У старој историји Лешнице, велику улогу је имао кнез Милош, који се посебно интересовао око насељавања Крајишника од 1835 и наредних година, и захваљујући којем је Лешница добила урбанистички план (планска композиција). Пошто су се ушоравању Лешнице противили како староседеоци, тако и Крајишници, Милош је био очајан. „Народу треба објаснити да су прошла времена када се спас тражио у потоцима и шумама. Сада је боље у ”скупу, у реду и близости, брат с братом, пријатељ с пријатељем да се сабере, него да један од другог растркани будемо...То што ће и Лешница бити ушорена, није никаква новина, јер су сви народи по просвешченим земљама збијају, сами у Србију су варварства и муке терали народ да се разбија...„.
Одлагања више није није могло бити и Стара Лешница, са утврђеним типом насеља око брда Видојевице, је измештена.

Научну радозналост побуђује оригинална композиција двоструког крста, са великим квадратним тргом у центру насеља. Трг је читав век био проста пољана. Није много битно да ли је композицију радио Јанке ”него би било од највећег интереса разјаснити како се дошло до те планске композиције насеља ЈЕДИНСТВЕНЕ У читавој Европи. О било каквом страном утицају не може бити говора, јер је то, према архивским документима, оригинална, функционално заснована на модулу парцела плацева композиција у којој су једине четири улице добиле оријентације приближно С(евер)—Ј(уг) и И(сток—З(апад) (Бранко Максимовић, Урабанизам у Србији, страна 146).

...Крајишници су веома ценили обичаје из свог завичаја. Њих су се и у Лешници држали. А њихови обичаји „о славама”, о Божићу, о Ивању дне, о свадбама, и о укопима, слични су обичајима српским по другим местима.
У изговору је било знатно више разлике. Крајишницима су се због неких обичаја и навика, староседеоци смејали. Њих су „Лешничани трговци и Јадрани с Мачванима, звали Бене; јер су Крајишници често изговарали ту реч бена. (Муч` бено! –ћути лудаче-кад се што лудо збори). А звали су их и молитвашима, то јест ругали су су им се што друге клетве за онад готово да нису ни имали, него су уза сваку говорили: ”Е, молитве ми ћаћине, јес! Јес мога ми мољења„.
У часовима предаха, одмора, на свадбама и другим весељима досељеници су играли само једно коло и то обашка мушки, а обашка женске. За пас се нису хватали него за руке а позадуго би ишли, то на једну, то на другу страну, брзо идући, и са таквим треском, да је тешко неколико минута то издржати, па се онда пусте. При овом шетању, у тој игри, кад има певачица, онда су певале по две и две, и једна другима отпевале.
Нешто касније прихватили су Крајишници и игре староседелаца, прилагођавали своје обичаје и навике. Тако је настало заједничко коло Лешничанка које се радо играло а уз двојнице свирало.
”