* Глас Српске
* Друштво
* Село Чаваш у тишини спава

Село Чаваш у тишини спава

Datum: 11.08.2010 22:00
Autor: Ратомир Мијановић

ЧAВAШ - Давно је било кад се кроз Попово поље пјевало „Чаваш - чело, а Дврсница - глава, Величани - срце из њедара”. Данас чела, села Чаваш, некада села добрих домаћина, вриједних радника, вјерника и патриота нема. Или готово да нема.

Геноцид је почео 11. августа 1941. године када су усташе из Стоца и оближњег села Горње Храсно, уз благослов локалног католичког свештеника, побиле 103 житеља овог села и једног најамног радника који се ту затекао.

Јуче је у Чавашу, на мјесту гдје је некада била гробница, коју је Хрватска војска порушила 1993. године, служен парастос настрадалима, који је обавио мостарски свештеник Данило Боро.

- Не смијемо заборавити, али морамо опростити - рекао је свештеник Боро окупљеним потомцима страдалника.

Они који су преживјели, петнаестогодишњи дјечак и средовјечни мушкарац који се сакрио у шуми иза куће, причају да ни митраљески меци нису могли ништа шестогодишњој дјевојчици Неђељки Мијатовић, која је устала између лешева и свом крвнику рекла: „Чико, ја нисам ништа крива, немојте ме.”

Злочинац јој је послије тога испалио пет метака у главу. Другој дјевојчици усташки монструми су разбили главу о камен „мргињ”, а крв која је остала на овом камену граничнику деценијама се није могла обрисати.

- Надамо се да ћемо догодине направити на овом мјесту малу цркву и вратити споменик који се налази сада у манастиру Тврдош. То је наш дуг настрадалим прецима - каже Јово Милошевић, чији је отац преживио страдање.

Велимир Мијатовић каже да већ двије године живи у нечему што само из даљине изгледа као кућа. Посљедице посљедњег рата још су видљиве. Aли Велимир не губи наду.

- Добио сам прошле године фрезу. И неки намјештај, а обећали су да ћу до јесени обновити кућу у потпуности. Садим мало дувана, бавим се пољопривредом, имам краву, кокошке. Син ради у Љубињу, али је живот тежак. Немамо струју, то је најгоре. Хљеб је најгори. Чини ми се да је и хљеб некада био слађи него овај данас - каже Велимир.

- Живи се, како се код нас каже, „девери се”.

- Нека Маја из Сарајева је обећала да ће нам и струју довести. Мени је свеједно одакле дошла, из РС или Федерације, само да свјетло проради - прича Велимир и додаје да њему и жени велико задовољство представља долазак унука преко љета у Чаваш.

Повратак у ово село још је, 15 година послије Дејтона, мртво слово на папиру.

Из кантоналних и републичких власти немају слуха за Мијатовиће и Милошевиће, који чекају и воду и струју, и наду у боље сутра. Aли, како лијепо рекоше Милошевићи, Мијатовићи и остали, док има њих - има и наде.
Злочин

Питомо село Чаваш, на ободу Поповог поља, око 50 километара од Требиња, у Херцеговини, Далмацији и приморју сви знају као „мученичко мјесто”, у коме су усташе 11. августа 1941. године извршиле стравичан злочин.

У том страдалничком дану, од 57 чланова породице Милошевић, преживјело је само двоје, а од 23 члана породице Мијатовић преживјело је само троје. Страдали су и Милетићи, Михићи, Мичете и Пивци, о чему је свједочио велики камени споменик невиним жртвама, који је 1993. године порушен, а становништво протјерано.