Post – Face ili ponovno radjanje „Ekipe”

Ovo leto je ipak prošlo nekako drugačije. Noći su bile daleko svežije, padalo je dosta kiše, držali smo otvorene prozore. Tako smo i primetili da se nešto u okruženju promenilo. Neobični glasovi koji su skoro svako veče dopirali spolja. Bile su to grupe, uslovno rečeno, devojaka koje su se okupljale na klupi ispod prozora. Nisu to bil tinejdžerke, nego devojke u svojim dvadesetim i ranim tridesetim. I one su svojim razgovorima i vikom menjale svaku našu noć.

Pojava je odmah otvorila razna pitajna. Prethodnih godina, kao da niko nije dolazio u naše dvorište. Kao da su sva okupljanja omladine prestala sa zabranom točenja piva i još ranije sa eliminacijom te „seljačke” navike ispijanja pića pred prodavnicom. Tako je naš kraj postao još urbaniji, još sterilniji i gotovo mrtav. Toliko mrtav, da su najživlji stanovnici zapravo bile starice koje hrane mačke i ostavljaju posudice sa hranom ispod prozora. Takođe i kučkari i kučkarke koji su se vukli za psima.
Da li je ekonomska kriza kojoj sam se toliko radovao i u isto vreme se od nje plašio dovela do toga da se smanji obim večernjih izlazaka i da je besparica učinila svoje? Ili su dame pod prozorom samo produžavale svoj izlazak posle zatvaranja poslednjih kafića?

Ne, ovo je bilo nešto drugo, nešto novo, nešto sasvim drugačije. Ne toliko po sadržaju razgovora, više po načinu kako su oni vodjeni. Devojke su u vikale, nesvesne sagovornika, nesvesne okoline. Ove kaptalizmom „oslobodjene” mlade žene glasno su izvikivale sve o svojim doživljajima. Kao da su same sa sobom. I taj govor to dovikivanje nalikovao je izbacivanju kratkih naziva dogadjaja na društvenim mrežama, na beskrajne nizove informacija na ekranu, ovoga puta bez slika, ali potkrepljene sočnim opisima ljubavnih veza govornika, prevara, putovanja, ručkova u fensi retsoranima itd.

I svaki put, svaki put kada bi bilo koja od njih uzela reč, demonstrirala je nepsosobnost komunilacije sa živim ljudima. Navikle da kucaju i izbacuju update svojih profila na društvenim mrežama, ove mlade žene nisu više bile u stanju da razgovaraju sa pravim, živim sagovornicima. Nepsosobne da uspostave neverbalni kontakt, nesposobne da prate emocije sagovornika, nesposobne za empatiju, odučene od stvarnosti, one su samo urlale svala za sebe.

„Ja sam Ivana prevarila osam puta, na rođendanu kod Joje, pa na žurci kod Stefana, pa...”

„Ja sam sa njim...”

„Bila sam u apartmanu...”

„Kupila sam...”

Sledi izvikivanje detalja intimnosti koja ovako obznanjena više nije intimnost. Izvikuju se imena restorana, sadržaji jelovnika, ponude turističkih agencija, destinacije, liste roba, marke...
Samo izvikivanje jeste jedina emocija, ne više radost zbog ostvarenog kontakta, ne više empatija druženja, već svaka obznana predstavlja samo jedno emocionalno rasterećenje, nešto kao mokrenje, vršenje nužde, onanija... Sve to su pokušaji da se dosegne Drugi, ali taj „konopac” koji „bacaju” jedne drugima svaki put je prekratak, nikada ne dostiže do „Drugog”. Svaki put promašaj. Stoga učesnice u razgovoru i moraju toliko da viču, skoro da krešte i da zapomažu. I kao što se brojnim ekstremnim natpisima, slikama i video klipovima skreće pažnja na sebe, tako i u ovom razgovoru, sve postaje nabrajanje konzumacija, doživljaja, transakcija sa ciljem da se skrene pažnja. Ovo je Facebook razgovor, ali zašto su napolju? Zašto ne sede kući? Da li će od njih jednom postati „ekipa”, kako se to nekada zvalo.

Možda je Facebook ipak mrtav. Možda je ovo sasvim dobar razvoj dogadjaja. Čak iako se radi o besparici, fakat je da su one napolju, da su uzurpirale javni prostor, da su ga otele od kapitala i upotrebile za sebe. Možda će poput unesrećenih koji hramljući uče da ponovo koriste svoje udove i one naučiti da razgovaraju, naučiti da ponovo pripadaju jednom organskom svetu druženja i ljudskosti. Ako potraje, atrofirani delovi njihovih mozgova, koji inače služe međuljudskoj komunikaciji će se ponovo razviti i one će opet biti u stanju da razaznaju stvarnost u šumi nestvarnih simbola kapilazma i komercijale. Sa njihovih očiju će spasti koprena „vere u sebe” i one će spoznati da u osnovi imaju slične probleme, da su biće od mesa koje če jednom umreti. Pod prstima osetiće slast i bol stvarnog sveta i stvarnog života i dobiće snagu i želju da ga nikada ponovo ne napuste. Profiti onih koji su im ukrali mladost će pasti jer niko više neće živeti na „mreži”. Simboli, reči i opisi situacija izgubiće značaj, više se neće takmičiti u doživljajima nego će osećati radost i deliti je na jednom neverbalnom, skoro životinjsom nivou koga se više neće stideti.
I možda će naučiti da ne budu više „autonomni odlučivači”, kakvilm ljude vide apologeti tržišta, liberalizma i demokratije. Možda je to znak, je zapadna priča o individualnoj slobodi provaljena, da su društvene mreže istrošene, da se ljudi opet vraćaju na ulice i jedni drugima. Kao lavina, pokrenuće se taj talas živog i metalno i mrtvo carstvo simbolima kojima se upravlja našim životima če polako početi da nestatje.

MC