Konceptualno gledano pitanje o smislu zivota je potpuno pogresno.Ono u sebi krije samo opravdanje svog postojanja.
Da budem jednostavniji, kao da je postojao cilj pre zivota i pre svega ostalog, pa je sve podređeno tom cilju.
Ako cilj nije ispunjen onda ni zivot nema razlog svog postojanja.
Odatle izviru sve diktature i njihove filozofije koje daju pravo jednom coveku ili grupi ljudi da određuje ciljeve po svojoj volji i uzima sebi puno pravo da suprimira one zivote koje koji smetaju ispunjenje tog cilja.Ulogu diktatora može preuzeti i javno mnenje u kojem pojedinac sam sebi oduzima zivot ako ne pronadje smisao,opravdanje svog postojanja.
Zapravo sve je potpuno drugacije.Pre svega postojis(jer si oduvek postojao) a tek zatim gledaš kako da das neki smisao svom postojanju,kako da ispunis zivot i cime.
Puno je onih koji traže logicne odgovore mudra rešenja ili jednostavno samo način kako da sto manje pate...nazalost nema nikakve garancije da postoje bilo kakva ni logika ni krajnji cilj.
U slučaju beskonacnog postojanja ne može biti krajnjeg cilja jer nema kraja već samo beskonacne promene stanja.

Upravo tako,

Pojam smisao zivota se definira ovako.

Za cilj zivota se kaže da je smisao zivota, ako se naslucuje ili pretpostavlja da vodi dostizanju potpune sreće koja je slobodna od svake patnje.

Dakle, ako mi das cilj C, cilj C može biti smisao zivota, ako postoji nekakvo opravdanje da dostizanjem cilja C osoba automatski dostize sreću i slobodu od patnje.

Problem je iznaci takav cilj zivota koji uistinu, a ne samo naizgled, vodi cistoj sreći.

Tome služe filozofija, religija, nauka i umjetnost