Toliko zelja, i takav haotican zivotni raspored…

Imamo devojcicu 3 godine, zahtevno ali prepametno i divno malo biće.
Dobili smo je posle zestoke borbe, upornosti i ICSI iz drugog pokusaja. Trudnoća i porodjaj savrseni. Moji dani kuci sa bebom na porodiljskom – najlepsi dani moga zivota ..

A onda dolazi back to reality. Muž ostaje bez posla, ja menjam posao, idem na bolje mesto (sefovsko) ali sada radim 12 sati dnevno. Prihvatam da radim prekovremeno jer nemamo izbora i moram da „cuvam posao”. Moju devojcicu vidjam samo kasno uvece, daleko je to od onoga sto želim i daleko od onoga kako sam zamišljala porodican zivot.

Sledećeg meseca napunicu 37.
Ne izlaze mi iz glave misli o drugoj bebi, o ogromnoj zelji da moja curica dobije drustvo.
Nije me čak ni briga na momente kako ćemo, a onda zastanem – nije li kasno za mene ja sam u 4 deceniji ?vantelesna se gotovo podrazumeva, kako ću u haoticnom da ne kažem histericnom dnevnom rasporedu uspeti da se organizujem tj smirim za ovako nešto, kako ću se organizovati ako zatrudnim, da li će mi poslodavac na neki način staviti do znanja da ne racunaju na mene po povratku, kako ćemo rešiti finansije ako se to desi, a muž se ne snadje …i kako ću naposletku voditi racuna o dvoje dece kada ne vidjam ni svoje jedino ?

Ima li šta gore u zivotu nego da se kajem zbog propustenih sansi.
Nije li prekasno ? Da li su moje sanse da budem ponovo mama već svedene na nulu razvojem zivotnih okolnosti ? Da li ovo treba da shvatim kao neki znak... ?

Ne mogu rečima da opisem koliko želim bebicu ... to je strasna zelja, jedna od onih za koje se nadam da ruse sve pred sobom. U inat svemu...