Велики миграцијски процес, који се убрзава и већ увелико мења демографску слику Европе, праћен је издашно финансираним и координираним напором ширења саудијске тврдокорне варијанте ислама преко планираних мисионарских активности.
Покретачки дух иза овог пројекта налази се у Мухамедовој постојбини, а гориво које га покреће јесте – нафта.
Муслимански светски савез основан је у Меки 1962, а деценију касније Организација исламске конференције – нека врста исламске Коминтерне – са седиштем у Џеди. Обе организације, као и мноштво „приватних добротворних друштава” посвећених исламском прозелитизму, обилно се напајају петродлораима саудијске ултрабогате владајуће елите.
Њени припадници пружају помоћ државама које су вољне да следе пут исламизације и да граде џамије где год је могуће. Они шаљу мисионаре, обезбеђују литературу (нпр. избацујући годишње милионе примерака Курана за дистрибуцију широм света) и електронске медије. Истовремено, у Саудијској Арабији упражњавање ма које религије осим ислама строго је забрањено, данас као и за Мухамедовог живота.
Док Саудијци настављају да граде џамије широм света, десетине хиљада хришћана међу милионима страних радника из Индије, Европе, Америке и Филипина морају да се моле Богу тајно, ако то уопште чине. Они се хапсе, бичују или изводе на стуб срама због својих веровања.
Владавина права у европском смислу не постоји. Уместо ње влада арбитрарно тумачење шеријата. Деци која су амерички држављани дешава се да буду задржана на неодређено време на захтев свог оца, муслимана из Саудијске Арабије, који их је киднаповао од мајке Американке.
Ово се пре две деценије догодило Патриши Рауш, чије су кћери, тада тинејџерке Алиа и Ајша отете, а старија Алиа чак приморана да се уда за очевог рођака знатно старијег од себе. Стејт департмент, међутим, наредио је америчкој амбасади у Ријаду да остане „непристрасна” у спору!
Реј Мејбус, бивши амерички амбасадор у Саудијској Арабији, противио се притиску Стејт департмента на дипломате да се фокусирају на тзв. шири контекст – што је по њему био само други назив за попустљиво подилажење саудијској самоувереној тврдокорности. Његова настојања да врати сестре Рауш спречена су из Вашингтона да се не би „увредили” наши саудијски пријатељи.
„Шири контекст” односи превагу и после Хашогијевог убиства.
Он за творце политике западних сила такође значи ограничавање слободе медија у сопственим земљама. Још у јулу 1977. један Енглез је минијатурним апаратом снимио фотографије које су шокирале свет. Забележио је јавно погубљење у Џеди принцезе Михаел бинт Фахд бин Мухамед, младе разведене мајке, као и њеног партнера Халида Мухалаха. Њој је пуцано шест пута у главу, а њему је одсечена глава. Ове фотографије су постале део документарног ТВ филма Ентонија Томаса, „Принцезина смрт”.
Ово је разбеснело Саудијце, па су под њиховим притиском водеће западне владе пожуриле да забране приказивање филма. Године 1980. Картерова администрација се оштро супротставила приказивању овог програма на америчком јавном сервису Пи-Би-Ес.
Месец дана раније приказивање овог истог филма на британској телевизији довело је до кризе у дипломатским односима између Саудијске Арабије и Британије, а Министарство спољних послова и премијер Маргарет Тачер извршили су снажан притисак на Ај-Ти-Ви да откаже програм. (Само неколико месеци касније, син тадашњег премијера Маргарет Тачер, Марк, склопио је уговор о продаји оружја са Саудијском Арабијом у висини од 20 милијарди фунти, до тада највећи уговор у историји).
У САД, притисак владе на Пи-Би-ЕС да одустане од емитовања филма ишао је толико далеко да је Стејт департмент формално „замолио” ову телевизијску мрежу да одустане од приказивања погубљења. Уследили су и комерцијални притисци: нафтни гигант Ексон је повукао спонзорисање ове телевизијске мреже.
Четири деценије касније, суштински се ништа није променило. И даље је „Саудијска Арабија добар и поуздан пријатељ цивилизованог света”, каке је изјавио британски премијер Тони Блер током своје турнеје по Блиском истоку 2001. „Цивилизација” је, наравно, растегљив термин за првосвештеника постмодернизма као што је г. Блер, али његово одушевљење владарском кућом бин Сауда лакше ћемо разумети ако имамо на уму чињеницу да британски трговци наоружањем и тада као и данас имају најиздашнијег купца у пустињском краљевству.
Саудијска Арабија је била првобитни извор финансирања ал-Каиде а потом и Исламске државе. Она је и даље подстрекач вехабистичке пропаганде широм света. Једина саудијска домаћа индустрија која се стално развија јесте исламски екстремизам.
Примера ради, својевремено се потпредседник Исламског универзитета у Медини жалио да се на Ријадском факултету изучава коперниканска теорија. Три стотине година пошто су хришћански теолози морали да признају да се Земља врти око Сунца, геоцентрична теорија потом је поново потврђена у центрима саудијске науке.
У светлу политике САД на Блиском Истоку и Балкану, Саудијци немају разлога да сумњају да је прича о унапређењу демократије само пропаганда. Резултат, за сада, иде у прилог угњетачкој плутократији која је светлосним годинама далеко од прича о реформама и демократизацији. Не може бити другачије, јер је Саудијска Арабија дефинисана и постоји као исламска заједница заснована на отровно нетолерантној и агресивној варијанти једне ионако нетолерантне и агресивне религије.
Саудијски режим је покровитељ фанатизма и истовремено, услед сопствене корупције, потенцијална жртва пуританских фанатика који га оптужују за издају ислама. Њему се не сме дозволити да настави своју стару игру задовољавања пуританаца кроз извоз џихада у свет – а све то под фирмом „цењеног савезника” САД и Запада.
Западњаци морају да се ослободе потребе да удовољавају хировима Саудијаца, укључујући непостојеће и неузвраћено „право” њихове владе да финансира изградњу хиљада џамија и исламских „културних центара” широм света који подучавају младе мржњи и обезбеђују логистичку инфраструктуру фанатизма и тероризма.
Ово је вазда био и остао и један од предуслова трајног мира на простору Балкана.
http://sveosrpskoj.com/komentari/trifkovic-ko-hoće-mir-na-balkanu-neka-spreči-saudijsku-arabiju-da-gradi-dzamije-po- svetu