http://www.politika.rs/scc/clanak/451041/Pomoći-najpre-srpskom-narodu-pa-svima-ostalima#

Недостатак европске солидарности, тако је Франко Фратини, бивши италијански министар спољних послова, оценио понашање Брисела према Италији која је, како је рекао, у првом тренутку била практично сама. Још шокантније звучала је вест да су Пољаци и Чеси запленили кинеске маске и опрему намењену Италији. Сличну оцену Фратинијевој дао је и Београд после одлуке да се медицинска опрема не извози ван граница ЕУ.

Мало je другачија слика на Балкану. Србија пружа помоћ свима у региону који су то затражили. Према најави Александра Вучића, Србија ће помоћи Републици Српској и Босни и Херцеговини, али и другим земљама, у борби против вируса корона, и то слањем медицинске опреме и основних животних намирница. После разговора са српским чланом Председништва БиХ, Милорадом Додиком, председник Србије је рекао да је Република Српска званично затражила „велику помоћ” у борби против вируса корона. „Све што можемо и колико можемо у лековима, медицинској опреми, машинама и заштитним материјалима, помоћи ћемо”, најавио је Вучић.

Неколико молби, како је рекао, стигло је и из Федерације БиХ. „Тражили су дозволу извоза око 15 тона пшенице за Републику Српску и 15 тона за Федерацију БиХ, по 10 и пет хиљада тона кукуруза и соје. Нико у БиХ, без обзира на то у ком делу живи, не само да неће бити гладан него у потпуности може да рачуна да ће од Србије добити робу која је у овом тренутку дефицитарна на европском и светском тржишту”, обећао је Вучић, додајући да на сличну помоћ могу да рачунају и Црна Гора и Северна Македонија.

Из Црне Горе је већ стигла молба, али не од званичника те државе. Један од лидера опозиционог Демократског фронта, Андрија Мандић, обратио се Вучићу с молбом да у што краћем року упути помоћ тој држави. Он је српског председника замолио да један део потенцијала којима Србија као држава располаже стави у функцију борбе против вируса корона у Црној Гори. Према његовим речима, ситуација је посебно тешка на северу Црне Горе који је, како наводи, због дугогодишњег економског заостајања и сиромаштва суочен с недостатком неопходне медицинске опреме за борбу против вируса корона. „У Пљевљима, Бијелом Пољу, а и у читавој Црној Гори, недостају респиратори, тестови, заштитне маске, рукавице, средства за дезинфекцију. Ваша помоћ не би помогла само српском народу него свим народима и грађанима Црне Горе, који знају да у Србији увек имају само пријатеља”, поручио је Мандић у писму Вучићу.

Посебну пажњу у овим данима Србија је поклонила грађанима на северу Kосова и у Kосовском Поморављу. Тамо је већ упућен контигент брашна. Ова намирница ће бити извезена и у Црну Гору, Северну Македонију и Албанију.

Солидарност коју је испољила Србија за социолога Владимира Вулетића није изненађење. „Овде је на делу континуитет политике која је била присутна и пре него што је наступила криза изазвана ширењем вируса корона. Политика Београда је јасна, Србија поштује међународно успостављене границе у окружењу, али ће увек помагати Србима у региону, што је њена уставна обавеза”, објашњава Вулетић за „Политику”. Како каже, постоји и нешто скорија оријентација Србије ка економском обједињавању региона које је добило своју форму кроз „мали шенген”. „Мали не могу да опстану у економски развијеном свету без повезивања. Ова политика добија посебан значај у ситуацији када је солидарност заиста неопходна”, сматра Вулетић.

Аналитичар Драгомир Анђелковић размишља другачије. Данас, како каже, свако гледа себе и ми треба да се окренемо себи и престанемо да маштамо о некаквим интеграцијама, југословенским опцијама и широј солидарности. „Наш посао је да помогнемо српском народу у Републици Српској и на Kосову и у региону. То је уставна дужност Србије. По члану 1 Устава, Србија је национална држава српског народа и дужна је да помогне Србима. Ирационално је да ми у овим околностима своје ресурсе трошимо у контексту неке шире солидарности”, оцењује Анђелковић за „Политику”.

Србија, истиче, треба да помогне државама где је велика заступљеност српског народа, „па чак и Црној Гори, која се непријатељски односи према Србији”, јер је тамо велика концентрација српског народа. „То има смисла. Али отићи даље од тога било би штетно. Ниједна од тих држава не би Србији помогла, ни у једној држави ми, да доживимо земљотрес, не би дочекали аплауз солидарности”, сматра Анђелковић.

Вулетић мисли да ниједна земља није самодовољна. „Видимо да земље у окружењу немају довољно ни брашна за хлеб, а Србија има више него што јој је потребно. То указује на потребу међусобног повезивања. То је једина могућа политика, у егоизму су сви на губитку”, сматра Вулетић и додаје да је ова врста сарадње у тешким временима оно што се памти, чиме ће Србија добити на реномеу.