RAZLOG POSETE

Ako šef države primi u zvaničnu posetu stranog obaveštajca, pa makar on bio i direktor, to je više protokolaran susret, najčešće kao izraz zahvalnosti za specijalni doprinos bezbednosti zemlje domaćina. Nekakav veliki doprinos Srbiji, da ga je bilo, ne bi promakao medijima i zato ova poseta jeste neobična. Naravno da niko u Srbiji ne veruje da se sva priča između predsednika Vučića i direktora MI6 svela na buduću saradnju i prijateljske odnose. Morao je postojati jak razlog da predsednik države zvanično razgovara sa šefom strane obaveštajne službe. Naravno da je ova poseta britanska ideja koju nije pametno odbiti. Pravi razlog u predlogu susreta zasigurno je uvijen u diplomatsku formu, ali je tokom razgovora morao biti potpuno ogoljen, precizan i jasan. Iako su se zvaničnici potrudili da sve ostane tajna, procena o čemu su razgovarali i nije tako teška kako na prvi pogled izgleda.

Da su u pitanju informacije od interesa za bezbednosti Srbije, razmena podataka ili dogovori o zajedničkom angažovanju, sve bi se obavilo na nivou šefova obaveštajno-bezbednosnih agencija Srbije, kao dogovor profesionalaca. Tada bi Janger razgovarao sa sebi ravnima, Bratislavom Gašićem (BIA), generalom Petrom Cvetkovićem (VBA), pukovnikom Zoranom Stojkovićem (VOA) i možda još ponekim. Jer ako iko vodi računa o nivoima i protokolarnim stvarima, vode Britanci. Ako se nivoi preskaču i direktor strane obaveštajne službe traži da razgovara sa predsednikom države, onda za to postoje jaki razlozi. Najverovatniji su: da se informacije odnose na bezbednost samog predsednika i da su toliko osetljive da drugi ne treba da ih čuju; da se sumnja u profesionalnost naših obaveštajno-bezbednosnih agencija (da li će tajno i precizno preneti svom predsedniku ono što mu direktor MI6 želi reći) ili da nakon SAD i Velika Britanija menja strategiju za Balkan, pa tako i politiku prema Srbiji, pa se želi uticati na nešto o čemu odlučuje samo predsednik.

S obzirom na dosadašnji stav Engleza prema Srbiji i srpskom predsedniku, nije baš logično da šef MI6 dotrči da nam kaže kako je ugrožena bezbednost Aleksandra Vučića. Da je potencijalno ugrožen, to znamo i bez njih, ali nismo baš sigurni koliko je njegova bezbednost u interesu aktuelne politike Velike Britanije na Balkanu. Bilo je isuviše mnogo ugrožavanja i Srba i srpskih interesa na koja se nisu obazirali, a nekima su i sami doprineli. Isto tako, teško je poverovati da Britanac javno pokaže sumnju u profesionalnost naših službi, iako je poznato da naše bezbednosne kadrove sumnjiče da su pod ruskim uticajem.

Tako ostaje kao najpouzdanija procena da su američka i britanska strategija za Balkan kompatibilne i uvezane u jedinstven sistem, gde promena jedne uslovljava promenu druge. U tom slučaju Janger nastupa po zajedničkom razrađenom planu, u seriji usklađenih pokušaja da se utiče na srpskog predsednika o pitanjima aktuelne politike Srbije. Da se bar pokoleba i nagovori na korekcije. Ko drugi može uverljivije da mu predstavi da treba nešto da menja ako ne šef tako moćne obaveštajne službe čije informacije svi respektuju. Jer svima je poznato – ako druge službe znaju šta će se dogoditi dve godine unapred, onda Britanci znaju šta će biti za pet godina.

Tako je najbliže istini da Jangerova poseta nije ništa drugo nego uključivanje „teške artiljerije” u specijalni rat protiv Srbije, sa poznatim ciljevima: da se odrekne vojne neutralnosti, prihvati ulazak u NATO i da se odrekne baš svih veza s Rusijom. Jangerovi „argumenti” mogli bi biti suština zahteva da razgovara direktno sa predsednikom. Mogu to biti „jasni dokazi” da će nas Rusi zloupotrebiti tokom globalnog prepucavanja sa Amerikom i da će nas na kraju prodati ili ko zna šta sve ne.

BRITANSKI STIL

Naravno da se nije moglo desiti da Englez otvoreno preti – to je svojstvenije Amerikancima. Arogancija svakako nije njihov stil komunikacije, ali nadmenost i prepotentnost jesu. Ako nekoga na ovom svetu ne smete potcenjivati, onda je to MI6 i u tome se krije realna opasnost ovog susreta. Teško da bi njihov nastup bio improvizovan i brzoplet. Dobro su oni proučili i kome se obraćaju i šta iznose i naravno da je sve to moralo izgledati do kraja uverljivo, i možda je u ovoj fazi nastupa odlučeno da se nagriza odlučnost srpske elite za odbranu neutralnosti predstavljanjem teških prepreka u perspektivi koje za sada vidi samo MI6. Tako bi se davanjem „korisnih saveta u dobroj nameri” izazivala nesigurnost i dilemama šta je to u bliskoj budućnosti najbolje za Srbiju.

Iskušenja će biti velika i može se očekivati da se sa diplomatskih pokušaja pređe na perfidna podmetanja, diskreditaciju, ucene i pretnje. Možda i na neke drastičnije stvari kao što su ubistva i atentati.

MOŽE LI SE BRITANCIMA VEROVATI?

Kada bi nastup direktora MI6 bio iskren, mogao bi da nam u trenu razjasniti mnoga bolna pitanja za Srbiju. Na primer, zna on koliko je za Srbiju važno da se sazna ko je i zašto organizovao atentat na Olivera Ivanovića. Nije toliko važno ko ga je likvidirao, Albanci, stranci ili kriminalizovani Srbi, koliko je važna prava istina, kako bi se sprečila zloupotreba i manipulacija ovim događajem. Malo koja obaveštajna služba na svetu ima jače uslove i pozicije da to istraži. Poznato je da su Britanci bili uključeni od samog početka, sa Amerikancima, Nemcima i pripadnicima albanske obaveštajne službe, u formiranje nekakvog bezbednosnog sistema terorističke OVK, pa i u izbor kadrova i obuku kosovske tajne službe KŠIK. Tu priliku su iskoristili da stvore vrhunsku obaveštajnu mrežu, mahom od profesionalaca za obaveštajne poslove. Nisu išli na masovnost, nego na kvalitet i birali su samo one za koje su znali da će biti u vrhu komandovanja ili vlasti na Kosovu. Naravno da ih i danas drže na vezi i da preko njih mogu znati baš sve što se dešava u ovoj srpskoj pokrajini.

Englezi su stari majstori obaveštajnih operacija sa ciljem promene političkog stanja koje nije u skladu sa interesima Velike Britanije. Na području Balkana izvodili su ih neprekidno. Tek nedavno su dospeli u javnost dokazi da su oni preko generala Borivoja Mirkovića inicirali demonstracije 27. marta i puč 1941. godine. Tek nedavno je postalo potpuno jasno da su vodili tajne obaveštajne operacije zajedno sa Amerikancima po završetku rata, kako bi od poraženih fašističkih formacija stvorili svoje specijalne snage za borbu protiv komunističkih zemalja. Nije im smetalo što su mnogi od njih bili teški ratni zločinci nego su ih rasporedili po svetu i omogućili im normalan život i terorističko delovanje.

Tako su, što je za Srbiju posebno važno, sačuvali i pomagali i ustaški pokret kome je smisao postojanja bilo antisrpsko delovanje. Ko ne veruje da je sve to tačno neka pročita studiju „Dobro došli, ratni zločinci” australijskog publiciste Marka Aronsa, koji je izučio situaciju o tom pitanju u Australiji, gde su Britanci vodili glavnu reč, kao i u drugim zemljama Komonvelta. O njihovim prljavim obaveštajnim operacijama tokom građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije objašnjenja nisu ni potrebna, jer je to svima u Srbiji dobro poznato. Mnogo toga bi se moglo reći i o njihovim pokušajima destabilizacije Srbije u sadašnjem vremenu.

Kako sada, nakon tako dugog perioda otvorenog i perfidnog destruktivnog i podrivačkog delovanja obaveštajne službe Velike Britanije protiv Srba i srpskih interesa na Balkanu, odjednom sve to prelomiti u glavi i prepoznati dobru nameru direktora MI6 Aleksa Jangera prema Srbiji i prihvatiti da su nam oni u stvari prijatelji, a da mi to ovako kratkovidi nismo videli? Kako poverovati u njihove tvrdnje o negativnom ruskom uticaju koji se mora prekinuti, kada znamo da nam je s ruske strane dolazilo samo dobro i nikada ništa loše? Nema Srbina koji ne bi želeo dobre i korektne odnose sa Englezima, pa i prijateljske, s obzirom na njihov značaj i uticaj u svetu. Ali isto tako nema onoga ko bi sada olako poverovao u njihovu priču o dobrim namerama.

Ljuban Karan

intermagazin.rs /Pečat