nisam znala gde da postravim moju pricu pa rekoh ajd ovde da probam, možda neko može pomoći savetom u mojoj situaciji. elem...

ja sam udata za coveka koji je imao brak pre mene i naravno jedno dete. majka tog deteta je preuzela odgovornost na dete i nije davala da je otac vidja i ucila dete da je otac los covek. dete ko dete veruje majci jer s njom živi. to je tako trajalo godinama. on je živeo mirno, sam, povucen i majka je bila srećna sve dok nije saznala da otac ima devojku pa se kasnije i njom ozenio ( sa mnom). poludela je totalno do te mere da je izbacila dete iz kuce tj namera joj bila da se dete preseli kod oca i da nam nasu harmoniju unisti. polako i sigurno je to i postigla. on kao otac preuzeo je da odgaja dete u sto boljem, i dete shvatilo da je majka bila losa. e sad, ja sam sve to znala ali sam opet mislila da sam ja njegov svet i tu nema problema. mi imamo nasu sreću, planove...ali, on da ne bi dete povredio mene malo po malo zapostavlja i iskrena da budem to mi nije bas sreća. razumite, ja sa bila njegov centar sveta, kao malo vode na dlanu, bilo nam je lepo a sada totalno suprotno. ja njega volim ali okolnosti koje se desavaju meni prave nemir jer sam ja uzivala u nasoj harmoniji. dete je srećno ako je i otac srećan tj ona me je prihvatila (valjda) ali ima neku bojazan da će je otac zapostaviti zbog mene pa se ponasa kao ljubomorna, ili šta već, pa preteruje u nekim stvarima kao npr ona njega kontrolise šta radi, gde ide itd jednom recju ne da nam našeg malo privatnog zivota i uzivanja. ja sam očajna i naravno nesrecna. ne znam šta da radim iako sam mu rekla da pronadje balans da svi budemo srećni ali on mi rekao da je ona njegova krv, da je treba jer nije imala ljubavi kako treba itd, a šta sam ja onda ispala ili ispadam? teško mi je da ne znam šta da radim. ja ga volim i hoću nasu sreću nazad ali mi se nada polako gubi zato što on nije kao pre i bojim se da nas to može razdvojiti. ovo traje već 2 god i sve je gore, po mene. kakva glupost!