На једној од претходних тема неко написа како је песма 'Ој војводо Синђелићу' била забрањена по целој Југославији па и у Србији. Таква забрана није имала логике. То је била слободарска песма која се односила на време Карађорђевог устанка за ослобођење од Турака. Ту се чак и не помиње ко је непријатељ: 'Душманске си посекао главе, зато тебе сва Србија знаде... љуту битку бије за слободу, за слободу србскоме народу'. Кога је то вређало? Али, то показује шта се догађа кад државу правиш са својим (пораженим) непријатељима. Њима у том случају смета свака твоја победа и борба за слободу.

На ту тему, ево одломка из једног романа:

http://aruna.rs/nadanja-i-stradanja-balkanski-rat-1990---1995---stanko-bobi.html:

„Елем, одох ја предалеко, а нисам још хтио тамо да стигнем. У
мис’о ми опет долази то вријеме хрватског сумрака, кад владавина
црвених хероја још није формално укинута и гдје официри ЈНА
још увијек играху некакву улогу. Е, тад ти се напио један наш
десетар из Ваљева, па је на путу до касарне пролазио крај једне
хрватске куће гдје су Хрвати роштиљали. Добро понапити,
пјевали су:
”Устани, Бане, Хрватска те зове, зове...ˮ.
Десетар, иритиран пјесмом, пусти свој глас, револтирано,
јаче, бјесније, силније, пркосније:
„Ој, војводо Синђелићу, србски сине са Ресаве равне...ˮ.
Хрвати се латише пиштоља и запуцаше уз повике:
”Мајку ти четничку, доћи ћемо ускоро по тебе!ˮ
Десетар се некако склони у касарну, али му то није много
помогло да избјегне шест мјесеци робије. На суд су га послали
Хрват, официр безбједности, капетан Хајдињак и Србин, официр
за морал, потпуковник Трудовић.„”