KUTIJA POLJUBACA
Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki
čovjek kaznio svoju petogodišnju ćerkicu, jer je
izgubila neku vrlo dragocjenu stvar, a novaca je
u ono vrijeme bilo vrlo malo.

Bio je Božić. Djevojčica je donijela malu kutiju
na poklon i rekla: „Tata, ovo je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, jer nije očekivao od
ćerke bilo kakav poklon, a kada je otvorio kutiju
i zavirio u nju, vidio je da unutra nema ničega!
Jako se naljutio. Ćerku je strogo prekorio i rekao
joj: „Ako već nešto poklanjaš, onda se potrudi da
nešto i staviš u kutiju. Ne možeš tek tako poklanjati
praznu kutiju!!”
Djevojčica ga je tužno pogledala i sa suznim
očima rekla: „Ali tata, kutija nije prazna. Do vrha
sam je napunila poljupcima samo za tebe.”
Tata je bio ganut do suza. Kleknuo je pred ćerkicu,
snažno je zagrlio i zamolio za oproštaj. Do kraja
života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvijek kada
se osjećao izgubljeno i očajno, uzeo bi je, otvorio,
i iz nje uzeo jedan poljubac i sjetio se ljubavi koju
je ćerka spremila unutra.

*

Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi. Šta čekate!!!

*

http://www.youtube.com/watch?v=GGM0RZhXx_4&feature=related

Danas je godinu dana ortaku moj, a kao da smo juče prebrojavali koliko sice imamo i grickali semenke na cosku.

*

Razisli smo se,
al naše detinjstvo ostaje
svejedno kakvim
stazama sutra lutali.

Malo je bilo.

Al ipak, kad pogledas:
dosta je
sve ono sto smo
i rekli i precutali.

-Mika Antic (Uspomena)

*

Žmurke

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se
čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva
groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve skolske torbe. Nisam
žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj
obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta
može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima.

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogadjanja.

2.

Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad
otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a
tudje kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
orijaška sunca.
Sve se to dogadja zato što nismo skinuli omot
sa svog još uvek pitomog i detinjastog
srca.

Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog života, mi u tom srcu
nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo
čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime
se boji i čime sanja.

3.

Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih
potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš
žmurke.

Uhvati ih u letu i sve će se u tebe duboko
otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš
li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti...

-Mika Antic

*

http://www.youtube.com/watch?v=P19zOMhyGec

BITI SREĆAN

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

-Herman Hese

*

http://www.youtube.com/watch?v=otuwNwsqHmQ

Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati.
Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim),
nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje.
Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu.

Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti.
Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila.
Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu.
Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne.
Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao.
Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon.
Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline.
Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako.
Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama.
Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu.
Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti.
Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala.

Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad.
Po prvi put htio sam naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se.
Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati.
Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli.
Vratio sam se svojoj slici.

Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo.
Sve je valjalo raditi nanovo.
Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice - neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod - boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju.
Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama - lula za kojom, umoran, žudim.
Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san.
Naslikao sam mesarevu kćer.

Posrećilo mi se, ipak, Theo.
Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti.
Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka.
Već slutim da si razočaran i zbunjen.
Pitaš se šta ja, zaboga, mislim…
Zar bi to iko želeo kupiti?
Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana.

Oprosti mi, Theo, grešnome.
Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim.
Do skorog viđenja.

Tvoj umorni brat Vincent.

Septembar 7, 1881

*

http://www.youtube.com/watch?v=tNdYLGAxcWA

„Ako hoćete nešto da uradite - idite do kraja. U suprotnom, ni ne počinjite. To bi moglo da znači da ćete izgubiti devojku, ženu, rodjake, poslove, i moguće je - glavu! Moglo bi da znači da nećete jesti dva ili tri, četiri dana... Moglo bi da znači da ćete se smrzavati na klupi u parku. Možda vam donese i zatvor, porugu i ismejavanje, ili izolaciju... Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti... vaše želje da to - stvarno radite! A vi ćete uspeti. Uprkos odbijanju i slabim šansama, i biće bolje od bilo čega što možete da zamislite. Ako ćete da pokušavate - zato idite do kraja! Nema sličnog osećanja, bićete sami sa bogovima, a noći će bukteti u plamenu. Jahaćete život sve do savršenog smeha. I to je jedina borba vredna truda!”

- Čarls Bukovski

*

Pod visoko uzdignutim macem
pakao je pred kojim drhtis;

ali podji napred i zemlja blazenstva
biće tvoja.

-Miyamoto Musashi

*

http://www.youtube.com/watch?v=VIeb51do6GI&feature=related

Mislim nešto..

Nešto mislimo staro za nas, a ustvari uvek novo.
Tako blizu, a opet vrlo često nedostupno i nedostizno.

Znamo kad' nam ne treba, a zaboravimo onda kada je to najvaznije.
Naizgled zadovoljni, a ipak još uvek za necim zudimo.

Sve brze prolazi, a mi još uvek posmatramo kako odlazi.
Mislimo o drugom, a radi se upravo o nama.

-Just me

*

http://www.youtube.com/watch?v=fqLvbpcsPj4

Ko će ga znati...

Javna je tajna da postoji Put. Ne jedan, već mnoštvo puteva. Skoro da svaka stvar ima svoj put, svako živo biće svaka čestica materije. Učitelj Kompuni se izrazio ovako: „Sve što može da pati ima svoj put”. Pitanje je samo, šta učiniti kada se putevi susretnu? Na primer, mladi seksualno frustrirani programer Gojak i mlada seksualno frustrirana manekenka Ema. Njima su se putevi sreli. I dalje ništa.

Ljudi su željni radosti, trvrdio je A. Golumbovski. Tvrdio je tako sve do kraja svog životnog puta. Pocetkom 1938. je to bilo, u Barseloni. Kao anarhista, biva uhapšen od strane republikanske policije, rano ujutru izveden u dvorište i tamo streljan. Poslednja želja bila mu je da popije sok od maline, na rastvaranje. Dali su mu čašu, sok, sipali vode i on je malom kašikicom dobro pomešao gusti sirup. Zveckanje kašikice je kažu izuzetno nerviralo prisutne. Posle je A. Golumbovski još jednom ustvrdio kako su ljudi željni radosti, sigurnim korako stao uza zid i tamo bio pokošen.

Godpodin Krleža, kao i Henri Kinaski tvrde da je ljudsko biće stoka. Ljudi zavide jedan drugom, iskopali bi jedni drugima oči. Ipak, vole da budu u gomili. „Prijatno je ali i smrdi”. Tvrdi gosopdin Krleža dok Kinaski jadikuje o tome kako bi rado živeo bez prisustva ljudi, ali oni su neophodni kad boli zub, kad se pokvari bojler i slično.

Najdalje je otišao Zigmund F., on tvrdi da su ljudi bespovratno frustrirani, da svakodnevna radna aktivnost stvara bolest. Da muškarci maštaju o moći a žene imaju ego tripove vezane za oslobadjanje svoje zapretene seksualnosti koju uništavaju same verujući slepo u ideologiju „ženskih časopisa”.

-Marko Car
(Besmisleno pisanje)

*

http://www.youtube.com/watch?v=1G4fP6f8TjE

„Ljudi su otvoreniji kada ne znaju da smo o njima već nešto čuli, kada osećaju potrebu da nam se sami predstave; u obrnutom slučaju otvaraju se nervozno i pogrešno, iz straha da ne pokvare neku predstavu o sebi ili iz potrebe da nešto isprave.”

-Milenko Vucetic
(Bezanje od sreće)

*

http://www.youtube.com/watch?v=8f91ABwg2a4

„Postoje samo tri stvari koje se mogu uraditi sa ženom. Možeš da je voliš, da patiš zbog nje ili da je pretvoriš u književnost.”

-Lorens Darel
(Aleksandrijski kvartet)

*

http://www.youtube.com/watch?v=6DojUsPNTuo

„Postoji jedna mala zemlja po kojoj ljudi gaze,zemlja od koje nečija mala kći tapka ručicama blato za parkove i cveće i od koje nečiji sin gradi mostove,brda i obale,a neko je u svetu izmislio da je to zemlja divljaka i prostaka i ljudi kojima nije ništa lakše nego umreti,koji veruju u neku sudbinu i koji joj se predaju.A o toj zemlji je reč,zemlji obali i brdu stradanja,mostu za životom u kome je još uvek cveće bol i ljubav patnja,da bi cveće bilo cveće i ljubav ljubav.O toj zemlji,koja je odlučila onog dana,i bila glavna ličnost tvorevine drame,i pogazila sudbinu.”

-Mira Alečković
„Zašto grdiš reku”

*

http://stevesgallery.com/files/Polo.jpg

*

http://www.youtube.com/watch?v=x10ecvlnMTs

Deca nalaze sve u ničemu.
A ljudi ništa u svačemu.

-Leopardi

*

Spavao sam i sanjao da je život radost.
Probudio sam se i otkrio da je život služenje.
Dao sam se na služenje i spoznao da je služenje radost.

-Tagore

*

Nije važno je li put trnovit, nego jeste li obuveni.

- Hemingway

*

„Ne davis se zato što si u vodi nego zato što si ispod vode”

-Paolo Koeljo
(Ratnik Svetlosti)

*

Umetnost življenja sastoji se u
večitom pretvaranju ružnoga u lepo.

-Ibzen

*

Sreća u ovome životu zavisi manje od toga šta vam se dogadja, a više od načina na koji to prihvatate.

-Elbert Hubbard

*

http://www.youtube.com/watch?v=k2kxlZDOHeQ&feature=related

Topola

Rasla je jedna topola na kraju dvorišta u kome smo se igrali kao mali. Ja sam se krila iza topole i niko me nikada nije pronašao. A nisu me ni tražili. Onda je topola posecena i tu je izgradena neka ružna zgrada. A mene i dalje nisu pronašli.

-Slobodanka – Boba Vukosavic

*

http://www.youtube.com/watch?v=uTpSnDoBoFY

Prijatelji

Dakle, Tom je išao proveriti svoj poštanski sandučić i video je da je Jerryu stigao veliki paket. Znatiželjno ga je otvorio i otkrio da je to primerak Jerryevih memoara o njegovim zgodama i nezgodama s Tomom. Tom je, naravno, prikazan kao spadalo za zezanciju i ukratko se prepričava par kultnih scena. Iznerviran jer je celi mačorski kvart pročitao knjigu i sad mu se svi smeju, Tom odlazi do Jerrya i opali ga svom snagom s'knjigom iz koje ispada pismo. Jerry pokazuje pismo Tomu, a u pismu piše da urednik Jerryu šalje honorar od 50. 000 $, i da, na Jerryev zahtjev, polovina te svote, dakle 25. 000 $, pripada najboljem prijatelju Tomu... Tom uzima ček, počinje listati knjigu i smejati se svojim dogodovštinama zajedno s Jerryem, eto...

*

http://www.youtube.com/watch?v=jgxiAXi_Lhk

*

http://www.youtube.com/watch?v=NuxS-9t3tnY

„Pobrinite se da dobijete ono što zaista želite jer će vas prisiliti da volite ono što vam se daje.”

-Džordž Bernard Šo

*

http://www.youtube.com/watch?v=iP6IUqrFHjw&feature=related

Istočnjački mudraci kažu jednostavno: „Da bi se upoznalo ono što ne umire u smrti, treba prvo upoznati ono što ne umire u životu.”

„Pre nego što se nagnemo u ponor vremena kako bisno se zapitali 'ko sam bio? ko ću biti?' treba pokušati da se odgovori na pitanje: ”Ko sam ja?„”

„Ako nekog Zapadnjaka pitate šta je suprotno od smrti, on će automatski odgovoriti: 'život'. Na to isto pitanje, Istočnjak odgovara: 'to je rođenje.'

-Patrik Ravinjan

*

http://www.youtube.com/watch?v=OI5-YKpHNH8

”

Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.

-Patrijarh srpski gospodin Pavle

*

Treba da se opustiš. Ne uzimaj previše na sebe brige ovoga sveta, već čuvaj mir i živi sa Bogom. Neka ide kako ide...

-Otac Tadej Vitovnički

*

Bog je prijatelj tišine: pogledajte kako priroda:
drveće, trava, cveće...raste u tišini.
Potrebna nam je tišina da bismo mogli da dotaknemo duše.

-Majka Tereza

*

Unutrašnja čistota istinitog čoveka
ulepšava i njegovu spoljašnjost.

-Starac Pajsije Svetogorac

*

Ljudi, koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.
Ljudi koji ne mogu zavesti mir u srcu svom, još manje mogu zavesti mir u državi.
Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.
Ljudi koji ne mogu učestvovati u tuđem bolu, još manje mogu učestvovati u tuđoj radosti.

-Vladika Nikolaj Velimirović

*

Svako je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive doveka.

-Vladika Petar II Petrović Njegoš

*

Greh je sladak kratko vreme, a gorak veoma dugo.

-Sv. Maksim Ispovednik

*

Što više slasti to je manje slatko, što više gorčine to je manje gorko.

-Vladika Nikolaj Velimirović

*

Koje su dve zle stvari o kojima ljudi najradije razgovaraju?
Tuđi greh i svoja pobeda.

-Vladika Nikolaj Velimirović

*

Ako voliš nešto pusti ga neka ide, ako ti se vrati tvoje je.
Ako ne, nikada nije ni bilo.

-Vuk Karadžić

*

Nikad nikoga ne valja vređati. A najmanje one koji su nam dobro učinili i ljubav pokazali.

-Dositej Obradović

*

Velika je nesreća kad čovek ne zna šta hoće,
a prava katastrofa kad ne zna šta može.

-Jovan Dučić

*

Pravda je ljudima, često, teža od nepravde.

-Branislav Nušić

*

Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku.
Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata - i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.

-Jovan Dučić

*

Veliki praznici i svečani dani mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima.

-Ivo Andrić

*

Zao čovek traži povod da učini zlo, a kad ne može da nađe,
on i tako čini što je naumio.

-Dositej Obradović

*

Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće, tačno je, naprotiv, da je svaki čovek uvek sam kovač svoje nesreće.

-Jovan Dučić

*

Kad mi je teško, bežim u samoću;
kad mi je još teže, tražim dobre ljude.

-Meša Selimović

*

Ljudi se vide u patnji, narod u svadbi, a država u ratu.

-Dobrica Ćosić

*

Čoveka ne treba slušati šta govori
već slušati šta misli.

-Narodna -izvorna - istinita

*

Nije najveća budala onaj koji ne zna da čita,
već onaj koji misli da je sve što pročita istina.

-Ivo Andrić

*

Ako svako uradi onoliko koliko je sposoban,
narod neće propasti.

-Vuk Stefanović Karadžić

*

Za razliku od doktora nauka, seljaci imaju više znanja nego stručne spreme.

Dušan Radović

*

Ako ima nekakve slave i zasluge da se pripiše mome imenu, to je ta počast srpskom narodu.

-Nikola Tesla

*

Nikad nikoga ne valja vređati. A najmanje one koji su nam dobro učinili i ljubav pokazali.

-Dositej Obradović

*

Dolazi vreme kada će ljudi poludeti, i kada vide nekoga ko nije poludeo napašće ga govoreći: „Ti si lud, ti nisi kao mi”.

Ava Antonije Egipatski

*

Boga je teško spoznati, ali to ne znači da ga nema,
nego je to znak Njegove veličanstvenosti, a naše slabosti.

-Lav Nikolajevič Tolstoj

*

Bog nije stvorio ljude za pogibiju, nego za spasenje.
Ima li baštovana koji, sejući povrće, želi da mu se povrće sasuši i propadne? Jedinu želju Bog ima: da se svi ljudi pokaju i od zla povrate.

-Sveti vladika Nikolaj Velimirović

*

Kakve su ti misli, takav ti je i život.

-Otac Tadej Vitovnički

*

Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi.
Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo bioloski i da prezivimo kao zločinci i neljudi.

-Patrih srpski Pavle

*

http://www.youtube.com/watch?v=n-3oBDIzjNE

Došao sam do saznanja da povremeno moram da podsjetim sebe, da se svrha života ne sastoji u tome da se završe svi poslovi, već u tome da treba uživati u svakom koraku duž životnog puta. Zapamtite, kada vas jednom ne bude bilo, biće i dalje nezavršenih poslova. I znate šta? Neko drugi će ih obaviti umjesto vas. I zato ne gubite vaše dragocjene trenutke žaleći zbog toga.

Ironično zvuči, ali kada obuzdate svoju slavoljubivost, pažna koja vam je bila potrebna od drugih biva zamijenjena tihim unutrašnjim samopouzdanjem. A izvor tog novog psihičkog stanja krije se upravo u dopuštenju da i drugi budu uspješni i slavni.

Najveća želja ljudskog srca je da ga saslušaju i čuju. I oni koji nauče da slušaju najviše su voljeni i cijenjeni. Oni koji imaju naviku da ispravljaju druge, često su vrijeđani i izbjegavani.

Kada želite da promijenite nekoga to ne govori ništa o toj osobi – ali definiše vas kao nekoga kome je potrebno da bude kritičan.

Ako se probudite ujutru sa osjećajem zahvalnosti, veoma je teško, ustvari je nemoguće da osjećate bilo šta osim mira.

Nešto predivno počinje da se dešava sa jednostavnim shvatanjem da se životom, kao i automobilom, upravlja iz unutrašnjosti prema spolja a ne obrnuto. Ako se snažnije fokusirate na postizanje veće pomirenosti sa tim gdje ste, nego na zamisao gdje biste radije htjeli biti, počinjete da pronalazite mir istog trenutka – u sadašnjosti. Zatim, kako se krećete, upoznajete nove stvari i nove ljude, nosite taj osjećaj unutrašnjeg mira sa sobom. Apsolutno je tačno da «gdje god krenuli – tu ste i vi.»

Jedan od osnovnih razloga zašto se mnogi usredsređuju na mane ili probleme drugih jeste pokušaj da izbjegnu samoanalizu.

Ljudi sa kojima komunicirate biće opušteniji kada osjete da ih pažljivo slušate. Takođe ćete primjetiti koliko ćete opušteniji i vi biti kada prestanete da prekidate druge. Usporiće se vaš rad srca i puls, i počećete mnogo više da uživate u razgovorima nego da jurite kroz njih. Ovo je jednostavan način da postanete opušteniji i ispunjeniji ljubavlju.

Biti u pravu, braniti svoje stavove, zahtijeva ogromnu količinu mentalne energije i često nas otuđuje od ljudi. Ne treba da žrtvujete svoje najdublje filozofske istine ili najiskrenija osjećanja, ali od danas, dopustite da i drugi budu u pravu!

Da bismo pobijedili strah, najbolja strategija je da naučimo da vratimo našu pažnju na sadašnjost. Vježbajte da držite vašu pažnju u sadašnjem trenutku (ovdje i sada). Trud će vam se višestruko isplatiti.

- Dr. Ričard Karlson

„Ne gubite živce zbog malih stvari.”

*

http://www.youtube.com/watch?v=4Z2ljWwIaHs

4 SPORAZUMA

Jedini razlog zbog kojeg patite jeste što ste to sami izabrali. Ako dobro pogledate svoj život, pronaći ćete mnogo razloga da patite, ali nećete naći nijedan dobar razlog da to činite. Isto važi i kada je u pitanju sreća. Sreća je stvar vaše odluke i izbora isto kao i patnja. Ova naizgled jednostavna četiri sporazuma mogu da vam potpuno preokrenu dosadašnje poglede na život. Preokrenite sve u svoju korist.

Prvi sporazum - BESPRIJEKORNO KORISTITE SVOJU RIJEČ

Riječi su veoma moćne, mogu da izliječe, ali i unište. Izgovarajte ih poštujući svoj integritet. Govorite samo ono što mislite. Klonite se toga da koristite riječi da biste govorili protiv sebe ili ogovarali druge. Naročito je važno ovo „protiv sebe”. Koristite moć svoje riječi u pravcu istine i ljubavi.

- To je prvi sporazum koji treba da sklopite ako želite da budete slobodni, ako želite da budete srećni, ako želite da prevaziđete nivo egzistencije koji predstavlja pakao. Koristite riječ na pravi način. Koristite riječ da biste prenijeli svoju ljubav. Koristite bijelu magiju počinjući od sebe. Recite sebi kako ste divni, kako ste sjajni. Recite sebi koliko volite sebe. Upotri...ite riječ da razbijete sve one sitne, sićušne sporazume zbog kojih patite.

Drugi sporazum - NIŠTA NEMOJTE SHVATATI LIČNO

Ništa što drugi čine nije zbog vas. Oni to rade zbog sebe. Ono što drugi ljudi rade predstavlja projekciju njihove sopstvene stvarnosti, njihovog ličnog sna. Kada ste imuni na mišljenje i postupke drugih, ne možete postati žrtva bespotrebne patnje.

- Sve što se desi u vašoj okolini, nemojte shvatati lično. Vi to shvatate lično zbog toga što se slažete sa onim što je rečeno, ma šta to bilo. Čim se složite, kroz vas počinje da teče otrov i vi ste zarobljeni u paklenom snu. Ono što vas drži zarobljene jeste ono što nazivamo ličnom važnošću. Lična važnost ili lično shvatanje stvari, izraz je maksimalne sebičnosti zbog toga što mi pretpostavljamo da je uvijek riječ o „meni”. Ja, ja, ja i uvijek ja!

Treći sporazum - NEMOJTE STVARATI PRETPOSTAVKE

Imajte hrabrosti da postavite pitanja i kažete šta zaista želite. Komunicirajte s drugima što jasnije da biste izbjegli nesporazume, bol i dramu. Samo uz pomoć tog jedinstvenog sporazuma moći ćete u potpunosti da izmijenite svoj život.

- Mi stvaramo pretpostavku da svi vide život onako kako ga mi vidimo. Pretpostavljamo da ljudi misle onako kako mi mislimo, osjećaju onako kako mi osjećamo, sude onako kako mi sudimo i zloupotrebljavaju onako kako mi zloupotrebljavamo. To je najsnažnija pretpostavka koju ljudi stvaraju.

Kada stupite u vezu sa nekim ko vam se sviđa, često imate potrebu da pronađete razloge zbog kojih volite tu osobu. Međutim, vi vidite samo ono što želite da vidite i poričete da postoje stvari koje vam se kod te osobe ne sviđaju. Vi lažete sebe samo da biste bili u pravu. Stvarate pretpostavke, a jedna od njih je: moja ljubav će promijeniti ovu osobu. Ali to nije istina. Vaša ljubav neće promijeniti nikoga. Ako se drugi promijene, to je zbog toga što oni žele da se promijene, a ne zato što vi možete da ih promijenite. Za ljubav nisu potrebni razlozi; ona postoji ili ne postoji. Prava ljubav znači prihvatanje drugih ljudi onakvih kakvi jesu bez nastojanja da ih promijenimo.

Četvrti sporazum - UVIJEK ČINITE SVE ŠTO MOŽETE

Sve što možete da učinite mijenjaće se iz trenutka u trenutak, više možete da učinite kad ste zdravi nego kad ste bolesni, više kad ste raspoloženi nego kad ste ljuti. U bilo kojoj situaciji jednostavno učinite sve što možete i nećete imati potrebe da sebe osuđujete, zlostavljate ili se kajete. Pod bilo kojim okolnostima uvijek učinite sve što možete, ništa manje i ništa više.

Ako budete činili sve što možete, živjećete punim plućima. Bićete produktivni, bićete dobri prema sebi zbog toga što ćete davati sve od sebe svojoj porodici, svome društvu, svima. Ali djelovanje je ono što će vas učiniti neizmjerno srećnim. Kada uvijek činite sve što možete, vi djelujete. Činiti sve što možete znači da to činite zbog toga što to želite, a ne zato što očekujete nagradu. Većina ljudi čini upravo suprotno: oni nešto rade samo onda kada očekuju nagradu i ne uživaju u tome što rade. A to je razlog zbog kojeg ne čine sve što mogu.

Zamislite da živite tako što ne krivite nikoga ni zbog čega. Možete lako da opraštate drugima i da prestanete da osuđujete druge. Nemate potrebu da budete u pravu niti da bilo koga ubjeđujete da nije u pravu. Poštujete sebe i sve druge, i oni za uzvrat poštuju vas.

Zamislite da volite sebe upravo onakvim kakvi ste.

-Don Migel Ruiz

*

http://www.youtube.com/watch?v=bMbtzalS3u8&feature=fvw

Ne hodaj ispred mene možda neću slediti..
Ne hodaj iza mene možda neću voditi..
Hodaj pored mene..
I samo budi moj prijatelj..

-Albert Camus

*

http://www.youtube.com/watch?v=uQYDvQ1HH-E&feature=related

U ovom trenutku u svetu je odokativno 6 963 298 800 ljudi. Neki beže uplašeni. Neki se vraćaju kući. Neki lažu da bi progurali dan. Neki se sada suočavaju sa istinom. Neki su zli ljudi u ratu sa dobrim.
Neki su dobri koji se bore sa zlom. Sest, skoro sedam milijardi ljudi u svijetu.
Sedam milijardiiii duša.
Ponekad, sve što vam treba je jedna.

*

http://www.youtube.com/watch?v=XnamP4-M9ko

„Dođite do ivice”- reče On.
One rekoše: „Bojimo se.”
„Dođite do ivice”-
reče On.
One dođoše. On ih baci.
I one poletješe.

*

http://www.youtube.com/watch?v=8lBNIiCMu7I

„Davno je receno, da se covek kada već jednom ode nekuda,
nikad i ne vraca,
jer neće naći ono sto je ostavio”

-S.Sremac

*

http://www.youtube.com/watch?v=mN1MZMekxCY

Da stigneš onamo,
Da stigneš gde si, odeš ondande gde nisi,
Moraš ići putem gde nema zanosa.
Da stigneš do onoga što ne znaš
Moraš ići putem koji je put neznanja,
Da poseduješ ono što ne poseduješ
Moraš ići putem lišenja poseda,
Da dopreš do onoga što nisi
Moraš proći putem na kom nisi.
A ono što znaš jedino je što znaš
I ono što je tvoje ono je što nije tvoje
I gde jesi jeste gde nisi.

-Tomas Sterns Eliot*
(Odlomak iz Četiri kvarteta)

*Jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dramski pisac, kriticar, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Goetheove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata.

*

http://www.youtube.com/watch?v=48n5S__JfYw

Jer, ništa na svetu nije onako, kako deluje na prvi pogled.

Nikada nemoj povrediti ljudsko lice, jer ono nije lice čovečije, već je po prilici božijeg lika sazdano!

– Milorad Pavić
Priča koja je ubila Emiliju Knor

*

http://www.youtube.com/watch?v=Wmfa2XznVic&feature=related

„... A od sreće se zaglupi. Sreća i mudrost ne idu zajedno, kao što ne idu zajedno telo i misao. Jer je samo bol misao tela. Dakle, srećni ljudi postaju glupi ljudi. Tek kada se umore od svoje sreće, ljubavnici mogu ponovo postati mudri, ako to inače jesu.”

- Milorad Pavic

Poslednja ljubav u Carigradu

*

http://www.youtube.com/watch?v=XW48MGBF4TM

Za osam amajlija protiv svakog zla i nevolje potrebno je imati: iz levog oka odraz slova Alfa , manji krug što stvara vilin konjic na površini vode , između dva prsta nežnosti cvetnog praha , kao nokat palca ljuspicu svoda, kraći šum rasta mladice tise, večnu zabranu okretanja, srazmerno sebi snage semena , duplo nade , par krila od lepog sna , pod mišku prhtaj goluba , krstinu uglova gledišta , što se na duge trepavice spusti pahuljica, koliko može da stane u usta ljubavnih reči, nozdrvu mirisa majčine dušice, po dobar uzdah od sva četiri vetra , što više prolećne svetlosti, nemerljive upornosti tajne, bilo koji deo duge , pola čaše sjaja belutka iz potoka , dva sastojka koja se možete setiti samo na dan pravljenja amajlija , odoka boje dnevnog leptira , svežanj magije ključeva , zrnce šuškanja skarabeja , srednje jačine zvuka trube anđeoskih , jednu stalnu pomisao na vlagu prepona, po želji pesme zrikavca, kovrdžu dima od kućnog ognjišta, na vrh noža plamena , pedalj dužine vlakno oblaka , iver bleska munje, običnu kapljicu znanja vode , dokle može da se vidi let sokola , vertikalu bar do pete nebeske svere , u drugu nozdrvu mirisa zemlje , smeha , nikad dovoljno smeha , za naušnicu zuj pčela , dok se među stablima ne izgubi pogled na šumu , kočopernost trave zvane prkos , naramak popodnevnog hlada smokve , nisku cmoketića , malčice buke drvenog razboja , na dlan toplote paperja , širi zamah strukom bosilja , veštinu posmatranja kvadrata , oko svega opis kruga i iz desnog oka odraz slova Omega.

-Goran Petrovic
Atlas opisan nebom

*

http://www.youtube.com/watch?v=RBo6TuUoz7Q

U Valandovu je Korzo bio poplocan anticki finim mozaikom iscekivanja i uzbudjenja.
Kad nakon dugog vrelog dana predvecerje konacno donese olaksanje,
amfiteatar zivota bi poceo polako da se puni. Izlazilo se tek kad bi pao mrak i
cisto nebo daleko iznad probudilo i zvezdani deo publike. Oko 9
je bilo pristojno vreme. Tada bi već bila guzva, jedina koja se u Valandovu
ikada mogla videti i deo uzivanja je bio i krajnje subjektivan efekat
pojavljivanja u pravom trenutku. Osim sto je mrak bio neophodan za kulise,
svi ucesnici su na Korzo isli doterani, namirisani, lepo ocesljani, bilo je i
rumenila na obrazima, karmina na usnama i svako je izgledao veci i blistaviji
od svoje verzije po danu.

Korzo se nije propustao. Jedne veceri, nestalo je bilo struje, ali smo se mi
ipak svi spremili za izlazak. Noc je bila jako tamna, deda je uzeo baterijsku lampu,
mi smo se pohvatali za ruke, i krenuli pazljivo niz ulicu. Ja sam bila poslednja u
nizu sa leve strane, a uz ivicu puta je dzikljao korov, i koprive. Upala sam
usred jednog zbuna, golisavih nogu u kratkoj haljinici. Od vriske i placa se celo
Valandovo p(r)otreslo, i svako ko je ikada upao u koprive zna da to nije bilo zato
sto sam ja bila kmezava klinka. Odbila sam da se vratim kuci. Kad je bol
malo popustio, jedan brat me je uzeo dobrodusno na ledja, obrisala sam suze i
otisla na Korzo.

Na samom početku, kod glavnog Trga i Starog Javora, sa obe strane ulice
su strateski bile smestene poslasticarnica i lebledzinica/semenkarnica.
Obavezno se svracalo u obe. Posle sladoleda razmucenog u casi limunade
dobro su isle leblebije. Još uvek pamtim ukus tih valandovskih, velikih,
okruglih i mekanih, sa ponekom zgoljavom i tvrdom koje su se bacale.
Bile su tu i zvake, Bazooka Joe, ruzicaste boje, umotane u papirice sa
minijaturnim stripom, i koje su bile prevelike i za halapljiva usta. Ali
su pravile dobre balone.

Niz ulicu Korzoa (koja je bila zatvorena za saobracaj tokom vecernjih sati,
sto je potvrdjivalo značaj ovog rituala u zivotu grada) hodalo se drzeci se za
ruke, visoko podignute brade i bez većih okreta glave uocavalo sve što se
zbiva. Jedna od univerzalnih briga majki sirom sveta, da im cerke hodaju uspravnih ledja, zategnutih ramena i uvucenog stomaka, koja je ujedno i
najzasluzniji razlog za trajnu popularnost baletskih skola, bi se lako
uklonila sa samo par setnji Korzoom u Valandovu. Kretalo se sporo,
često se zastajalo i posle krace price, nastavljalo dalje.

Verujem da mi je tada bar trecina mesta bila sto u blizem, sto u daljem
srodstvu. Prva stvar kod uocavanja lepog decaka je bila pitati da li
nam je rod. Ako se nasao unutar blisko zbijenih genetskih kolena,
automatski bi dobio status nezanimljivog rodjaka, i to je uvek bilo
propraceno dubokim uzdahom zaljenja. Za čim sam to zalila je
verovatno bilo nemoguće objasniti, ali je dolazilo odnekud iznutra. Oni
drugi su bili pogodni za mastu devojcica koje su u to vreme citale
uzbudljive romane Aleksandra Dime, i dekadencija francuske
aristokratije, koju sam razumela na sličan način kao i prethodne uzdahe,
je isla vrlo lepo uz ladanjski ambijent valandovskih leta.

Ja sam tamo, između ostalog, dobijala starije i mladje sestre, kao i
bracu. Sestre su bile naročito zanimljive. One starije su uvek sve
znale, one mladje su bile razmazene. Između dva leta, ja bih uglavnom
zaboravila mnoge detalje i trebalo je uvek neko vreme da se udje u
aktuelna zbivanja. Ljubav je uvek i svuda bila najzanimljivija tema.
Ali je meni sve bilo zanimljivo – mirisi, ukusi, boje, i naročito, pravila juga.
Na primer, u Valandovu nikada nije postojalo vreme kad moras da budes
kod kuce. One starije sestre su znale sva nepisana i mnogo puta potvrdjena
pravila, ali ja nikada nisam videla da je neko zurio da stigne kuci do
odredjenog sata, ili da je ikada i pogledao na sat. A svi smo dobili po
jedan od dede na poklon kad smo zavrsili 8. razred. Stari su to i dalje zvali
‘mala matura’, pricali o tom uspehu kao vrlo vaznom i bilo je teško
razumeti da su nekada, ne tako davno, ljudi smatrali skolovanje teško stecenom privilegijom. Kad je i poslednje među nama, trinaesto prase, dobilo svoj satic sa finim starinskim mehanizmom unutra, kao da smo svi odjednom shvatili da smo
odrasli, jednom i za sva vremena. Postojao je tamo red, ukorenjen mnogo
dublje od najstarijeg javora koji je izgledao kao da je prisustvovao samom
postanku sveta, ali on se za mene tih godina pojavljivao u kostimu bezbriznosti,
i pod svojim sigurnim krilom dopustao mi osecaj naročite slobode.

Krug se zavrsavao nešto ispod terase jedinog hotela u gradu, sa koje bi
celog leta dopirali zvuci muzike, od zabavne estrade i obrada standarda,
do tradicionalnih makedonskih i sirtakija. Posle nekoliko odsetanih
krugova, tokom kojih sam se ja, a pretpostavljam i drugi, upinjala da
mi ništa ne promakne, popeli bi se sirokim stepenicama na blistavo
osvetljenu terasu, gde su već sedeli isti oni koje smo prethodno sretali
na Korzou. Sa balkona okolnih kuca bi ponekad posmatrale tetke, ujne,
majke i svi ostali rodovi zenskog srodstva. Nikada se tu nije mogao
zateci muskarac, bilo kog doba.

Za stolom bi se porucila Kokta, Koka Kola ili Sveps biter lemon u
zamagljenim flasama iz kojih se uzdizao mali oblak svezine nakon što bi
ih kelner vestim potezom otvorio. Ponekad za istim, a najcesce za
zasebnim stolom, sedeli su roditelji. Oni su pili neka druga pica i uvek
porucivali salate i cevape. Ko je bio gladan pridruzio bi im se, ali se to
izbegavalo. Nezavisnost je oduvek znacila distancu od onih koji ti daju
sve sto ti treba.

Na toj letnjoj terasi se uvek plesalo. Dok sam još bila mala, birala sam mog
tatu, a kod kuce najcesce plesala sa mamom. Na parketu naše dnevne sobe
i glatkom kamenu te lepe terase, naucili su me da se krecem i uz najslabiji dah
ritma. Ponekad pomislim da me u osecaju za ritam jug prati svuda. Sve sto
nisam mogla da ponesem sa sobom, i sunce i nebo i grozdje i smokve i … – sve
je stalo u ritam. Nije nemoguće da su me potopili u korito napunjeno do vrha
tajnim porodicnim zalihama jednog oktobarskog dana dok je vazduh mirisao
na berbu grozdja, i ja od tada sve merim ritmom.

Vrhunac letnje sezone na nadaleko poznatoj valandovskoj terasi je bilo Plavo
Vece. Birala se Mis i dogadjaj je predstavljao cudnu simbiozu
tradicionalne proslave plodnosti i modernog kica. Manifestacija je bila
najavljivana plakatima zalepljenim po gradu. Nije bila pompezna ni
mnogo drugacija od drugih veceri, ali su svi bili obuceni sa malo vise
paznje. Bio je to dobar povod i da se sasije nova suknja ili napravi
posebna frizura. Ne znam da li je iko ikada napravio statistiku, ali ja
sam imala opravdane sumnje da je svaki devojcurak u Valandovu dobio
priliku da postane Mis jedne takve veceri. Treba priznati da je ziri imao
olaksavajucu okolnost jer tamo nije bilo nelepih devojaka. Možda je taj
uspeh imao velikog uticaja na samopouzdanje pobednica i njihove dalje
korake u zivotu, ili im stvorio laznu sliku buducnosti, ali je tih veceri
sadasnjost bila sarena, nasmejana, puna muzike i dobrog raspoloženja.

Kad se kretalo kuci u neke sitne sate, Korzo bi izgubio svu magiju
pozornice i postao obična ulica. Lebledzinica i poslasticarnica su još uvek
bile otvorene i ako je neko još imao para opet se svracalo. Najcesce bi otisli
pravo kuci, i dalje bez zurbe, napili se vode na Bozicnoj cesmi usput, izuli se
na toplom betonu, usli tiho unutra bosim nogama, otvorili frizider i izvukli
komad sira, otkinuli parce hleba, zgrabili par paradajza i seli u bastu, bez
svetla i pricajuci prigusenim glasovima, da ne probudimo one koji su spavali.
Noc je bila budna nad nama, prijatna i topla, i svet opipljivo stvaran i lep.
Potom bi se umorni zavukli u krevet.

-Ivana

*

http://www.youtube.com/watch?v=SzBe_WjrcCc

Pada snijeg.
April je i pada snijeg.
Pahulje su krupne i tope se uz drhtaj kao da su žive.
Neko kaže da je ljepota vremena u njegovoj nepredvidljivosti.
Misli, naravno, na meteorološko vrijeme,
jer ono drugo je predvidljivo da predvidljivije ne može biti.

Uslijedi bujica protesta, rasprava u kojima svako učestvuje.
Oči se šire, obrazi nadimaju, usne ponekad prekriju mjehurovi pljuvačke.
Stolice zaškripe, đonovi se taru o pod, ruke lepršaju kroz vazduh, čela se mršte.
A onda, kad zidni sat izbije šest puta, svi zaćute.
Snijeg i dalje pada.

-David Albahari

*

http://www.youtube.com/watch?v=_64nc_NLE_I

Hvala i tebi takođe želim, kao i svim ljudima dobre volje, puno sreće i zdravlja.

*

http://www.youtube.com/watch?v=2aCJaSXlIY8&feature=related

Kad je sve volim

Kada mi upadne u sobu

I unese sneg na trepavicama

I miriše na napolje.

Kada kupi psa pa ovaj

Hteo, ne hteo ubrzo

Počne da liči na nju.

Kad se setim da je bila fetus

I takvu je volim

U stadijumu punoglavca

Na fotografijama iz detinjstva

Kao bebironu sa loknicama

A najvolim zato što se ona

Od tih fotki do danas

Uopšte ne menja

Kad noću piše

Baterijom po vazduhu

Šalje poruke vanzemaljcima

Kad me na Rilkeove

Stihove pita

-A je l’ ti se svidja

Moja nova tašna?

Kada usisava tepih u ’aljinčetu

I kada je uštinem otpozadi

A ona vrisne –

Jesi li normalan

Mogla sam tako da poginem ovde

Kad slušamo muziku

A ona podigne kažiprst

Slušaj sad ovaj prelaz

Kako je dobar

Ram-tara-ram-tira-tam

Kad je pogledam na neko mesto

A ona stavi ruke preko tog mesta

Kaže – što si pokvaren,

Marš tamo!

Kada donese ćumur

Na poslužavniku

Evo, malo su mi

Izgorele kiflice – kaže

Dok čita ove beleške

Pa se iznervira

Što lažeš, za one kiflice!

Kada mi kaže

Bože, koliki ti je nos!

To je zato što me lažeš

Pa ti stalno raste

K’o Pinokiju…

Kad kaže

Ja bih te nešto pitala

Ako obećaš da

Nećeš da se smeješ

Kad izadje iz kupatila i

Kad joj kosa liči

Na dečiji crtež

Kad šmrca na ljubavni film

I kada opazi da se jedva

Uzdržavam da

Ne prasnem u smeh

Pa stane da me gadja

Korama od pomorandže

Kad mi kaže –

Ti mene kad bi ostavio

Ja bih samo legla

Na patos

I umrla…

-Jovan Nikolic


*

http://www.youtube.com/watch?v=_Jx4_zx1zr8#

Njegovo lice se u prvi cas čini kao lice seljaka. Obrazi mu imaju boju ilovace, upali su, puni gotovo prljavih nabora, izrovala ih je patnja brojnih godina pa se izbrazdana i ispucana koza napinje kao da je zedna i da je opaljena; iz nje je vampir dvadesetogodisnje bolesti isisao krv i boju. Desno i levo se izdižu, kao dva snažna kamena bloka, slovenske jagodicne kosti, a smrsena gustara brade neuredno pokriva opora usta i lomne celjusti. Sve je tamno, zemljano i bez lepote na tom seljačkom licu, gotovo licu prosjaka. Tamno je pljosnato i bezbojno, bez sjaja, komadić ruske stepe ispucano kamena. Oči su mu duboke i upale.
Jednako kao i njegovo telo, to lice najprije izaziva osecaj uzasa kojemu se oklevajuci pridruzuje bojazan, a zatim strastveno, i u sve vecoj zacaranosti, divljenje.

TOLstojevski ;)
(Zločin i kazna)

*

http://www.youtube.com/watch?v=BOrXTZyXWLg

Kada tvoj prijatelj kaže što misli,
nećeš se bojati onoga „ne” u svom duhu,
niti ćeš suzdržati „da”.

A kada ćuti tvoje srce i dalje
sluša njegovo srce;

Jer u prijateljstvu bez reči radjaju se
i dele sve misli, sve žudnje i sva očekivanja,
uz nepriznatu radost.

A kada se rastajete od prijatelja, ne tugujte;
Jer ono što u njemu najviše volite
možda će biti jasnije kad bude daleko,
kao što penjač jasnije vidi
planinu iz doline.

-Halil Dzubran
(Prorok i prorokov vrt)

*

http://www.youtube.com/watch?v=Q7RPCFfudmU

„- Људски живот је сачињен од снова, као што је хаљина коју носим саткана од чворова. Сваки дан је један сан који смо ноћу изаткали. Ми ставарамо своје снове као што градимо куће, па онај ко је вешт и умешан, живи у лепом и топлом сну, као и онај што уме, живи у лепој и топлој кући. Но једно упамти, младићу: сан је важнији од куће. Човек може да се склони у свој сан у свако доба, у свакој прилици, у било којем крају света и да у њему живи сигурније него у било каквој кући.”

„- Људски живот је позорница на којој је свако уверен да игра главну улогу. Тек при крају представе, кад се светла пригуше и наговесте свршетак, човек схвати да су преко те позорнице, наоко неважни, прошли многи, већи и значајнији ликови и да се његово учешће у сопственој драми претворило у млаку, незапажену епизоду.”

-Миломир Ђукановић
(Коктел Менхетн)

*

http://www.youtube.com/watch?v=4KP9PNSUME4

PRIJATELJSTVO

Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari, to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas.

Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.
Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban, što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.
Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge. Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život.

Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira, ono biva…ko zna zbog čega, kao ljubav. A ništa ja nisam poklonio tebi već sebi…

-Meša Selimović

*

http://www.youtube.com/watch?v=nJubWk6dxUU&feature=related

„Kad saznaš što dolazi posle sreće,nećeš više žudeti za srećom.
Oprosti onima koji čine zlo-ako je nenamerno,nisu krivi
a ako je namerno-protivprirodno je i dostojno žaljenja.
Ne muči telo dugotrajnim razmišljanjem i ne muči duh teškim telesnim naporima.
Ne preziri sebe iz prošlosti ,
tvoje greške su bile nužne .”

-Miro Gavran

*

http://www.youtube.com/watch?v=uVPYR9UFsTU

Vecina ljudi je, i neznajuci to, uspavana. Radjaju se uspavani, žive uspavani, žene se i udaju uspavane, podizu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i cudesnost onoga sto nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, vecina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Žive u kosmaru.
Jedan covek lupa na vrata sobe svog sina. „Carli”, kaže,„probudi se!” „Neću da ustanem, tata”,odgovori mu Carli. Otac vice:„Ustaj, moras u skolu!” „Neću da idem u skolu!”, kaže Carli. Otac ga pita „A zašto nećeš?” „Iz tri razloga, ”kaže Carli.„Kao prvo, skola mi je dosadna; drugo, ucenici mi se rugaju; a treće, mrzim skolu.” Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sad ću ja tebi reci tri razloga zbog kojih moras da ides u skolu; kao prvo, to je tvoja duznost; drugo, jer imaš cetrdeset pet godina; a treće, jer si direktor.”
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste vise mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igrackama. Vecina ljudi tvrdi kako hoće da izadju iz decjeg vrtica,ali ne treba im verovati. Ne verujte u to.Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igracke.
„Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.”
Budjenje nije prijatno. Covek lepo lezi u krevetu, budjenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokusava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da ću umreti da budem mudar u ovoj prilici,i ne učinim ni najmanji pokusaj da vas probudim,ako spavate. To se mene ne tiče, i pored toga sto vam povremeno kažem: „Probudite se.” Ja samo treba da produžim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples.

-Antoni De Malo
„Budjenje”

*

http://www.youtube.com/watch?v=3eod34J2pL4

„Sa zabranjenim gradovima je kao i sa velikim ljubavima. Tek kad ih napustimo, spasavajući zdravu pamet i živu glavu, možemo da ih sagledamo u pravom svetlu, sa svim njegovim nedostacima. Ali, to nas nikada ne oslobađa omađijanosti kojom nas zauvek vežu.”

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=lNtT6iVUy7E

„U poznoj lepoti svih žena treba tražiti tragove onih koji su ih nekada obožavali!”

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=fZDMyMOlB1w

Zivot

Zar je čitava igra tako udesena, da upravo kad pocnes da dobijas, pocinjes i da gubis?

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=xUAuKf7cofE

„Ja sam imao tu strahovitu vestinu da čitam poglede, da razumem grimase, i beh ljut i razocaran u ljude. Onda mi se ponovo javi u snu onaj patuljak cudotvorac i ponovo me upita da li još uvek želim da budem vlasnik te vestine i ja mu rekoh; ne. Onda ćeš uvek idealizovati ljude i oni će te zavrtati na svakom koraku ali ćeš ih mnogo lakse podnositi pa ćeš ih čak i voleti. Pristao sam i nisam se pokajao. Šta mi vredi sto čitam tvoj pogled koji mi kazuje i podize zavesu tvojih zlih misli i crne gresne i pohotne duse kad me to ne čini srećnim. Patuljak je otisao zauvek iz mog zivota a ja sam kao Don Kihot nastavio da jasem svetskim kaldrmama sretajuci žene i ljude cija su mi lica bila zagonetna i draga. Ako mi istina ne donosi sreću nek ide dovraga. ”

-Dzo Moler

*

http://www.youtube.com/watch?v=xnbiRDNaDeo

I bas zato i zbog toga, kad smo već kod toga, neka onda bude kako treba da bude: Da tua dum tua sunt, post mortem tunc tua non sunt.

Give that which is yours while it is yours, after death it is not yours. ...

Sto jopet može da bidne, al'ne mora da znaci.
Jer ljubav nije cudo, al'čini cudesa.

*

http://www.youtube.com/watch?v=Sec-moJHd-g

U životu ne postoji nikakva dužnost osim dužnosti: biti srećan. Samo smo zato na svetu, a sa svim dužnostima, svim moralom i svim zapovijedima retko činimo jedno drugoga srećnim, jer i sebe time ne činimo srećnima. Ako čovek može biti dobar, može to samo onda kada je srećan, kada u sebi ima sklada, dakle kada voli. To je bilo učenje, jedino učenje na svetu. To je rekao Isus, to je rekao Buda, to je rekao Hegel. Za svakoga je na ovome svetu jedino važno njegovo vlastito najunutarnjije, njegova duša, njegova sposobnost da voli. Ako je ona u redu, onda je svejedno jede li se proso ili kolači, nose li se dragulji ili rite; onda svet zvuči zajedno s dušom, onda je dobro.

-Herman Hesse

*

http://www.youtube.com/watch?v=8f6pzwwZVZU

Kada dodje kraj, zagrli me nezno,
osetices da drhtim, znaj da ja to placem,
obrazi će početi blago da mi bride.

Nemoj da me gledaš, zagrli me jače,
nikad nisam voleo suze da mi vide...

*

http://www.youtube.com/watch?v=E2E_RSJAhYU

Beograde, tvoja duša je stara i velika kao kraljevstvo moje. Jednog dana, vratiću se. Ne na tron, jer njega nemadoh ni onda kada sam mislio da ga imam, već na tvoje drumove, na koje se ljudski osmesi ponovo vraćaju, a deca bezbedno ulicama trčkaraju. Jednog dana… spraću ulice njegove, puste i prašnjave. Izlomljena stakla pokupiću, obojiću zidove i pomisliću da je ovo ipak bio samo san.

*

http://www.youtube.com/watch?v=MpNvCa99W5s

Fragment

Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slični ponekoj suzi jasnoj.
Možda je sreća samo sto smo ko nebo ravni
sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronasli u sebi da zajedno umemo
da docekamo drumom i cvetanja i vetar,
pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ...
bez straha da l'postoji sledeći kilometar.

-Mika Antic

*

http://www.youtube.com/watch?v=ags24aXDfS8

Covek nije kadar da otkrije nova
mora ako mu nedostaje smelost
da se otisne na pucinu, i ako se
ne pomiri sa tim da kopno više ne vidi..

-D.Kuli

*

http://www.youtube.com/watch?v=uTxythHY09k

Možda ne možemo izbjeći svoju ljudsku sudbinu, ali možemo da biramo, da trpimo svoju sudbinu, ili da u njoj uživamo. Da patimo, ili da volimo i budemo sretni. Da živimo u paklu, ili da živimo u raju.

(mudrost starih Tolteka)

*

http://www.youtube.com/watch?v=2aCJaSXlIY8

Početak je bio pravi. U našem sjajnom vremenu je potrebna posebnost. Oduševljenje je ovde. Treba nam hrabrosti. Misao postoji, a teško je zamisliva. Želimo uživati, a komunikacija je teška. Čast je apstraktna. Služi nam da preživimo težnju ka savršenstvu. Čini nas sretnima. U umjetnosti je sve dozvoljeno. NajVeće Pozorište. Tražimo tišinu bez obzira na bol otuđenosti. Očekuje se duhovitost, za koju kažu da je drskost koja je stekla obrazovanje. Poverenje i iskrenost su ono što je najbolje kažem. Želim znati da zaslužujemo bliskost. Treba mi snaga da nastavim. A nastaviću jednom.

Jednom..

*

http://www.youtube.com/watch?v=-0OAaD9LQEw

Bilo je to divno, toplo proljetno jutro.

Čovjek i njegova supruga su provodili dan u zoološkom vrtu.

Ona je na sebi imala pripijenu ružičastu haljinicu - bez rukava, na bretele.
On je na sebi imao obične traperice i majicu kratkih rukava.

Dok su šetali, prolazili su pored ogromnog srebrnastog gorile.
Kad je spazio ženu, gorila je poludio.

Skočio je na rešetke, i držeći se jednom rukom (i dvjema nogama), groktao je
i udarao se po prsima slobodnom rukom.

Očigledno ga je uzbudila lijepa dama u ružičastoj haljinici.

Muž je opazio njegovo uzbuđenje, i pomislio je kako je to zabavno.

Predložio je supruzi da još malo zadirkuje jadnička tako što će da skupi
usne i zavrti stražnjicom. Ona je pristala, tako da je gorila postao još
više uzbuđen, proizvodeći zvukove koji bi i mrtvaca probudili.

Zatim joj je muž predložio da pusti da joj jedna bretela spadne, da pokaže
još malo svoje preplanule kože. Ona je tako i uradila, a gorila je zamalo
rastrgao rešetke.

„A sad mu pokaži prepone i kao fol mahni haljinom prema njemu”, reče on. Ovo
je totalno raspalilo gorilu, koji je počeo praviti brze okrete.

Onda je muž zgrabio svoju suprugu, pokidao lanac na vratima kaveza, ubacio
ju kod gorile, i zalupivši vrata kaveza rekao:

„E sad mu reći da te boli glava!”

*

http://www.youtube.com/watch?v=QYEC4TZsy-Y

Kratko javljanje iz Njujorka

Evo dodjoh ranije sa posla, hladno danas u njujorku da nos se ledi a prsti na rukama otpadaju u hladne dzepove. Popravljah gejanje , rucah neki posan djuvec pa hajd malo odmor uz komp. Dobio sam sredjene neke tekstove za knjigu Brooklyn koje vam ovde serviram jer jedna prica bas i mene dirnu, mene odrtalu barabu po belosvetskim pristanistima i cumezima punih meni sličnih zalutalih moreplovaca.
Vi koji ste u beogradu javite mi se da vam posaljem pozivnicu sa lovom za odelo i taksi. He he, izmišljam promocije samo radi druzenja, i nazivam ih pijanke uz pricu. Ustvari sve na kraju tako ispadne, pijani prijatelji iz decackih i momackih dana, drugarice iz skole, one sa lepim velikim masnama sada pricaju kako će uskoro da postanu bake. Marini Cirakovic sin je još mlad za zenidbu a ona još uvek lepa, kulturna, uredna, nikako da opsuje, da kaže nešto nepristojno, a ja i Raja golubar joj slali pisma po belom golubu pismonisi koga smo kupili na pijaci od Chede Ciganina. Šta smo mogli, nije bilo kompjutera i emajlova pa sam nocu sanjao kako marina otvara prozor nasem golubu uzima pismo cita a zatim ga cepa i baca. Pismo leti kao konfete i mesa se sa prvim pahuljama.
Evo tog teksta;

Dojenje

Sinoć sam u jednoj kafani u Patersonu pričao o dojenju. Skupilo se za mojim stolom neko društvo, a ja im pričao kako sam dojio, to jest sisao majku do svog drugog rođendana, pa čak i dalje. Oni zadrigli tipovi, azbestaši i moleri, smeju se ko ludi i navrću neki alkohol, a ja im pričam jednu tako tananu, osetljivo duboku detinju priču, punu iskrenosti i prvih uspomena. Sad sam možda malo i preterao. Ja se zaista ne sećam da sam dojen do druge godine, ali mi je kasnije majka pričala da jesam. Kaže mi ona jednom tako, dok je dojila moju slabunjavu i nimalo ješnu sestru, da sam ja sisao do dve godine i da sam je jurio po dvorištu i čak nosio jednu malu stolicu, pa kad bih stigao majku koja na žici prostire veš, ja bih stavio onu stoličicu na zemlju, a nju počeo da vučem za suknju i tražim da sisam. Tako da ona nije imala gde: ostavi prostiranje veša ili pranje tegli i flaša za zimnicu, pa sedne, uzme me u krilo, izvadi sisu i tutne mi je u moja drčna, uvek crvena usta. Ja, kaže ona, vučem ne kao da sam gladan, nego kao da sam žedan pa sve brekćem, a tu prolazi Laza poštar, Mile Ptica, milicioner, Joca Pacariz, gradski švaler, pa Mile Crni, najveći strasni kibicer i voajer parova koji su se krili po vrbacima kraj reke. Sisam ja, a oni zevaju. „Drugarice, zašto dojite tolikog konja?”, rekao bi neko od njih zagledajući oblu i sočnu dojku moje mame. „Pa on još malo treba da pođe u školu i ima neku devojčicu!” „Jok, treba da se ženi i pravi decu”, ljutila bi se moja majka. „Što zevaš, some? Produži i ne zagledaj me! Da nećeš možda i ti malo?” Ljudi bi se postideli i nastavili putem, a moja majka bi ih opsovala i nastavila da me doji. Eto, takva je bila moja majka, pakerka u fabrici stakla. Dojilja. Pričala mi je i to da, kad me je rodila, u nekom porodilištu u Deligradskoj ulici u Beogradu, neke žene nisu imale mleko pa je ona dojila po pet-šest deteta na dan da bi, eto, pomogla. A neka bi žena i pobegla ostavivši dete u bolnici da ga babice i sestre čuvaju. I takvu je decu dojila i nije se bunila, jadna moja majčica, da joj je laka zemljica. A onda nastavim onim pijandurama da pričam i to kad sam pre par godina otišao da poslednji put obiđem već obolelu i iscrpljenu majku. Bio je to davni novembar 2000. godine, radih kao basboj u hotelu na samoj plaži mondenskog grada Fort Loredela. Bila je topla ponoć i talasi udarahu u dugu peščanu obalu, a ja sam sedeo na požarnim stepenicama i pušeći čekao da mi se prispava. Tada mi neki rođak javi da mi je majka na samrti. Ostavim ja rad u tom hotelu i pravac zemlja Srbija. Tamo, u jednoj polumračnoj bolničkoj sobi, leži moja majka u razdrljanoj, pocepanoj i od hranjenja uflekanoj spavaćici. Leži ona i tiho bunca, sva se oznojila, ali uhvatih i razumeh da reče: „Ja sam mučna majka udovica”. U onom mraku sobe nisam baš dobro video, ali sam dobro čuo da je baš to rekla. Da li se to ona predstavlja anđelima na ulazu na nebo, a oni je ne primaju? Možda predsmrtnim mukama mora da plati za grehe i svoje i moje. Izlazi li kroz njen samrtnički znoj i greh što od mene ne učini boljeg čoveka nego svet nagrdi jednom pokvarenom i nepoštenom dušom? Sedim na hoklici pored kreveta i gledam je. Obična žena, stara, bolesna, majka i samrtnik. Neko ko napušta svet, odlazi zauvek, a ispod one uflekane spavaćice su grudi na kojima sam toliko puta spokojno i zadovoljno spavao kao dete, smeškajući se u snu. Odlazi majka zauvek, i pravi u mom praznom životu još veću hladnu i beskonačnu prazninu. Ne mogah da izdržim nego glavu navalih na njene grudi, koje su lagano disale i, osetivši onu još uvek blagu majčinsku toplotu, tiho zajecah. Ležao sam dugo tako i tiho, tiho plakao... Sećao sam se ja tako do ponoći moje majke i sisanja, a one lopuže me u početku zezaše, a onda, kad se ponapiše, počeše i oni da se prisećaju svojih jadnih i napaćenih majki pa udariše u plakanje. Odjednom sam se našao za kafanskim stolom okružen pijanim tipovima koji su plakali. Ej, majka je to, dojilja, čak i najčvršće srce, oguglalo i očeličeno po njujorškim gradilištima i bruklinskim dokovima, zaplače i razneži se kad se pomene to ime. Doduše, nekom srcu treba i malo alkohola za prisećanje i suze, kao tim mojim drugarima...

-Džo Moler

*

Pozdrav tebi Džo od Ronina.

*

http://www.youtube.com/watch?v=_rcs1OC2Sus

Ja idem kroz dolinu senki...

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki… i gle između tih tamnih draperija gde se zvuci pesme izgubiše izadje jedna mračna i neodređena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od čoveka. Ali to je bila senka ni od čoveka ni od boga, niti ma od koje poznate stvari. I drščući i za malo među draperijama sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na površini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodređena, i bila je senka niti čoveka niti boga, ni boga grčkog, ni boga hadejskog, niti ma kog boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tučanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu reč, nego je tu zaista i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro secam, čelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u društvu, kada smo videli senku, kako je izashla između draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo, nego smo oborili oči, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavshi tiho nekoliko reci, zapitah senku za njeno prebivalishte i za njeno ime. I senka odgovori:„Ja sam Senka, i moje je prebivalište blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina Jelisijuma koje se graniče sa gadnim kanalom Haronovim.” I onda mi, sedmorica skočismo sa naših sedišta u užasu, i stajasmo drshčući i tresući se, i prenerazeni, jer zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bica, nego mnozine bica, i menjajuci se u svojim naglascima od slova do slova, padali su tužno na naše uši, u dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih hiljada naših umrlih prijatelja.

-Edgar Alan Poe

http://www.youtube.com/watch?v=jhdFe3evXpk

Ja sam bio bolji od tog covjeka…

Pocinjem pothvat kome nikada nije bilo primjera i u kojem me nitko neće slijediti. Hoću svojim bližnjima potpuno istinito prikazati jednog covjeka, a taj ću covjek biti ja.
Ja sam. Osjecam svoje srce i poznajem ljude. Nisam nalik ni na koga od onih ljudi koje sam vidio: usudujem se misliti da uopce nisam nalik ni na koga na svijetu. Ako i ne vrijedim više, barem sam drugaciji. Tek onda kad ljudi procitaju ono što sam napisao moći će prosuditi je li priroda učinila dobro ili zlo što je razbila kalup u kome me salila. Neka trublja sudnjeg dana zajeci kad hoće, ja ću s ovom knjigom u ruci stati pred najvišeg suca.
Reci ću glasno: Evo što sam radio, što sam mislio, što sam bio.Govorio sam jednako iskreno o dobru i o zlu. Nisam prešutio ništa nevaljalo, nisam dodao ništa što bi za mene bilo povoljno, a ako sam slučajno gdje upotri...io po koji nevažan ukras, učinio sam to samo za to da ispunim prazninu koja bi nastala kada bi me pamcenje izdalo.
Mogao sam uzeti da je istinito ono za što sam znao da bi moglo biti istinito, ali nikada za ono za što sam znao da je lažno. Prikazao sam sebe onakvim kakav sam bio: koji put vrijedan prezira i podao, koji put dobar, plemenit i uzvišen. Otkrio sam svoju unutrašnjost tako kao što si je vidjelo ti, vjecno biće !
Sakupi oko mene nebrojeno mnoštvo mojih bližnjih, neka slušaju moje ispovijesti, neka škrgucu zubima zbog mojih sramotnih djela, neka se crvene zbog mojih nevolja. Pa neka svaki od njih jednako iskreno otkrije svoje srce pred tvojim prijestoljem i neka ti samo jedan od njih kaže, ako se usuduje:
ja sam bio bolji od tog covjeka….

-Jean Jacques Rousseau

http://www.youtube.com/watch?v=AdKjEHfHINQ

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće. A ipak se mora. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, „seti se da si i ti čovek”. Naravno moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi niski i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Nauči da ljude prezireš čak i kad su dobri, jer su tada najčešće rđavi. Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne bio, svejedno. Ljubiti bližnjeg svoga, a ne prezirati ga – to nije moguće. I „ljubav prema čovečanstvu” treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši; drugim rečima, sam sebe si stvorio, te i ljubav prema sebi samom – i koga, prema tome, nikad neće ni biti u stvari.

-Fjodor Mihajlovič Dostojevski
„Mladić”

http://www.youtube.com/watch?v=pLgJ7pk0X-s

Nikada se nije potpuno predavao svojim osećanjima, jer je uvek jedan deo, veći, čuvao za sebe, umanjujući svaku vrednost onim retkim trenucima nežnosti. Nikada on nije preda mnom sasvim otkrio svoju dušu. Uvek kada bih pomislila da mi je pošlo za rukom da prodrem do srži njegovog bića, on bi me odgurnuo ili nekom šalom ili pokretom. I tako bi ponovo izmakao mojoj pažnji. Zaista je bio savršeno nepostojan. Služila sam mu više kao objekat za eksperimentisanje, i možda sam ga baš zato tako pokorno i predano volela.

-Alberto Moravija
„Rimljanka”

http://www.youtube.com/watch?v=MdOAr_4FJvc

Pravo da vam kažem, ja muškarce prezirem! Meni svaki muškarac lici na životinju! Svi imaju neki miris….
Strašno!
Kad govore – deru se, kad spavaju – hrcu, kad jedu – mljackaju i srcu… prave životinje!
Ne mogu nikako da obuzdaju ono životinjsko, primitivno u sebi!Uvek kad pogledam nekog muškarca, naročito od ovih mladih, imam utisak da bi bio u stanju da me pojede! Ima nečeg ljudožderskog u njima… nečeg što još samo imaju zveri!
Jeste li ih gledali kad nešto rade, kad recimo cepaju drva? Oni to rade sa toliko besa, sa toliko mržnje – da je to užasno! Prosto je neverovatno kako jedan muškarac toliko može mrzeti običan komad drvata!A on ga mrzi – seva ocima i škrguce zubima dok radi!
Muškarac je takav – on uvek mora nekoga ili nešto da pobeduje: u fudbalu, u boksu, na radu, sa ženama… To im je u krvi. Oni se uvek bore protiv nekoga ili nečega!
I uvek se od toga oznoje! Odvratno!Prema tome, moje gledište je sasvim obrnuto od vašeg! Ja bih se pre ubila nego što bih dozvolila da me takne jedan takav oznojeni ljudožder!

- Dusko Radovic

http://www.youtube.com/watch?v=Xwy6uIz-Gtg

Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne cita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagno umire onaj koji uništava vlastitu ljubav, onaj koji ne prihvaca pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajuci si svaki dan ista ogranicenja,onaj koji ne mijenja rutinu, onaj koji se ne usudjuje odjenuti u novu boju,onaj koji ne prica sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji bježi od strasti i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u ocima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne mijenja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi, onaj koji se ne želi odreci svoje sigurnosti radi nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima; onaj koji si neće dozvoliti, niti jednom u svom životu, da pobjegne od smislenih savjeta…….
Živi danas, učini danas, riskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!

-Pablo Neruda

http://www.youtube.com/watch?v=ILJxICUIbCY

A mi, stanovnici velikog kosmickog korala, verovali bismo da je atom ( kojeg pri tom ne vidimo ) puna materija, dok bi on, kao i sve drugo, bio samo tkanje praznine u praznini, i nazvacemo bicem, punim i čak vecnim, taj panadjur nepostojanosti, tu beskonacnu protežnost, koja se poistovecuje sa apsolutnim ništa, i koja iz vlastitog ne-bica radja zabludu svega.
Jesam li dakle ovde da bih se zabludjivao o zabludi jedne zablude, ja koji sam samom sebi zabluda? Jesam li morao izgubiti sve i završiti na ovom cunu , zaboravljenom usred antipoda, da bih saznao da nema šta da se izgubi? No zar tom spoznajom neću dobiti sve, jer postajem jedina misleca tacka u kojoj vaseljena priznaje vlastitu zabludu ?

-Umberto Eko

Ostrvo dana predjašnjeg

*

http://www.youtube.com/watch?v=Ru9Fhx0fSFU

„Daj ljudima ono sto NE ocekuju od tebe i budi sretan dok to cinis.”

*

http://www.youtube.com/watch?v=WUZYhrvZQ3A

Sve te rijeci ponavljane svake veceri razlicitim djevojkama sa zadivljenim pogledom djeteta koje otvara paket s poklonom. Promjena navodi na ponavljanje. Ostati s istom, paradoksalno, omogućuje inovacije. Don Juani nemaju mašte. Misli se da je Casanova stahanovac, dok je on zapravo lijencina. Jer uzalud mijenjaš ženu, ostaješ uvijek isti muškarac, privrženik linije manjeg otpora. Ostati zahtjeva više talenta.

-F. Beigbeder

*

http://www.youtube.com/watch?v=5tVDtlKyUBY

Lepe i one manje lepe uspomene prave ono od čega smo sazdani, ne zaboravite uspomene na one koje ste izgubili, vama drage i bliske...voljene osobe.

Pamtite one lepe male stvari, neko vreme...neko mesto...neku radost...neku muziku...

Tuga i sreća su dva razlicita osecanja ali uvek idu jedna uz drugu.

R.I.P.

J.F.
(1945-2010)

*

http://www.youtube.com/watch?v=z-f7UWa4UYI