11. марта 2006. године, у затворској ћелији Међународног суда за ратне злочине у Хагу, нађен је мртав Слободан Милошевић. Био је предсједник ЦКСК Србије, Предсједник Србије и Предсједник Савезне Републике Југославије. Међународни суд у Хагу оптужио га је за злочине против човјечности. Ухапшен је у Београду 1. априла 2001, а Хашком суду изручен је на Видовдан исте године.

Октобра 2000. говор Милошевића:

„Поштовани грађани, пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији. Као што и сами знате, пуну деценију трају напори, да се Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики дио тог посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета, или земље лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима, којима у савременом свијету људи могу бити изложени. Број и интензитет тих притисака, умножавао се како је вријеме пролазило.

Своје искуство у другој половини двадесетог вијека које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва – све је то примијењено на нашу земљу и народ. Догађаји који су организовани за наше изборе су, такође, дио организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне западне доминације на Балканском полуострву.

У нашој јавности је већ дуго присутна групација која, под именом опозиционе политичке партије демократске оријентације, заступа интересе влада које су носиоци притиска на Југославију, а посебно на Србију. Та групација се на овим изборима појавила као Демократска опозиција Србије. Њен стварни шеф није њихов кандидат за предсједника државе. Њихов дугогодишњи шеф је предсједник Демократске странке и сарадник војне алијансе која је ратовала против наше земље. Он своју сарадњу са том алијансом није могао ни да сакрије. Уосталом, читавој нашој јавности је познат његов апел НАТО-у, да се Србија бомбардује онолико недјеља колико је неопходно да би се њен отпор сломио. На челу тако организоване групације на овим изборима налази се, дакле, заступник војске и влада које су недавно ратовале против Југославије. Заступајући те интересе, из ове групације су нашој јавности послате поруке – да ће са њима на челу, Југославија бити изван сваке опасности од рата и насиља, да ће доћи до економског просперитета, видно и брзо оствареног вишег стандарда, такозваног повратка Југославије у међународне институције, и тако даље.

Поштовани грађани, моја је дужност да вас јавно и на вријеме упозорим, да су та обећања лажна. И да ствари стоје обрнуто, јер управо наша политика гарантује мир – а њихова само трајне сукобе и насиље. А ево зашто. Успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси, Југославија би неизбјежно постала земља чија би се територија брзо распарчала. То нису само намјере НАТО-а, то су и предизборна обећања Демократске опозиције Србије. Од њихових представника смо чули да ће Санџак добити аутономију за коју се члан њихове коалиције Сулејман Угљанин, вођа сепаратистичке муслиманске организације, залаже већ десет година и која фактички дефинитивно издваја Санџак из Србије. Њихова су обећања такође везана за давање аутономије Војводини која је таква да је не само издваја из Србије и Југославије, већ је, по свему, чини саставним дијелом Мађарске. На сличан начин би се одвојила од Србије и друга подручја, нарочито нека њена рубна подручја. Њихово припајање сусједним државама одавно је врућа тема тих држава, које стално подстичу припаднике мањина тих држава у Југославији да дају свој допринос присаједињењу дјелова наше земље сусједним државама.

У склопу те политике распарчавања Југославије, Косово би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први дио Србије са којим би она морала да се опрости, не изражавајући, при том, чак ни наду да ће јој тај дио њене земље, једном моћи да буде враћен. Територија која би престала да носи име Србија, била би окупирана од стране међународних, америчких или неких трећих војних снага, коју би ту територију третирале као војни полигон и као власништво, којим се располаже у складу са интересима силе, чија се војска на њој налази. Слику тог располагања и последице тог располагања, гледали смо већ деценијама, а нарочито, у овој деценији у многим земљама широм свијета, нажалост последњих година и у Европи, на пример на Косову, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу.

Српски народ би снашла судбина Курда, са перспективом да буду истријебљени брже јер их је мање од Курда и јер би им кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме се Курди већ деценијама налазе.

Што се тиче Црне Горе, њена судбина би била препуштена мафији, чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије, ставља вас на листу за одстријел која искључује право на свако помиловање.

Дао сам свој приказ о судбини Југославије у случају да се прихвати избор НАТО-а за нашу земљу, са циљем да упозорим и на то да би у том случају, осим губитка земље и понижавања њених грађана, сви живјели под непрекидним насиљем. Нови власници државне територије некадашње Југославије, као и окупатори преостале српске територије вршили би, по природи ствари, терор над становништвом, чију су територију окупирали. Сам српски народ би истовремено водио непрекидну борбу за поновно успостављање српске државе и за своје окупљање у њој. Они не желе мир и благостање на Балкану, они желе да ово буде зона сукоба и ратова, који би им пружили алиби за трајно присуство.
”