da ponekad pravimo pozorisne predstave u dvoristu. Tu su se svakako ukljucivale devojcice pa smo glumili zajedno. Ma ne može bez njih ništa ozbiljno da se organizuje. Za te akcije smo bili ohrabrivani od starijih jer su oni voleli da pogledaju neki‘skec’da bi se zabavili nasom glumom. Čak nam je poznata spikerka u to vreme,komsinica Danka Novovic obecala da ko bude najbolji dobice poziv za gostovanje na pravoj televiziji, sto smo mi ozbiljno shvatili. Omiljeni skec je bio kad kao jedan od nas trazi nešto na zemlji a prolaznik ga pita:
Šta to trazis prijatelju?
A ovaj prvi zabrinuto odgovara:
Ma izgubio sam penkalo.
-A gde ?
kao zainteresuje se pridosli gledajuci u zemlju.
-Ma tamo,
pokazuje ovaj sto je izgubio na par metara dalje.
-Pa dobro prijatelju, što ne trazis tamo gde si ga izgubio već ovde gde ocigledno ne moze da bude?
Razuman je dobronamerni prolaznik.
„Pa ovde ima svetla i bolje se vidi,”
rece‘glupak’pa nastavi da trazi nešto po zemlji. Tad mi svi popadamo od smeha po ko zna koji put za isti vic. Na predstave smo usmeno pozivali roditelje, komsije, posebno subotom i nedeljom pre podne ali bilo je ponekad i plakatiranja po bagremovima ili banderama! Uvek je bio neko od

18

odraslih da pogleda svoje darovito dete, unuce ili mladjeg brata da bi uozbiljio siituaciju.‘Cepkale’su se povremeno karte po simbolicnoj ceni ili
ko koliko da samo za matorce. Ako se skupi za napolitanke ili kifle posle predstave svi ravnopravno podelimo pa se u slast pocastimo. Tad prepricavamo dogodostine sa scene i iza scene oponasajuci prave umetnike.
Scenu smo otvarali i zatvarali sa belim carsafima koji su se susili na konopcu pricvrsceni drvenim stipaljkama. Ja sam jednom dobio lep aplauz kad sam se dosetio da izvedem tacku‘bodibildera.’Pre toga sam se namazao zejtinom zasijavsi rebra i poneku zilu onako suvonjav sa samo 29 kilograma.
-A gde si zaboravio misice?
Neko povice iz publike i bio prekinut gromoglasnim smehom i aplauzom.
‘Nema veze za Engleze,’
što se govorilo u to vreme, važno da je publika zadovoljna, da uziva dok ja imitiram poze koje sam video da izvode prvi yugoslovenski bilderi u to vreme. I drugi su hteli da se mazu zejtinom ali me je sestra Ljilja prekorno pogledala pa sam vratio flasu u spajz. Sa devojcicama smo se igrali ponekad predvece‘vostane figure’jer smo to od njih videli. Skocimo,zavrtimo se pa se ukipimo u nekom polozaju a onda ziri sastavljen od najstarijih obilazi ocenjujuci nas‘žive spomenike decije umetnosti zaustavljenog pokreta. Trebalo je videti te poze ili zaledjene face sa pogledima bez treptaja poput holivudskih glumaca. Odlazili smo kad bi igra pocela da se kvari, to jest neko od nas da zasmejava koncentrisanog baletana ili glumicu. Tu smo često zbunjeno ali ipak sa dozom postovana prolazili pored nekoliko devojcica koje su pevale o nekakvoj nesretnoj „Andjelki.”Tuzna Andjelka je pak sedela na kamenu zaleci nad nesretnom sudbinom? To je obično bila Ankica jer je ona imenom najbliza bila Andjelki koju eto nismo imali u ulici. Ankica je stanovala preko puta sa ceone strane ali u Topalovicevoj ulici iznad nas. Njena lepa,zelena kuca imala je u svom dvoristu jedinu pravu ljuljasku sa metalnom konstrukcijom i drvenim sedistem. Sa sestrama smo stalno preskakao visoku betonsku ogradu da bi isli kod nje na ljuljanje.
-Ajme rane moje. Pa zovite me da vam otvorim.
Cudila se vitka Ankica ali to je nama bilo prirodniji put nego da odemo deset metara oko kuce na kapiju koja se stalno zakljucavala,zvonimo cekajuci da nam se otvori. Deca ne vole da gube vreme na formalnosti. Stalno je koristila spanske reci koje je ucila iz neke male knjizice pa pozva svoju vrsnjakinju, nasu sestru Ljilju:


19

-*Vamos pokito posiandri
‘Suge’su se igrale preko dana i bilo je jednostavno.’Zarazeni’te juri dok te ne dodirne i tad prestaje da bude‘sugav’a ti postajes. Pravi‘kondicioni trening‘sa promenom mesta, sprintanjem i izbegavanjem dodira onoga ko juri. Brzo bi nas umorila ta igra ali smo je rado igrali sa devocicama. Cesce smo jurili za njima ne samo zato što su sporije već da bi mogli da ih dodirnemo sa razlogom a da se one ne ljute ili da nas ne tuze kod svojih. Ako se to nekim slučajem dogodi pa pocne samaranje, onda mi zapevamo:
„ko se bije taj se voli.”
Pa nek izvoli doticna drugarica, nek nastavi da se svadja još ako hoće! Takođe igra‘između dve vatre‘je bila popularna sa mesovita musko zenskim sastavom jer je zadatak bio lak. Gadjati nekog sa loptom a da je on ne uhvati kako bi ga eliminisali iz obelezenog polja koje se nalazi između dva kapitena ili kako sam rekao‘između dve vatre.’Kapiteni su imali jednak broj svojih igrača a pobednik je ona ekipa koja eliminise sve igrace u polju. Na kraju i kapitena koji bi ulazi kao poslednji preostali igrac. Nisam bio posebno dobar u toj igri jer mi rameni pojas nije bio nešto razvijen a sake još malene pa mi je bacanje bilo prilično bezopasno.Tu smo igru igrali u skoli takođe kao zvanicno takmicenje među razredima ali cesce između‘4 vatre’ jer je bilo vise dece. Iz istih razloga nisam bio dobar rukometas mada se rukomet jako cenio u nasoj skoli i stalno su bila neka skolska ili opstinska takmicenja. Mi bismo radije da se igramo„zmurke”pa se pre toga saljivim odbrojavanjem odredimo ko zmuri. Stanemo u krug dok jedan broji pa na kog ispadne zadnji slog on ispada iz ponovnog brojanja jer je bezbedan pa neće zmuriti prvi dok se ostala deca sakrivaju. Ovako to ide:
„enci, menci, na ka menci en pen cara pen cara upe,grizes dupe”!Ups.
Ne znamo šta to sve zajedno znaci, ko je to izmislio ali brojimo dalje da izbacimo sledećeg‘srećnika:’
„enike benike kliker be, aber svaber do mi ne, erte perte do peheret straus?
Skoro nikad ne ponavljamo istu pesmici (za koje ne postoji prevod ) jer je repertoar bogat a imamo i domaćih verzija:
- pliva patka preko Save,nosi pismo na vrh glave u tom pismu pi se,
ne vo lim te vi se.
Dakle zivotinje su zanimljive za recitovanje:
-----------------------------------------------------
-*Vamos pokito posiandri-idemo u malu setnju”
Vilojka
19. oktobar 2011. u 13.07
Skracuj rafalnu paljbu ako Boga znaš:)

Dobro si upotri...io riječ „nakrcao” jer toliko igara i zvukova u kratkom tekstu i jeste rafal koji zaglusuje sve ostalo.

tajka
(trener)
19. oktobar 2011. u 14.11
ima još al ' ne mogu sve sad
još samo ovo dok ne pocnem da 'sece,'))

Cesto smo pravili nekakva skrovista ili kolibe od svega i svačega a najuzbudljivije su bile*zemunice.Verovatno zbog najpopularnijeg domaćeg filma u to vreme„Kozara.”Dakle ukopamo jednu veliku rupcagu u zemlju pa je pokrijemo a zatim se uvucemo unutra. To je onda ‘kul.’Poslednja izgradjena zemunica bila je naj ozbiljnija jer je imala cvrst krov sto je Zoran izricito zahtevao. Za tu priliku izvucemo asove, lopate i krampove iz naših supa, pa udri po mekanoj zemlji. Kosta je bio ubedljivo najumesniji radnik. Dovukli smo otpalu metalnu kapiju s početka ulice pa je polozili preko iskopane rupe kao osovinu krova. Kasnije smo stavljali razne letve granje a preko svega toga najlon da bi se zastitili od kise. Preko najlona isla je opet ona ista zemlja koju smo iskopali pa na kraju busenje trave da se sve lepo zamaskira. Sad smo bili bezbedni čak i od cupkanja mog caleta po krovu koji je hteo da nas odvrati od‘corava posla’?
- Šta da je propao na nas „?
Pitao me je Zoran. Nisam imao odgovor na ocigledan ne promišljen potez mog tate pa sam ga to isto pitao ja kasnije:
”Šta bi bilo da si propao kroz krov cale i pao nekom detetu na glavu„?
Odgovor sad ja nisam dobio ali grdnju što se zavlacim u takve rupe jesam. To skroviste za koje smo svi znali bilo je naše remek delo. Ponosili smo se njime pred decacima iz drugih ilica. Bilo je pitanje privilegije ko može da zauzme koje mesto u zemunici. Mi najmladji tu kod ulaza a najstariji na celi.

24

Međutim. Malo po malo to skrovito mesto postalo je zgodno za skrivene pusace. Zoran i Rade prvi su poceli da puse unutar skrovista a mi da cuvamo strazu i samim tim ucestvujemo u nečemu sto je zabranjeno. Sasvim sigurno loše po zdravlje.
-To se mora prekinuti,
doznala je za tajnu moja moralna sestra Ljilja. Brzo smo zatim skovali plan. Uvece kad se svi razidju porusicemo nasu gradjevinu koja je pocela da sluzi nezdravim i zabranjenim za decu navikama. To je bila velika odluka nas troje. Rusli smo dugo to vece,prekidani čestim izlazenjem komsija da prospu vodu iz lavora, da odu do cesme ili klozeta. Posle pola sata uspeli smo u mnogome da je pokvarimo sruseci krov do pola.
” Tako, sad vise neće biti pusenja u njoj.„
Zadovoljni smo bili sto smo uradili nešto korisno. Sutradan sam sacekao da neko od dece prvi ode do našeg skrovista i javi za‘novost’pa sam onda zajedno sa njima u horu ponavljao:
-I jaoo, kakva steta. Ko bi to mogao da bude?
-Kako su samo mogli da nam sruse tako lepo uradjenu zemunicu?
- Da nisu matorci?
Pitam se ja na glas.
-Mora da je Peda,
sumnjicav je Kepa.
-Da..Da on,
dodaje Rade koji ga uopste ne voli.
Gile mi je sumnjiv.
-‘Velikomoravci’,šta ima da nagadjamo,
kaže Zoran koji sve zna. I sve tako u krug. A kad se nekome bas opasno priblize sa optuzbama kao Pedi koji je svratio u pola naše zalopojke, ja se umesam pa pocnem da ga branim:
”Ma nije Peda siguran sam. Evo zakleo se u kevu.„
U stvari ja tačno znam da nije. Vise sam nego siguran pa moram malo da zaustavim optuzbe da bi smirio svoju savest. Posle se vratim kuci pa
prepricavam sestrama šta se govorka po ulici i dokle je istraga odmakla. Ljilja mi smiruje mali osecaj krivice uveravanjem da smo sigurno učinili
dobro delo za ostalu malu decu koja nisu duzna da‘gutaju’dim pun nikotina pa da se na njega navade kasnije kako kaže‘postanu zavisnici.’Naše tajno skroviste’ nikad nismo obnovili mada je bilo predloga a Zoran je nastavio da pusi sam iza skole ili iza supe ponekad sa Radetom. Popusio sam i ja nekoliko ukradenih cigareta iz radoznalosti sam u supi da me niko ne vidi.
25

Kolibe i skrovista smo brzo zaboravili i prevazisli. Nasu tajnu takođe nismo nikome odali. Do danas.
--------------

tek sada je kraj neozbiljnim igrama))

Vilojka
19. oktobar 2011. u 19.26
Ako je tek sad kraj neozbiljnim igrama da li to znači da je vrijeme djetinjstva gotovo i da prelazis u neku ozbiljniju fazu?
U tom slučaju , da sam na tvom mjestu, skupila bih sve te papire sa mislima, idejama, zabiljeskama u trenutku nadahnuca i posvetila se samo tom periodu (djetinjstva) dok ne bi (uz strpljiv rad) zavrsila sa tim dijelom i tek onda krenula dalje. Uz olovku i pero ne zaboravi i makaze:)
Niko ne može uci u tvoj misaoni i osjecajni svijet da bi ti sugerisao kako i šta da radis i po kom sablonu da umeces misli, ideje i rijeci.
Tek kad sve ukomponujes u jednu cjelinu koja će biti i konacan oblik (a ne u povoju kao sada) onda će i mišljenje drugih biti mnogo objektivnije.

tajka
(trener)
19. oktobar 2011. u 20.28
Ma kakvi.
Prestajem samo nabrajati 'jeleckine barjackinje i zmurke'
redjati i trpati na gomilu bez smisla.
Inače sam sve vreme osnovac.
Bezbroj igara me je opterecivalo ali to sam napisao u samom početku a danas obrisao 70%.
U daljim se igrama i dozivljajima svasta a setam se na relaciji kuca,skola ulica.
Ali danas mi je laknulo.
Odahnuo sam.
Imam početnu koncepciju za ulicu .
Spojicu dva tri dogadjaja i povezati sa trećim...
onda će četvrti biti logican i eto radnje bez 'skakanja'!...
Ne moram biti 'dokumentarni putopisac' i niko nije...
Dodacu šta treba ...
imacu interesantnu fabulu i sve će se na kraju 3 radnje(skola ,kuca,ulica) spojiti
u definitivno odrastanje i sazrevanje))
tajka
(trener)
19. oktobar 2011. u 20.36
Keva je po obicaju to vece pred gostima‘imala dugacak, pogan jezik.’Nas decu je ucutkao jednim kratkim:
-CUT!
Ledenim pretecim pogledom zakrvavljenih mutnih ociju ali zbog vremenskog ogranicenja bez skripe zubiju na sreću. Pet sest godina kasnije to nije bio u mogućnosti da uradi kad je planuo a ja na njihovu bezrazloznu svadju stao između u zastitu majke. Samo sam ga pozvao kratkim:
-AJDE!
Shvatio je u momentu da nema vise nasilja u kuci i pravdenjega jaceg. Ipak. Kada se povede malogradjanska, primitivna polemika u kuci maminim glupim pitanjem i to u trenucima porodicne harmonije:
„A jel’deco, kod koga bi vi otisli ako bi se tata i ja ne daj Boze kojim slučajem rastali”?
Mira‘ladno’kaže:
-kod tebe mama.
Ljilja posle male pauze ‘izvaga’:
-kod tebe mama (iako joj je maceha).
Ja se mislim: Ako i ja odem kod mame sto bi stvarno voleo, tata osta sam ...hmm..Majka je nezna,toplai blaga, ona nas čak brani kad nas cale lema do trenutka dok on, njen voljeni ‘Mica’ne zapreti:
„skloni se‘Ljubica’ i tebe ću samarom”!
Iako nam nikad nije kupio bombone ili keks, doneo kuci tresnuo na sto pa rekao:
„evo deco tajka doneo.”
A znamo da je deci njegove brace i drugova nosio. Ne mogu da ga sasvim odbacim pa da ne bi ostao usamlje jer vidim da iscekuje bar ublazen rezultat glasanja, slazem:
-Kod tate.
I svima lepo. Keva već objašnjava kako sam musko pa je normalno. Cale cuti,malo čak i zadovoljan. Sestre su tamo gde su htele a ja ih sve‘odradio.’ Pa zao mi oca. Volim ga ipak jer mi je tata. Nemam drugog. A mami posle nasamo kažem istinu ali da cuva tajnu. Onda je pitam za onog oficira o kome je ponekad pricala a koji ju je‘jurio’da se uda za njega pre tate:
-KAKAV JE BIO?
-Jel’ bi mene onda bilo da si se za njega udala?
Vilojka
19. oktobar 2011. u 21.16
Tajka, da li se ti javljas iz Srbije ili ...?
Kad sam te vidjela u ovaj noćnisat pomislila sam dal' je moguće da se odrekao sna zbog pisanja, ogrbavice covjek nagnut nad hartiju :)
tajka
(trener)
20. oktobar 2011. u 00.11
evo prošla je ponoc ovde na Floridi i idem da odmorim malo.
Ovih dana je kisilo pa nisam ništa izgubio.
Par meseci ništa na romanu nisam radio iako sam znao da nešto debelo nije u redu.
Sad mi se otvorilo( posle tvog nok dauna)) pozz
Vilojka
21. oktobar 2011. u 10.12
I u Kanadi pada kisa ali takvo vrijeme često može da bude podsticaj da se covjek posveti pisanju. A posto tebi inspiracija ne nedostaje znaci ceka te posao da sve to u uoblicis u jednu cjelinu i odahnes sa zadovoljstvom.
Ali za one koji vole da pišu sve su to slatke muke. Tako da se poneki nokaut sa lakocom podnese:)
Želim ti da se borba sa rijecima pretvori u pobjedu , kao nekad u ringu.

tajka
(trener)
21. oktobar 2011. u 12.33
Hvala...hvala..tek sad vidim koliki i kakav posao me ceka a mislio sam da sam zavrsio 90%((
Kad ono kontra))

što se tiče nokauta evo poklanjam ti moj origina sa ringa.

'Patos'

Poslednje čega se sećam pre no što sam „popio patos” je da sam hteo da krenem levom...
Onda, odjednom se film prekida i nastavlja se tako što se ja sa obe ruke pridržavam za pod ringa sa jednim jedanim zadatakom,
-SAMO DA SE PODIGNEM.
Tu je blizu i konopac o koji se oslanjam jednom rukom ali pravim previd jer se on savija pod pritiskom moje ruke i svakako mi ne služi baš kao neki čvrst oslonac...
Opet opipavam debljinu podnog 'filca' (2,5 cm, kako kažu pravila).
-SAMO DA STANEM NA NOGE…
Taj mi je zadatak u glavi... Za drugo ne znam.
Sasvim sam siguran da ako to uspem, svi problemi će nestati.
Podigao sam se ali me kolena ne slušaju.
Srećom, konopci su opet blizu i ja sam najzad u vertikali.
Ali šta je sad ovo?
Nikog pored mene?
Niti sudije koji je zauzet skupljanjem bodovnih lista, ni nasmejanog Ken Morela iz Nju Džersija kome u drugom uglu već skidaju rukavice…
„A ja?.. Šta ću ja sad da radim kad sam se već podigao a sasvimm sam svom ćošku?”
Dilemu je prekinuo glas iz publike:
„Sudija majmune, odvedi dete do ugla!”

-----------------------------------
Nema neke literalne vrednosti ali nikad niko dosad nije prenosio misli boraca u ringu iz 'prve ruke'(sa patosa) kao ja sa dvadesetak sličnih prica iz ringa.

ovo zato što pricamo o 'nokautu'))
tajka
(trener)
21. oktobar 2011. u 12.42
A sad bas pocelo 'bajka' vreme ovde na Fl))
Pa se mislim da pišem možda na bazenu u hladu?
E to je muka...da ili ne ???
tajka
(trener)
21. oktobar 2011. u 14.21
*
„A ja? Šta ću ja sad da radim kad sam se već podigao i sasvim sam stojim u svom ćošku?”
Vilojka
24. oktobar 2011. u 14.59
Tajka, dok mnogi bjeze od buke i uzurbanosti ovog zivota da bi se posvetili pisanju ti si izabrao bazen:)
Da li bi mogao usmjeriti svoju paznju na pisanje pored svih tih faktora koji ometaju misao u njenom nastajanju, ne znam.
Još ako tu i tamo sijevne bedro neke zgodne žene uspomena na djetinjstvo će biti nepovratno izgubljena:)

tajka
(trener)
24. oktobar 2011. u 17.23
To sam rekao ali nisam učinio.
Na bazenu posle plivanja obično malo čitam i dremam.
Sinoć prvi put sam citao sinu neke delove romana i ispravljao usput
Boze koliko toga ima!
U početku ništa...mic po mic...ostadosmo par sati...
Rekao mi je kad sredim tekst (zarezi,tacke,znaci,) biće klasika ali ne za decu već za roditelje. To mi je najlepsa kritika do sad.
On nikad ne kaže nešto što ne misli a pametan je do bola.
Dobio sam nov podsticaj)).
tajka
(trener)
24. oktobar 2011. u 21.25
Mika kome su virile dugacke bele gace iz nogavica kinjio postavljajuci nemoguća pitanja sveteci mu se namerno nekakvim nezasluženim trojkama iako je Bondza imao sve petice. Zamenili su i Miku u skoli pa nam nije predavao vise ali ne znam da li je naucio da se neka deca kao nas Jovica ne smeju udarati. Nije isto prebiti Ducu ili Jocu. Duca je navikao i može da trpi, sem toga ponekad bas zasluzi batine. Nastavnik fizickog Hrista napravi *vratilo za nas da vezbamo, cementira i okaci tablu sa natpisom:
 Ne diraj vratilo još danas!<
Misleci da je potreban još jedan dan da se cement i beton stegnu pa da sve bude fiksirano i sigurno. A nas ti Duca obrise ono‘Ne’pa ispadne
‘diraj vratilo još danas’??
A deca ko deca, šta će. Navale posto je zadnji dan i razvale spravu. Kako da ga ne‘izlema’covek?
Zadnji dan skole cepali smo nepotrebne sveske i vezbanke.
Jedni drugima se potpisivali na zajednicke slike i upisivali u spomenare. Omiljene izreke su bile:
„Kad pojedes jabuku ti odgrizak baci pa se seti mene kad smo bili djaci.”
To kod devojcica a kod nas decaka:
-Zbogom skolo, nisam te ni volo’,sedeo sam u drvene klupe i slusao nastavnike glupe!
Znamo da se nešto važno desava, neponovljivo ali nekako još ne osecamo sve to u pravoj meri. Razredna se oprasta od nas gledajuci svakog ponaosob u oci poce spontano jednom po jednom da nam prorice buducnot.
128

-Ti ćeš Dragane Paunovicu dobro proći u zivotu sa svojim osobinama da se nametnes… A ti dobri moj Jovice, iako si pametan zbog svoje skromnosti ćeš ispastati...
„ A ja,,a ja…A ja?
Vicemo svi u glas pa tako dodjoh na red i ja!
Zadrzala se malo duže pogledom na meni dok sam ja zaustavio dah da ne pokvarim nešto u zadnjoj odlucujucoj sekundi. Klimnu glavom,napokon pozitivno ocenivsi moju buducnosti.
-Super!
Poskocio sam okrenuvsi se uzivanju u poslednjem casu a popravni iz engleskog ću da polozim na leto. Samo da svratim na ispit do skole sa nekakvog Miljakovca gde se nazalost selimo za par nedelja.
Čitam podeblje napisanu izreku na kraju Lidijinog spomenara pa se pitam šta li me tek ceka ako je ovo bila lepota?
”OD KOLEVKE PA DO GROBA NAJLEPSE JE DJACKO DOBA.„
Oglasilo se i to poslednje zvono koje je Gocina mama pritisla malo duže no obično preko veze tek da pojaca crvenilo oko ociju kod naše razredne Vere.
Da polete sveske i papirici kroz prozor uz zaglusujucu buku iz svih ucionica pa da nas istera napolje ….A napolju letnja kisica. Neki osmaci još ne izlaze napolje, kao da im se ne ide iz skole jer kad izadju nema vise. Pravdaju se kisom…..E tu sam ja u prednosti. Docicu na leto još jedanput da ispolazem taj popravni…..Kisa!
-Kome ona treba sada?
A da možda samo Atanaletu za njegove poljoprivredne useve?
Nehajno gazimo po nekad brizljivo pisanim domaće zadacima koji sad nemaju nikakav značaj jer pocinje...

RASPUST 14
Vilojka
25. oktobar 2011. u 11.36
Ono sto mi se najviše svidja kod tebe je nepokolebljivi optimizam i vjera u uspjeh. A to je i te kako potrebno u radu koji te ceka.
:)
tajka
(trener)
25. oktobar 2011. u 18.02
Sad si me podsetila i možda od podsecanja iznikne prica ili bar neki osvrt(dodatak) u romanu jer ne samo da se stvarno desilo nego je i važno . To mi je Otkrilo mi je nove perspektive i domete.

-Nastavnik fizickog je za jedan cas doneo tva mala tegica za ruke i dao nam zadatak da ih dizemo koliko možemo a će daje ocene.
Kakva glupost! Jači dizu vise slabiji manje , to je limit i šta je tu za ocenu?.
Ja sam se umorio na petom sesto pokusaju ali sam nastavio sa dizanjem ukljucujuci celo telo..zamah , inerciju , ljuljanje i ko zna šta još.
Kod desetog su mislili da je kraj po nacinu kako sam podigao tegove od butina ka stomaku. Na tom broju su se obično zaustavljali meni slični malisani...Urnebes u razredu.
Izgurao sam do 20 podizanja uz gromloglasno navijanje i smejanje celog odeljenja.
A sad mi je krivo sto nisam probao dvadeset prvi jer ne možeš vise samo onda kad dodje do otkaza.
Mnogo toga je u glavi ...

p.s
a da dao mi je 5 za upornost))
Abraxas_Dabraxas
26. oktobar 2011. u 05.58
Ti bi Tajka za zrno paznje upucene tvojim textovima... popuni iskreno sam.
tajka
(trener)
03. novembar 2011. u 22.55
Pre par dana u nasem gradu na Fl bila je proekcija filma :
„Montevideo Bog te video”,Film sam inače gledao ali...Zalim sto
sam sprečen neodloznim obavezama i sto nisam skoknuo da se vidim na cas sa Draganom Bjelogrlicem i da mu prepricam nešto od ovoga :

još samo malo roman

Drugi koriste odmor za jurnjavu između klupa ili zamahivanje i plasenje ortaka pa ako se ovaj strecne i ‘primi’ na ‘laznjak’ uzvikne se:
-*MOSA!
Sto ti daje za pravo da ga solidno zveknes za kaznu u rame?! Nema ljutnje.
Pravila su pravila. A zašto bas ‘Mosa’nikad nismo znali niti se pitali.
Sinulo mi je tek nedavno kad sam pogledao film
>Montevideo Bog te video.<
Jasno ko dan. Kad igramo razred protiv razreda onda je to mnogo ozbiljnije sto će reci pravi derbi. Dogovorimo se da se nađemoposle skole ali posto znamo za ‘jadac,’ne idemo prvo kuci već pravo na slobodan teren ispod bivše ‘buvlje pijace’ kod Cvetka. Ako udjemo u kuce nećemo se vise zasigurno okupiti u istom sastavu a naše zakasnjenje iz skole će mo već nekako da resimo kasnije. To terence je bilo dosta ravno ali smo ga voleli najviše zbog obliznjeg sodadzije gde smo pili raznobojne ‘klakere’ u poluvremenu kod cika ‘Dace.’Poredjamo torbe da izigravaju stative, pre toga stopalima odmerimo razmak da bi sve bilo posteno pa krene ‘fuca’po
osnovnom pravilu ‘tri korne penal.’Visoke lopte za koje se ne zna je su li u golu ili ne cenimo a pobedu odnose najgrlatiji i najuticajniji pa se za svaki slučaj opredeljujemo vise da sutiramo po zemlji. U toku utakmice nekoliko puta proveravamo sirinu gola jer su golmani imali obicaj da gurkanjem ‘stativa’smanjuju sirinu gola. Odraslji ljudi bi koji su tuda prolazili ili vracali sa pijace i kupovine zastajkivali bi da gledaju naše umece sto nas je dodatno motivisalo. Kele je bio najbolji fudbaler u skoli i upravo

----------------------------------------------------------------------
*Mosa Marjanovic-najbolji predratni fudbaler reprezentacije Yugoslavije
poznat po fintiranju i zamahivanju pre suta.


tu na poljancetu mu je prisao neki covek pozvavsi ga u Partizan. Stariji od nas neku godinu s obzirom da je ‘utvrdio’osmi razred isavsi dva puta u isti. Kao svi Romi ranje je sazreopa se već pomalo brijao. Dribla on tako dribla protiv nas sve redom praveci pojedine igrace smesnim pa naidje na Jovicu koji u principu ne zna gde će. Sudare se i lopta se odbije a napad prekine? Tako jedanput,tako drugi put. Treci put Kele proba da ga izbegn uopste da krene na drugu stranu, da doda loptu pa opet pogresi. Digne ruke glasno negodujuci:
-Pa ja stvarno ne mogu protiv njega, ‘santavog,’
kako ga je samo još Koki zvao zbog ne racionalnih pokreta. Pogleda ga onakvog naivnog, nasmejanog i pomalo zbunjenog sto je eto oduzeo loptu najboljem igracu pa se nasmeje. Oprosti mu, a mogao je da ga opsuje ili ne daj Boze…Ma mogao je šta je hteo ali Jovicu su svi voleli. To smo prihvatili kao fenomen i rado pricali o tome znajuci da je Jovan u osnovi nespretan u baratanju loptom.
„Kako uspevas da ga zaustavis”?
pitam ‘Bondzu’ posle utakmice.

p,s
Ko je gledao film zna o cemu pricam.
Ko nije znace kad pogleda.
Oni treci su inače ne zanimljivi))
--w--
(zanimator)
04. novembar 2011. u 16.54
Onako, laicko mišljenje , čini mi se da svaka od ovih pricica iz uvoda buduceg romana zasluzuje malo vise prostora i sporiji tempo.Trapavo objašnjeno , da probam drugacije... MAlo vise reci o dogadjajima o kojima se piše,ovako su kao fragmenti koji idu na jednoj jako brzoj filmskoj traci.Bilo je to kažu mnogo sporije vreme od danasnjeg , zasluzuje i sporiji ritam naratora...
a ovo sto kaže diskutantkinja Vilojka, pa ne slazem se bas, ni ja ne pamtim Beograd o kome piše tj pisao je pokojni Momo Kapor pa sam opet iz njegovih prica uspeo da ukapiram tu atmosferu, aromu tog vremena. U tome je snaga naracije, sposobnost da se to prenese na hartiju,inače bilo bi kao ono skraceno izdanje srednjoskolske lektire,bilo je ovde davno jednom ranije ,shatro kao skripta koje klinci daju jedan drugom, prepricavanje lektire za slučaj da te profa nešto pita a ti nisi procitao... Maksimalno modernizovan stil a to ne ide, ono vreme zaslusuje i odgovarajucu pricu tj način pricanja...
Što se toga tiče ne brini, razumeće klinci već nekako, mada nije samo za klince...
tajka
(trener)
04. novembar 2011. u 17.37
U pravu si W
Već menjam i pojasnjavam ...Hvala na sugestiji..UZECE VREMENA ,OVO JE POSTAVKA SAMO.

Nego ovo sam te pitao.

DA LI SE I TEBI CINI DA JE FENOMEN >MOSA< (ZAMAHIVANJE I UDARANE PESNICOM U RAME ) AKO SE NEKO 'PRIMI' NA LAZNJAK PONIKAO UPRAVO ZBOF FINTIRANJA
M.MARJANOVICA??? JA MISLIM DA))

JE SI GLEDAO FILM?
--w--
(zanimator)
04. novembar 2011. u 18.01
Gledao sam film, nema šta drugo da bude,to je najlogicnije objašnjenje.Covek je izgleda bio kralj laznjaka i sigurno prvi koji ih je primenio kod nas. Mislim da sam citao negde u istorijatu fudbala kod nas, da je mogao da se iz punog trka zaustavi u mestu.Ima i u boksu al se nije tako zvalo,Klej je bio Mosa za laznjake u boksu.
--w--
(zanimator)
05. novembar 2011. u 00.46
Još mi je nešto palo na pamet , šta ako je sam izraz stariji i od samog Moshe Marjanovica ? Tj ako je Mosha po moshi prozvan Mosha ? Ne ide mi ovo izrazavanje nikako al razumes valjda ? Etimologija, poreklo reci, tako to zovu obrazovani, možda to u nasoj otadzbini i ne postoji pogotovo etimologija zargona...
Nisam nešto komunikativan i nisam bas dobar sa vremenom al čini mi s e da si ti covek vredan poznanstva, bar virtuelno.Alister [email protected] p.s. znao sam mnogo tvojih klupskih drugova u ono vreme , upoznavali se tako u bibliotekama na setalistima, i svim onim kulturnim mestima gde intelektualci i mogu da se sretnu, gde drugde ?
Tebe sam se jedva setio, rekao mi Miki iz Cikaga,Voja zna...
Evo ti i pesma da ne pricam sad ja mnogo, ovo je knjizevnost...
--w--
(zanimator)
05. novembar 2011. u 00.56
ova prva je tuzna...

http://youtu.be/wzUEL7vw60U
--w--
(zanimator)
05. novembar 2011. u 01.13
Ova druga je nasa, to je bas taj fazon,bila je i jedna veselija al s e umesali virusi...http://youtu.be/FrMjTmzuDYQ
Ovo je to o cemu ti pišes...

tajka
(trener)
05. novembar 2011. u 08.46
Da razumem i dobro je sto ti pada na pamet jer iz toga se nešto rodi.Mada mislim da je fudbal tad bila mlada nauka pa je vise sansi da se od Mose krenulo sa laznjacima))bar kod nas.

Pogodio si i za Sajmona...voleo sam tu stvar i kad nisam znao Engleski
Ne znam zbog čega...melodicnost mi je pretpostavljala melodramicnost))
intuicija..prepoznavanje...kosmos?))

treće.
Bas o tome pišem,
Jbt. imam delove gde pišem o pusenju u supi ..pentranju na tavan..
šta kaže >i smetnje smo gledali< Da sve nam je bilo cudesno i za sve smo bili zahvalni.Romanticno neko vreme.4+ ha ha
Samo ima pravo i Vilojka.Roman je ozbiljna tvorevina...duuuuuuuuugo i predano mora da se radi pa opet nije garant šta će ispasti.(i Shini dok je bila bila je od koristi i realna)
Kratka prica mi je oduvek lezala ali neću odustati dok ne umrem)))).
--w--
(zanimator)
05. novembar 2011. u 23.36
Ma Milojka stroga ko neka profesorka fizike. Ako nju prezivis ne može ti niko ništa.I mora da ima neka caka, kako se gradi roman, mora da ima neko pravilo konstrukcije dal se prvo postave konture pa se ond a pridodaje ili prica ponekad povede pripovedaca... al sto posto ima sistem.I fali ti još opisa onako kako su izgledali krajevi onog grad a u to vreme.Vidis kako se sve menja rusi gradi sto kaže onaj narodnjak sve je isto a ništa isto nije... BAr da ostanu opisi, nije da ih sad nema al koliko god da stavis neće biti previse .
tajka
(trener)
05. novembar 2011. u 23.41
VILOJKA,
daaaaaaaaaaaaaaaaj!

mislim sugestije))))) stao sam nešto?
Vilojka
08. novembar 2011. u 21.10
Tajka, nismo odavno kavu popili:)

Nema provjerenog puta u pisanju romana kao što se zanimator pita.
Dobar odgovor na to kako i zašto (i da li ) se upustiti u takvu avanturu napisao je Rilke u svom „Pismu mladom pjesniku”. A to se može primijeniti i na one malo starije koji hoće da napisu roman:)

Između ostalog on kaže: „...Niko vam ne može pomoći ni savjetovati, niko. Postoji samo jedno jedino sredstvo. Udubite se u sebe. Istrazite razlog koji vas nagoni na pisanje; ispitajte da li je on raširio korijen u najskrivenijoj dubini vaseg srca, priznajte sebi da li biste morali umrijeti kada bi vam pisanje bilo uskraceno.Ovo prije svega:pitajte samog sebe u najprisnijem casu svojih noći moram li ja da pišem ? Razrivajte po sebi trazeci dubok odgovor. Pa ako bi taj odgovor glasio potvrdno, ako ovo ozbiljno pitanje mozete da predusretnete jednim snaznim i prostim ”moram„, onda izgradjujte svoj zivot prema toj neminovnosti... ”

Čini mi se da si ti, Tajka, sebi već rekao „ napisacu roman pa makar umro ” sto znači da si sebi zacrtao cilj i zakoracio na taj trnoviti put koji te ceka. Tvoja volja i zelja za romanom su tu, imaš materijal koji (za sada) još uvijek ceka da mu das oblik i izraz koji će privuci citaoca.
Djetinjstvo o kojem ti progovaras u ovim postavljenim tekstovima zahtjeva mnogo vise truda da bi probudilo onu nostalgicnu notu u našim srcima. To sto ti iskreno progovaras o jednom vremenu nije dovoljno da bi se postigao kvalitet nekog buduceg romana. Veoma povrsno si dotakao te dogadjaje (na primjer te djecije igre) i oni ne postizu cilj koji si im namijenio. Na zalost, ostavljaju citaoca ravnodusnim. Nisi uspio da im das izraz koji bi odgovarao ne samo tvojoj osjecajnosti, već i našim osjecajima. Nas koji smo prošli kroz isti period kao i ti i koji je i u nasa srca utisnuo taj pecat koji podsjeca na ljepotu djetinjstva.

Taj roman koji si zamislio ne bi smio biti razumljiv samo nama koji smo prošli kroz taj period već (posto ga namjenjujes djeci) trebao bi biti otkrice i za djecu koja će u to doba moći zaviriti samo kroz tvoje rijeci. Ti trebaš da budes ta spona između danasnje djece i jednog doba koje se , na zalost , možda vise nikad i neće ponoviti.

Da pojednostavim i uzmem na primjer moju djecu koja su odrasla u Kanadi i kojima će u ruke doći tvoja knjiga. Da li bi oni mogli razumjeti kroz šta smo mi prošli i koliko je draži bilo u tim igrama ako bi procitali ove tvoje odlomke u kojima se sve svelo na grubo uproscavanje tih igara koje si lisio bilo kakvog opisa . I samim tim oduzeo im moc da ozive u djecijoj masti.

Takođe, to oponasanje zvukova da bi (pretpostavljam) igre izgledale još vise uvjerljive je potpuno nepotrebno (po mom mišljenju) . Izbacila bih to bez imalo grize savjesti:)
Bas se pitam kako bi se prevelo na engleski: trt, du-du, tgd,tgd a da ne oduzme dusu onim našim nezaboravnim igrama.
Dakle, moja sugestija: izbaci neprikladne zvuke a umetni slike koje će sa lakocom privuci djeciju paznju i probuditi avanturisticki duh umjesto da izazivas zbrku u njihovoj masti.
tajka
(trener)
08. novembar 2011. u 23.21
O Vilojka.
Zvukovi su davno izbaceni ili negde skraceni na razumni meru.
I ovj tvoj post otvara još vise 'Sovine oci'.Thanks))
tajka
(trener)
08. novembar 2011. u 23.27
Nekome je pala ideja dok smo po obicaju letnjeg popodneva sedeli ispod kestena‘gluvareci’da urezemo naše nadimke na zidu za svaki slučaj da ne izblede secanja. Da se zapamti za sva vremena. S obzirom da su se stariji slozili mladji nisu imali ništa protiv. Da nasi zajedljivi,uvredljivi nadimci stoje javno na zidu. Niko se nije ljutio da se napravi spisak. Čak šta vise, uzivali smo dok smo urezivali nadimke kroz malter starih supa koje smo gledali sve te godine.
Prvi nadimak na samom vrhu lestvice bio je moj sa obrazlozenjem da sova uvek stoji najvislje na grani posmatrajuci svojim buljavim ocima okolinu. Ha, kakva privilegija. Islo je ovim redom. Zoki je spevao pesmicu dok je citao nadimke a Kosta‘četnik’kopao po mekom zidu supe svojom malom
35

britvom: ‘Sova,‘Draža.’‘Pisa,’‘Fioke,’‘Krpa,’ ‘Cure,’‘Repic.’
7 velicanstvenih nadimaka ili„prva ekipa”iz ulice.Tu je bilo još dece iz naše a i iz okolnih ulica jer su voleli da se igraju kod nas u nasoj za igru pogodnoj, zasticenoj od automobila oazi. O njima će mo kasnije ili ‘usput’ da čitamo. Rekose da je bolje zbog stiha, pesmice i rime da Sloba do tad zvan (sifonje, ofinger, orman) dobije finiji naziv„fioke,”da sustinu ne menja jer ostaje deo namestaja.‘Repic’(Rade’krme’)morada bude na zacelju gde mu je mesto iz razumljivih razloga a njemu se izaslo u susret pa mu je ublazen brutalan naziv‘vepar’?! Svi smo se smejali NAJZAD prihvativsi nadimke sa olaksanjem bez ljutnje kao svoje. Kakvo nezamislivo rasterecenje je usledilo posle toga.
-Jesam sova pa šta?
Urezani nadimci ostali su 20 godina na istom mestu. Dok god se ta supa i sve zgrade okolo nisu porusile pa nikle nove moderne visespratnice u kojima su samo pojedini starosedeoci dobili stanove dok su ostale porodice raseljene sirom Beograda.
tajka
(trener)
09. novembar 2011. u 12.25
cvrgu sam opisao 'do bola'))

‘Cvrge’

Slično nadmetanje u brzini ko će pre da prijavi ili objavi nešto pored prava da se sutira penal i stajanja u red za parce nečega što se jede, bila prilikom našeg sisanja. Ko te prvi vidi da si se osisao i vikne:
„Osisao si se”!
ima pravo da ti lupi ‘dangu’po glavi. A ako si ti brzi pa prijavis njemu ili celoj grupi:
„Osisao sam se”!
Automatski si se zastitio i drugari nesmeju da te cuskaju tek tako što je spas mada to objavljivanje nije vazilo za dezurne starije dzabalebarose koji su sedeli u skolskom dvoristu. Čim vide takvog nekog sveze zabeljenog po potiljku zovnu ga i on je duzan da pokorno spusti glavu i zmureci ceka cvrgu. Bezanje ne dolazi u obzir. Možeš samo da istrpis da ne podju suze od bola jer udaralo se zestoko pa da protrljas udareno mesto prstima ublazujuci bol. Ako si mu simpatican a on dobre volje desi se da te velikodusno samo malo kresne a ti da budes srećan i ponosan zbog toga.
A raznih je cvrga bilo:‘Macole’sa zatezanjem srednjeg prsta i brzo pustanjem istog ( može i sa dva prsta), dodje ti prosto da se rasplaces ako momak ima jake prste podmecuci glavu kao pod ‘giljotinu.’Ko poruceni za tu vrstu cvrge bili su osicani na 0 ili ‘do glave’sto je tad bila retkost. Kad se to ipak desi, najcesci razlog je bio pojava vaski, sto pak nije bila retkost. Svi smo ih imali bar jednom.‘Cveger,’cvrga sa srednjim prstom odapeta od jagodice istog dlana,može da bude nezgodna ako se udara u zamahu sto smo između nas zabranjivali jer je vise bolelo.‘Cvrga,’obična odapinjanje palca i srednjeg prsta koju smo udarali nekad samo radi reda kad nećemo da kaznimo ponudjenu glavu, ako nam je dobar drug ili ako je jači pa se ne sme. Postojao je zabranjeni ‘kokavac’sa ivicom pesnice kad se kresne po glavi ako bas mrzis ‘osisanog primaoca’ ili ako te je on nešto‘zaduzio.’Pa ko će to sve da izdrzi? Možda su hipici imali to na umu dok se nisu sisali a možda je ceo pokret zajedno sa ‘kosurdacama’ zacet od tog straha? Mi smo u to vreme pratili moderne frizure koliko smo mogli. Poceli smo sa ‘tarzankama‘ kad se pojavio taj film (Tarzan) sa Dzon Vajs Milerom pa nastavili sa ‘Bitlsima.’
Ocevi su strogo vodili racuna da budemo uredni a ne tamo neki ‘gilipteri’ kako su govorili a mi ih nismo bas razumeli kojim jezikom pricaju? Desavalo se da te nastavnok iz skole posalje na sisanje ako nisi uredan a mene umalo razredna ne osisa na casu. Samo da je nasla makazice u torbi prepravila bi nekakvu ‘bubi’ frizuru, siske u polukrugu kako me je po poslednjoj modi osisala sestra Ljilja.
tajka
(trener)
11. novembar 2011. u 19.27
U to vreme se raspust većinom provodio na selu

U kevinom selu na Kordunu bila je drugcija idila. Sto god da uradimo ujna Leva kaže:
‘ala rane moje,’
Beskrajno dobri ujka Branko se samo smeje cugajuci u potaji sljivovicu. On je imao one guste zulufe na preplanulom licu ko’neki Amerikanac koje sam zeleo da ima moj tata.Najviše smeha je bilo kad sam po obicaju hteo da
budem koristan pa se popeo na kokosinjac sa svojih 5 godina pokupio jaja i krenuo nazad. Ups.Teze bi silazak isao jer su mi ruke bile zauzete gomilom toplih zutih jaja pa sam se dosetio. Lepo pobacam sva jaja dole na meku
travu,sidjem da ih pokupim kad imam šta da vidim. Kajgana već skoro spremna.
„ E janje moje”,
uzdahnu dobra ujna kad je videla šta se desilo pa se od srca nasmeja ljuljajuci svog malog Jovu u jednoj ruci, skupljajuci razbijena jaja u kosaru drugom.
-Dacemo ih opet kokama, janje moje pa će snetu duplo,
tesi me posle ujna mada bi neko nju trebao tesiti zbog gubitka jaja. Pomera maramu sa sneznog belog lica dok ja već zamišljam to što ona prica. Punu korpu sveze snesenih jaja. Nije bilo frke ni kad smo zamutili

142

*vrelo gde se stoka napaja vodom uskacuci u njega kao da je bazen za kupanje pa se još hvalili po selu? A za mene atrakcija je bila kad ujna ili baka zovu svinje da jedu pa‘zapevaju’:
-gudaaaaaaaaaa…gudi gugdi gudiiiiicaaaaaaaa!!!
Sitno, piskavo dugacko sto samo svinje izgleda obozavaju da cuju. Mi se osvrcemo gledamo okolo po njivama, zelenisu po sljivicima i stranama.Onda iznenada posle male pause iz neke travuljine sa livade ustreme se nekoliko svinja sa par malih prasica u bespostednom trku da sto pre dodju do mesta odakle ih zovu.Usput oklembesena‘usesa’im udaraju po ocima i celu dok oni grokcu od napora ne odustajajuci u svakodnevnoj potrazi za hranom. A kad halapljivo navale na pomije ili neku salatu to lici na borbu za zivot i smrt pa to da strada neke svinje uvo usput nije ništa neobično.
„To one prave rupe za mindise,”
Sali se sa mnom nasmejani ujka Branko.Tu sam u kuci na Kordunu otvorenih usta slusao price o maminoj hrabroj sestri Anki koja je poginula u Partizanima na Petrovoj gori utocistu vojske i naroda. O ustašama koji su u povlacenju, naisli na selo pa priupitali moju neuku bakuMartu.

p.s
ovo saljem sa kompa
a na lap topu ispravljam tacke zareze, visak jaja itd.
mada ako vidis nešto prijavi slobodno
-Ko to puca tamo majko?
„Ne znam sine,valjda nasi Partizani!
Prevari se naivna Marta pa bi povedena sa njima da je streljaju usput sa ostalim narodom koji su pokupili bezeci pred oslobodiocima.
-Bjez ti majko ovuda,
propusti je jedan od ustaša u zgodnom trenutku pa pokaza na sumarak i puteljak niza stranu a moja mama zahvalna sto joj je mati tad ostala ziva kaže:
”Ima i kod njih dobrije ljudi, eto.
Iskrene malo glavu u stranu da joj bude lakese sto je morala to da kaže.
Ona je uvek trpela dobacivanja caletove familije da je iz Hrvatske mada smo od nje naucili kako se pravoslavci krste sa tri prsta dok je tata bio totalno zatrovan partizanskim pricama.Pricao nam jekako je kao decak pobegao u Partizane tamo bio čitavih 17 dana dok ga komandant ćete Milenko koji je kasnije ozenio caletovu jedinu sestru Coku nije vratio kao nedoraslog za napore NOBa. Dali su mu jedne noćida nosi sanducic sa municijom za mitraljez. Kako je bio umoran a sanducic samo do pola pun desi se da on skoro zaspi u hodu,zapne za neki kamen a meci se istumbaju pa naprave prodoran zvuk koji bi mogao da ih oda! Pamti vaske koje je
----------------------------------------------------------------------------------------*vrelo-pojilo, izvor
143

odmah dobio po dolasku u cetu. Smrtno preplasen prisluskivao je razgovor domaćina kuce sa četnicima gde je zanocio u povratku iz partizana. Četnici ipak nisu usli u kucu na sreću jer su verovali domaćinu i on se bezbedno vratio u svoje selo. Nama u stvari meni je nastavio da ozivljava slike iz borbe citajuci feljtone o hvatanju zaostalih, kako su ih zvali‘bandi‘u Srbiji posle rata sto sam ja radoznalo’gutao.’
-A jel’ bi partizani bili srećni da mogu da pojedu ovo?
Pokazujem caletu kasiku u kojoj je parce slanine ili kozure sa pasuljem.
„Uuuuuu, da su oni to imali,
glumi tata a ja već pomazao moj tanjir.‘Zlica, vilica, buce, varenike, ‘krompjera‘ sve neke nove reci smo ucili a uz to izreke tipa:
”ne bi naso’ na oranju zemlje„,
za nešto što se trazi a ocigledno da je tu samo treba bolje pogledati. Kad smo na nasem putu ka selu stali gladni u gradicu na Korani Karlovacu, rešeni da rucamo u jednoj ‘gostioni’od sveg ponudjenog jela tipa:*jetrice, tripice, kranjske, fazol, pasta itd. Nismo ništa razumeli pod milim Bogom osim na kraju kad konobarica na sreću zavrsi nabrajanje sa gulasom.
”To će mo!
Povikasmo ili zavapismo svi u glas sa nadom da ipak nećemo ostati gladni, srećni sto smo razumeli nešto na samom kraju ponudjenih jela. Daj šta das ili imaš. E sad kad pocesmo da pregovaramo o salati cale jasno i glasno rece:
-Srpsku molim,
i lepo vidim kako se cela kafana okrenu prema nama, kako zamre razgovor za trenutak. Oce da vide ljudi:
„Ko to tamo jede srpsku salatu” ?
U jednom trenutku smo mi deca pomesali u cijem se selu kaže‘muruz’a u cijem ‘kuruz’za kukuruz ali nema dileme da se vise cenilo i isticalo Srpstvo u Krajini. Mama je pominjala stalno kako su : Kordun,Bosnu Baniju i Liku nasa dika
„koja je brale cvrsca od celika”
a podsmesljivo recitovala:
„cela Tuzla jednu kozu muzla
Još se hvale da se sirom hrane.”
Inače kad se psuje onda se psuje:‘krusna mrva’,sveta nedjelja a ubedljivo najljuca ili najjača psovka koja treba nekog da uvredi i ponizi je:
-...a’te Ante Pavelic da Bog da.
------------------------------------------------------------------------------------------*jetrice-dzigerice, tripice-crevca,kranjske-vrsta kobasice,pasta-spaget
144

Sve smo mi to usput‘upili’ i zapamtili čak da će doći dan opet kad će se oni, ustaše presvlaciti u postare i ići od kuce do kuce da ubijaju Srbe. A kad
dodje dan rastanka, kad nas prate kuci okupe se svi iz sela masu belim maramama i placu! Zaso? Nisam znao tad svakako,tek posle….posle….
I dosao je dan da sa mamom idem da posetim Levu u izbeglickom kampu Vrnjacke banje,30 godina kasnije. Sina Jovana su arkanovi dobrovoljci već odveli u Baranju, dok je ujka Branko za uvek skoncao u nekom rovu na Kordunu blizu ‘Petrove gore.
-Ostanite na ruckus,
ubeđuje nas Leva:
dobra je‘rana’
značajno raširi plave ko nebo oci hvaleci tek skuvani krompir paprikas!
Vilojka
12. novembar 2011. u 20.27
Dragi moj Tajka, moj iskreni savjet ti je da ne ubacujes politiku u djeciju literaturu. To je malo kompleksnija tema za djecije glave.
Moglo bi se o razlozima nasiroko i nadugacko ali ko zna kakvih bi sve reakcija bilo:)

A to što kažeš da ti je otac znao prigovoriti majci sto je sa Korduna, tj. iz Hrvatske nije mi nepoznato. Ti isti kordunasi iliti „kondurasi” (kako smo ih iz zezanja zvali aludirajuci na kondure) znali su često reci , ukoliko bi doslo do neke polemike, „Ah vi bosanci”:)
Samo, čini mi se, niko i nije obracao paznju na takva podbadanja u ona srećnija vremena. Ali danas se lako digne nos i dodje do zesce rasprave ako nekog samo krivo pogledas. I okreni-obrni uvijek se za najgoru „uvrijedu” potegne bas to porijeklo kao da je ono odgovorno za ponasanje doticnih. I još ti 'ladno kažu „Vidi se da si iz Bosne !”.
:)
Vilojka
12. novembar 2011. u 21.30
Tajka, evo i pjesma mog prijatelja kordunasa koji je objavio nekoliko knjiga . Jedna od pjesama pripada vremenu o kojem i i sam pišes.

HAJDUCIJA


SUNCE LI VAM ZARKO !

Barabe, bitange, protuve, probisvjeti
Vurdupi, vukodlaci…
Po kakvom klancu i kalu
Blatu i jatu
Bedru i njedru
Ste se sve krili ?

Vasi sámari i damari
Orme i ulari
Dizgine i tmine
Snijegovi, prtine, zbjegovi
Volovi, junice, zemunice
Brlozi i jazbine
Vasa sedla i konji kradeni

Dzambasi onoga svijeta

Kljusa, mazge, bedevije i rage
Vase sumetine i dráge
Vase soce - bludne drage
Vi - maljavi, bajati kurvari

Vase pecine i spilje
‘ajducka trava, bosiljak i smilje
Vasi hirovi, virovi
Vase vrtace i vrulje
Brlog i zalog
Ponjave, cebad, buve i slamarice

MLADU VAM NEDJELJU !
I ZVIJEZDU DANICU
I STO VAM GROMOVA !


Vi podbuli jahaci
Otimaci vatre
Topot zvijezda
Galop vasione
Nebeski pepeo rasejanog zara
Kleveta, kletvi, pljuvanja
Psovki i pohara
Noćnikrivolovci, cuvari ploti
Pra-oci ica i pica
Djuvegije
Duvandzije, divandzije
Kazandzije, rakijasi, kandzijasi
Zreci tmuse, skeledzije ‘ada

Vase kubure, subare, jame i skrame
Sipljivi ati i tupa kopita
Iz gora, suma, vrleti
Usca, ritova, mocvara
Zasukanih brkova, poderanih dlanova
Zakrpanih rita

Vase kletve noza i buzdovana
I pusti snovi
Mjeseceve srme, razene rdje, nebeskog lana
Rastimane potkovice nade
Na naliciju britve, ogledalu bunara
Naslut - nekog novog nedokucivog svijeta

KRUSNU LI VAM MRVU
I SEN’CU BJEL’CU !

Vi planinski vuci, gladni kurjaci
U dubokom snijegu
Nebeski cergari,
Krajiski nomadi,
Dinarski gorstaci
Velebitski ‘ajduci

Vidim, čujem, gazim
U mrklom magnovenju
Sve vase duboke vode,
Rijecna korita, matice i brzace,
Studenac i zdenac,
Svaki mutni sanac,
Jarace i skrape
Vase odmazde i brazde
Medje, oraje i sljivare
Ojkace, cijanja, perusanja, prela

Bludnice, raspustenice i snase
Sto na vas zaudaraju i mirisu

Na catrnju, vrelo,
Pojilo, zrcalo,
Vodenicu i zrvanj
Na jasle i sjenokos
Na trap, strnjiste i bunjiste
Bujad, zukvar
Krumpjer i pekvu
Prosutu prasinu i brasno
Heljde, jecma, zobi
Kuruzovnice, zganjaca,
Cicvare, popare…
Pogace i sača,
Trnke i saća,
Dok praskozorje rze
Na zvijezde kradalice

A vi - jezdite
Neukrotivi, razulareni
Razuzdani zdrepci
Krvavog Korduna

Krkom, Unom, Sanom, Kupom, Dobrom,
Plitvickom zjenicom, Koranom i Glinom
Drinom,Tarom i Pivom

U potjeri za starom vatrom
Za tocilom, kremenom, ognjilom
Postanka, ognja, opstanka

Vascijelim svijetom i zemaljskim svodom
Za ciganskim plamom, pjesmom, strunom
I za zlatnim runom

Između Djurdjevdana i Mitrovdana
U ime Nikoljdana I Jovanjdana

SUNCE VAM KALAJISANO !

I krusnu li vam mrvu,
I Svetu Petku - Boze mi ‘prosti!!!

Mladu vam nedjelju !
Sunce li vam zarko !

Moji ‘stovani, pogani preci

Pra, cukun i navrn djedovi

Moji jataci plavetnih nebesa

KRUSNU LI VAM MRVU !

Odje – na zgaristu prohujalih vijekova

I u dobru
I u zlobi

Za vas zavjet i amanet
Za vas preteski krst spasenja

I ovozemaljske kobi !!!

NIKOLAJ
KRAJISNIK*

**********************
tajka
(trener)
12. novembar 2011. u 22.00
Uf.
pesma je jaka, 'sunce ti zaro i krusnu mrvu u svetu nedjelju'))
Naslusao sam se toga i u usima mi je.

Šta ja znam...neodvojiva je politicka svakodnevnica sa nevinom decicom kroz cije usi sve to prolazi i slutnja koji je taj narod imao u vezi krvoprolica.To sam hteo da kažem.
U Vrnjackoj Banji kad sam posetio ujnu bacim pogled na pet sest derana sa strane koji su tek izbegli. Pricaju i malo malo pomenu ustaše((
umesto da se bezbrizno igraju lopte.

I danas se 'valja' neka politika i deca cuju sve tu i tamo hteli ne hteli. Nije im bas naj jasnije ali ima uticaja na njihovo formiranje licnosti.Ne možemo gumicom obrisati nešto sto postoji.A postoje price tako duboke da se još secam njih o Petrovoj gori i stradanjma.
Tako i danas nasa deca nisu postedjena pricama o Kosovu.
tajka
(trener)
13. novembar 2011. u 14.31
E Vilojko,kafaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa))))))))))))))
Odgopvori mi zašto nema potrebe i ne valja da mi se price objave na još par razlicitih konkursa? Važno mi je.
Evo još par sudbina koje idu na kraj romana i ova o Zorici koju sam iscupao iz njega i napravio odvojenu pricu.Malocas sam je popravio posle 6m. i dobro se osecam))

LJILJA drugarica iz skole

Apotekarka, udovica
I sa njom sam sedeo u klupi neko vreme. Dobro sam osmotio zaposlene u apoteci koja bi od tri žene ona mogla biti. Naslonjenu devojcicu na ogradi prepoznao sam u sredovecnoj punackoj ženi. Usao sam i stao sa strane.
„Izvolite gospodine,
”javlja se koleginica.
Rukom pokazujem da cekam kod Ljilje.
-Mene cekate,
iznenadjeno ona podize glavu, dok je usluzivala musteriju. Tajanstveno klimnuh glavom.
„Izvolite,
”obrati mi se ocigledno ne sanjajuci sa kim razgovara jer 40 godina nije malo, zar ne?
-Imate li prezervative?
Upitah glasno das svi cuju, reda radi jer znam da imaju.
„Da, sad ću vam pokazati,”
pokusa ona da smugne i pretvori sve u rutinsku uslugu.
-Dajte mi one u boji …Najbolje, znate i sami,ma šta vam ja pricam…
Bezobrazno lupetam ja jer osecam da se blizi rasplet mini humoristicke drame ili bar skeca. U apoteci nelagodna atmosvera iscekivanja.
Sumnjiva potraznja kondoma je u toku! Bi mi je malo zao u trenutku dok je preturala po fijoci a verovatno i memoriji ko sam i šta u stvari nameravam, birajuci zivopisne boje malih intimnih smotuljaka pa prekinuh mucnu scenu:
-Ljiljo!
„ Pusti to…dodji ovamo..zar me ne prepoznajes.”

ZORICA

Razvedena nastavnica. Živi sa cerkom u istom stanu kao pre 40g.
Cekam Zoricu, moju bivšu, nekad nedostiznu simpatiju iz osnovne skole kod 'vukovog’ spomenika jer dobro znam da sigurno neće doći.
Svi iz razreda smo bili zaljubljeni u nju ali …
Tek ja nisam imao sanse. Jednu godinu mladji, nizi... ma ima toga još.
Nisam je video 40godina i sad pokusavam već sesti put da utanacim sustret.
Uvek se nešto ispreci u njenim obavezama pa sastanak propadne. Sad stojim
na mestu pored koga prolazi kako rece jer zuri na posao u skolu gde predaje.
Rekao sam da je neću zadržavati vise od minute koliko mi je potrebno da joj dam moje price, stisnem ruku i pitam za zdravlje. Sutra se već vracam ‘preko bare’gde živim već dvanestu godinu. Dok sedim cekam da ona prođe bez pozdrava zadržavanja pored mene sa skrivenim pogledom, na bezbednoj distanci, pišem ovu ispraznu pricu da mi prođe vreme. Tako osecam jer tako je zvucalo njeno:
„Bez obaveza.”
Kad sam joj rekao da ću stajati na njenom ustaljenom putu do posla. Kao da takvih susretanja imamo nedeljno po nekoliko?
Želim i nju da uverim da ne želi i ne sme da se pojavi ili bolje receno da prođe pored mene sa kratkim zadržavanjem. Za trenutak.
Ne tražim mnogo. Možda je sputava visak bora...Visak kilograma..Visak godina i manjak samopouzdanja. To joj ne smeta mnogo dok je vidjaju oni koje sreće svakodnevno. Oni koji su navikli na te 'njene viskove' pa ih ne primecuju kao sto bi ih ja primetio posle 40 godina. Ona bi i na meni mogla da vidi sve promene koje nose godine ali to me ne brine ni najmanje. Ne toliko sto sam kako kažu dobrodrzeci pedesetogodisnjak već sto mi sve to nije tako bitno. Meni je danas važno nešto drugo…Nešto što se ne vidi ali se oseca! Vreme čini cudne promene.
Kad bi znala koliko bi zivot bio lepsi nikad, ništa ne bi slagala.
Nikada se nebi skrivala i nikome sklanjala. Umesto lepog lica i tela imala bi lepotu cvrstog stava i karakter od kristala sto je vrh samo za izabrane.
Da oseti kako nas pogled trenutno lansirao u osmo dva naše osnovne skole Milos Matijevic ‘Mrsa’. Ozivela bi secanja i tanana skolska, decija osecanja. Kad bi živela sadasnji trenutak….
Kad bi znala…Sigurno bi prisla.

Vilojka
13. novembar 2011. u 20.07
Tajka, mora nekad i da se radi pa makar to bila i nedjelja.

Ili si ti brzopleto procitao ili sam se ja nespretno izrazila u vezi te price za koju si rekao da je objavljena.
U stvari mislila sam (nakon što si rekao da si izbacio te dvije recenice na kraju) da nema potrebe da je sad prepravljas kad je prica već nasla svoje mjesto u knjizi. U smislu, kasno je sad da ubacujes ili izbacujes bilo šta..
Nisam uopste pomislila da nema potrebe da i dalje saljes price na razne konkurse.
Samo sam se osvrnula na tu „Homeless”. Dakle, bio je to nesporazum:)
tajka
(trener)
13. novembar 2011. u 20.55
Da, sad vidim.
Po obicaju sam brzoplet a još i povrsan((
Zamisli čak i naslov dok sam slao 'isecem'kopirajuci sa jedne stranice na drugu
OD
pa ispadne kako ispadne 'Beskucniku s ljubavlju'
nmvze))
Vilojka
14. novembar 2011. u 12.15
Meni se čini da mi pijemo puno kave ;)
Vilojka
14. novembar 2011. u 19.51
..pa predlazem da predjemo na nešto ljuto:)
tajka
(trener)
15. novembar 2011. u 06.47
Sve može.
Mislim, ne bas sve..
Eto ja sam uzeo konjak...
Pa pivo.
Pa opet konjak sa koka kolom.
I dostaaaaaaaaaaaaaaaa.
Mora da se vozi nazad i kraj je slave.))
Vilojka
15. novembar 2011. u 10.18
Juče je bila i Slava mojih roditelja.
„Sv. Vraci, po snijegu skaci”, bilo je nekad ali mi smo imali lijep, suncan dan. Konjak sa koka kolom nisam nikad probala ali rum kolu jesam. I crno vino :)

Kad sam bila dijete dolazio je u nasu kucu covjek iz nekog tamo treceg sela. On bi posao u carsiju pjeske i onda usput svrati do nas. Majka skuva kavu , stavi pred njega a mi djeca, znajuci šta je on volio da kaže uzviknemo ;„ Jovane, šta je ono mati zaboravila?”
A on će ; „Kava bez rakije je udovica”. Majka brze-bolje u kredenac po flasu a on samo namiguje na nas djecu i smjeska se zadovoljno.

(I moju majku djeca zovu baba-Leva bas kao i u jednoj od tvojih prica:)
tajka
(trener)
15. novembar 2011. u 10.27
Konjak kola ?!
U stvari steta je konjak mesati sa bilo čim ali u toj fazi raspoloženja
(pred kraj slave) sve ide))
Ne bi li covek ostao koliko toliko priseban i osvezen.
Ima još faza al' nećemo sad o tome))

Drago mi je da si sa Korduna.
Imamo jednu rodjaku sto nas udavi sa pricom kako su
Kordunasi najjjjjjjjjjbolji ljudi)))))))))
i to kad cugne svakako!
Vilojka
15. novembar 2011. u 10.54
Naravno, kad cugne, inače ne bi tako govorila:)

Udala sam se na Kordun, ali sam inače iz Bosne, ali put me nanio blizu Petrove gore pa tako i ja zavoljeh ta mjesta i ostah tu dok rat nije sve opustosio.

Pokazacu ti kucu gdje sam se rodila i provela najbezbriznije godine mog djetinjstva. Toliko lijepih sjecanja (ona manje lijepa predajem zaboravu) potice bas iz tih dana i krajeva.
Slikano je prije mjesec dana i kroz te prozore sam nekad gledala na rijeku Cemernicu. Selo je spaljeno a mnogo mjestana ubijeno u ovom ne tako davnom ratu.

http://imageshack.us/photo/my-images/528/kucae.jpg/
tajka
(trener)
15. novembar 2011. u 12.13
Hvala za sliku.
I mi smo isli na neku reku na kupanje ali se nesecam njenog imena.
Bilo je i skokova lokalnih mladica sa grane u dublji deo kod je brane.
Pitamo decka dal' je dotakao dno a on kaže nije iako mu na nosu blato?))
Od tog letnjeg kupanja pred nekim mladjim Kordunasima kasnije u Bgd. pomenuo sam ime izvesnog Didija koga se secam kad ono oni ga svi znaju!

p.s
Nego vidis li ti ko je zauzeo 2 prve pozicije u izdvojenim temama?
A, šta kažeš? he he...
Vilojka
15. novembar 2011. u 19.24
Kad sam vidjela izdvojene teme prva pomisao mi je bila da si poceo da podmicujes moderatore:)
Sad bas možemo da se razbaskarimo malo na ovoj , malo na onoj temi. Dok ne podviknu.:)
tajka
(trener)
15. novembar 2011. u 21.30
E ova treca tema 'prvenac' dugo već stoji i ništa se ne desava..
Dakle pomislio sam a moderator će svakako da zna šta sam zazeleo pa će da je zameni sa mojim >epitafima<.Slazes se?
Sad ću da legnem pa kad se probudim da imam 3 izdvojene teme...
Dakle ... ))
tajka
(trener)
25. februar 2012. u 14.49
promenjen je radni naslov.
Umesto postojeceg sad je : >Nikad procitana knjiga<

p.s
imamo i takvih na polici
zar ne?
tajka
(trener)
02. mart 2012. u 07.59
E,W
nećemo ovde jer Vilojce spava pa da je ne budimo.
Sidji dole postavio sam novu verziju na „ Telefoskom razgovoru”
Rex1
09. april 2012. u 17.13
Tajka majstore, odličan si. Pozdrav.
 Komentar Zapamti ovu temu!

.