Diskusije : Politika

 Komentar
Писмени задатак
zori
(Чича)
25. novembar 2020. u 05.32

Учитељица никада до сада није имала пред собом тежи задатак. У њој су се сударале мисли и осећања, добошајући по њеном срцу. Зар је могуће, мислила је у себи, да ће једна наизглед безазлена тема, исказана кроз перо једног малог дечака од девет година, учинити да се оволико замисли.
Пред сам крај првог полугодишта, а по плану и програму кога се уредно придржавала, задала је својим ученицима тему за писмени задатак: «Шта желим од Деда Мраза?». Колико је могла да примети на дечјим лицима, на њима се огледало прегршт жеља. Али од свега ју је највише радовало то што ће се деца, кроз размишљање, забавити. Једва је чекала да стигне кући и види о чему су то мудровале дечје главице.
Неколико састава са врха су оправдала њена очекивања. Не скидајући осмех драгости са лица, она приступи и следећој свесци. На њеним корицама је прочитала име дечака кога је увек волела са пажњом да слуша, и кога је, неретко, умела да назове у себи, или гласно са колегама у зборници – стармали.
Већ код прве реченице осмех је ишчезнуо. Неуспевајући да повеже след реченица, читала их је једну по једну, сричући. Кад је стигла до краја, морала је да прочита све из почетка, па изнова и поново - као дете кад се учи читати, не би ли тек након неколико покушаја докучило и сам садржај, - да би, на крају, читав састав научила наизуст.
«Ја од деда мраза не желим ништа, јер не верујем у њега. Ако ми нешто треба, ја замолим мога Деду и он ми помогне. Зато што мој Деда постоји, а деда мраз не постоји. На њега је мој Деда пуцао за време рата и победио га је. Ми имамо Светог Николаја и у њега верујемо. Деда се на фронту молио Светом Николи да му помогне против духа деда мраза, како не би поробио нас, децу. Мој Деда каже, да ако би ја веровао у деда мраза, то би значило да су Срби изгубили у другом светском рату, што није истина и не може бити. И то је доказ да деда мраз не постоји. Ако му се други клањају, мој Деда и ја нећемо. Нити оној новој години коју он доноси, коју мој Деда назива «швапска», волећи једино ону коју Христос доноси овоме свету својим рођењем.
Bazorilo
25. novembar 2020. u 20.21
Ovo me je podsetilo na jedan jeziv dogadjaj koji mi je ispricao prijatelj koji je 1955-6 pohadjao 6 razred osnovne skole.Posle jednog predavanja od strane nastavnika za poznavanje drustva i prirode,zavrsio je rečima;boga nema i ne dozvolite da vas neko laže u vezi njegovog postojanja.Decak koji je bio najvisi u razredu,pa zbog toga stavljen u zadnju klupu,jer može da vidi preko drugih,digao je ruku i dobio dozvolu da govori.Rekao je;Nastavnice,Boga ima ja znam.Kako znaš upitao je titov prosvetni radnik?Pa moj deda Solunac mi kaže da se Bogu trebamo moliti ujutro i uvece,jer On cuje i vidi sve,i sav zivot održava na ovome svetu.
Nastavnik je prilazio polako zadnjoj klupi,kao lopov koji se prikrada tudjem dvoristu.Kada je prisao decaku na dohvat ruke,tresnuo mu je samar tako besomucno,da je dete palo ispod klupe.Kad se posle polivanja hladnom vodom prosvestio,decak nije znao šta se zapravo dogodilo.
Eto zako su komunisticki prosvetni radnici nagradjivali one koji su imali nadprosecno rezonovanje,i koji su razmišljali svojom glavom.
 Komentar Zapamti ovu temu!

Looking for Chakra Necklaces and Bracelets?
.