Bitange i šljam oficirski, koji su doživeli sramotu Slivnice, satisfakciju za svoju bruku, našli su u mučkom

**

На кога тачно мислиш? Ко се од завереника уклапа у ову тврдњу?

Тешко да је мислио на Мишића, тај није био међу завереницима. Сем тога, био је у добрим односима с краљем, а у још бољим с убијеним председником владе, генералом Цинцар-Марковићем.
Ни експресно пензионисање после преврата не указује на учешће у завери.

Овај текст који нам нуди Попај се може посматрати као један од текстова који се већ годинама шире, а ове године посебно учестало, и који, наводно објкективно, посматрају неке детаље српске историје.

Текст је пун произвољних тврдњи, на какве смо пре навикли од оног бота бранка-тарпеа-аристократе са свих 10 никова, а не од попаја.
То значи да и паметнији полако подлежу пропаганди.

Кад се чита овај текст прво што пада у очи су високопарне квалификације типа „неуставна династија”.
А због чега је Александров отац, Милан, уставни владар?
Ако не сматрамо личну вољу Миливоја Блазнавца уставном категоријом онда ни Милан, па ни Александар нису уставни владари.
Кнез Михаило је имао ванбрачног сина с једном женом, али е добро знао да то дете и та жена не могу бити кнез и кнегиња Србије.
А откуд то да Милан може? Одговор лежи у Намесништву, а не у Уставу.

Говорити о Александру Обреновићу и уставности је могуће само у облику вица, јер је дотични био познат по специфичном и врло флексибилном третирању устава, а поставио е светски рекорд укидањем Устава на сат времена. Да не говоримо о постављању и разрешењу влада.

Александар је био краљ, а краљ има већа права него други људи, али има и одређене обавезе. Једна од најважнијих обавеза краља је да обезбеди континуитет државне власти, или у преводу - да обезбеди наследника. Краљ, како рекох, има много права, па и право да има онолико конкубина (милосница) колико може да поднесе. Али само једно право краљ нема: он не може да се ожени по свом ћеифу као сав обичан свет.
Краљева женидба увек прати државни интерес, а не његове личне симпатије.
То правило је Александар прекршио. Оженио је жену на коју је био упозорен да није подобна, а проблем нероткиње је хтео да реши не разводом, него именовањем шурака за наследника.

Тада су владали другачији морални назори и то држава Србија није могла да истрпи, јер је већ доста трпела Милана.
У завери нису учествовали само млади официри, него и бројни политичари, па је Апис у шали рекао да само двоје људи нису укључени у заверу: краљ и краљица.

Оно због чега је овај текст вероватно написан је један нетачан детаљ - помиње се учешће Русије. Јасна је импликација на савремене догађаје и плашење слабонервних „руском претњом”, која „обара режиме” и „убија краљеве”, па је као таква реметилачки фактор на Балакану и треба је протерати.

Чињеница је да је учествовао један млади Рус, али сасвим приватно, без знања и одобрења руског посланства. Руском цару ни на крај памети није било да било којој крунисаној глави Европе ради о глави.

Оно што је у овом тексту истовремено прећутано, али је јако битно су реакције европских сила, пре свих нашег доброг Франца Јозефа.
Већина је прекинула дипломатске односе, али је Франц захтевао да одмах његове трупе окупирају Србију и „наведу законити поредак”. какав би то био „поредак” у смислу чињенице да су Обрено вићи били мртви, као и Луњевице, остаје нам да нагађамо. Уствари, треба бацити око преко плота, на Бугарску и Румунију и јасно је шта би се десило.

Русија је под претњом ратом спречила Аустрију да нас окупира и то је суштински разлог писања овог пропагандног памфлета.

Ово је вероватно тачно, мада, како сам писац каже, Београдом круже најфантастичније приче.

Ти би као искусан човек требао уочити да је цитирани извештај саставио војни аташе Аустрије, који није улазио у двор, него је, по сопственим речима, извештај саставио на основу прича неких завереника.
Да ли је војни аташе Аустрије саставио објективан извештај, или онакав какав је Ф-Ј требао да „заведе законити поредак”?

Нема то везе ни с краљем, ни с отаџбином.

Каква год била власт у Србији непријатељи су нам увек исти.

Ја само покушавам да ти скренем пажњу да текстове треба читати пажљиво и критички, а пошто данас нема случајно написаних текстова онда ваља погледати ко пише и за чији рачун.

Овај извештај аустријског војног аташеа у тадашњим околностима и намерама његове државе може упоредити са извештајем Вилијема Вокера 96 година касније.

И тај званични извештај за УН је писао човек који у Рачку није био у време догађаја, дошао је касније на сценски монтирану ситуацију, а извесни фински патолог тврди да је била приморана да фризира свој извештај више пута док Вокер није добио папар какав је његовом послодавцу био потребан.

Када за 100 година неки историчар попут тебе буде читао Вокеров извештај, а то је званични документ, шта мислиш какве ће закључке извући?