Чуда која се по промисли Божијој дешавају свуда око нас.Увек. Но само човек без вере у срцу их не препознаје. Кад је Христос изведен пред Кајафу, овај му се подсмевајући обратио с захтевом да ту пред њим сатвори неко чудо па ће, како рече, поверовати да је Он син Божји.
Наравно, знајући неверје Кајафиног срца, Христос је само одћутао тај сусрет, знајући да је неверујући човек за чудо и слеп и глув.
Ово горе написано ме је подсетило на Кустуричине речи о Чуду:

„Косовски мит и разрешење косовског чвора је најјача идеја која обједињује нас Србе. Зато ми ишчекујемо Чудо.
Да се ту ослањамо на разум, не би било добро јер је разум комформиста и издајник.Лако га је корумпирати. Разум чини све против Чуда. Осећања нас зато ређе издају, преко њих сазнајемо и разумевамо дубоко значење појединих догађаја.
У Чуда треба веровати, тако ћемо отворити простор у којем ће се Чуда и заиста десити. Српска улога на стварању цивилизације и непристајања на заборав нас увек скупо кошта. Косово и Метохија су изгубљени 1389 год.а враћени су у Првом балканском рату 1912 год.Ко би разуман тада а и данас рекао да је могуће после 500 година, да та територија која је темељ српског постојања, може бити враћена. Посебно, то не би могли помислити нарочито они са смислом за реалност”.

И ево, шта имамо данас ? Чудо јединства верујућег српског народа у ЦГ. Вера је Чудо. То Чудо треба да се деси и овде у Србији, дакле верујмо у то и отворимо простор у којем ће се то Чудо и заиста десити.