Био је велики човек и уметник. Покој му души!

U kakvim ste odnosima sa svojim porocima?
Što bi rekao pokojni Ljubiša Jocić, bio sam sve, samo nisam bio lezbejka (smeh).

Šta to tačno znači, u vašem slučaju?
To znači da imam sve poroke, osim kockanja. To mi je izuzetno dosadno. Često me vode u razna kasina po svetu i domaćini mi daju gomilu žetona da igram. Ja odmah sve izgubim, sednem, naručim crno vino i gledam taj svet. Naročito je lepo u Visbadenu, gde gledam fotografiju Dostojevskog za kockarskim stolom, a ispod njega je taj kockarski sto za kojim je sve izgubio.

Svakog od poznatih poročnih ljudi bije glas da je ovo ili ono. Vas bije glas da ste alkoholičar. Kako se nosite s tim?
Pre svega, šta je alkoholičar? To je čovek koji pije više od svog lekara (smeh). U vreme neizdrživog terora laži, osetljivije prirode umetnika, koje nisu to mogle da podnesu, a pod izrekom da pijanca i bog čuva, bili svi pijanci. Neverovatna plejada genijalnih ljudi koji su svi pili. Od Zuke Džumhura, slikara Slave Bogojevića, mačiste Branka Radičevića, Libera Markonija, da ne nabrajam dalje. To je plejada pijanaca. Jednog dana, kad je Brana Crnčević došao kod Branka Pešića, koji je bio član CK, ovaj ga je ponudio viskijem, a Brana mu kaže da više ne pije. Onda mu je Branko viknuo: „Ima da ga popiješ, kako ću te treznog vaditi iz zatvora!”

Da li alkohol doživljavate kao vaš drug of choice ili kao nešto što vam se nakačilo usput?
Meni je alkohol deo rituala. On je neka divna vrsta bekstva u nirvanu. Tako da, kad me ljudi pitaju da li sam čitao neku knjigu, ja kažem možda, jer sedim u kujni, pijem i čitam i na kraju ne znam da li sam je uopšte pročitao. Najbolje je piti u kujni, to je moje iskustvo. Krevet je blizu, niko te ne vidi, nema nikakve frke. Jedino što je opasno je što se posle izvesne količine alkohola u meni razbudi strašna nežnost prema prijateljima po svetu i onda pijan okrećem telefone i budim ih u po noći i verovatno nešto bulaznim, a oni zapanjeno slušaju. Tako da bi trebalo isključiti telefon pre pića. A sada su mi lekari zabranili i piće. To jest, nisu - lekari su neverovatni. Kažu ti onu čuvenu rečenicu: „Možete po jednu čašu posle ručka”. Jedna čaša mi apsolutno ništa ne znači. Meni je prva čaša neprijatna. Od prve se namrštim, od poslednje se napijem, ima ta čuvena rečenica. A onda je jedan lekar koji me poznaje, pokojni Paolo Valenti, napisao jedna čaša posle ručka, a dole je napisao: „Ne sme se uštedeti za litar”. Ne piješ nedelju dana, a onda popiješ litar jer si uštedeo (smeh). Inače, Arapima religija zabranjuje piće, a meni žena. Došao sam do ideje da se osnuju sigurne kuće za muškarce. Ima mnogo muškaraca koje biju žene. Žene ti zabranjuju da piješ i pušiš, žene ti zabranjuju druge žene, mešaju ti se u ljudska prava. Sigurna kuća za muškarce, u stvari, već postoji - to je kafana.

Ako je već alkohol legalan, da li bi marihuana trebalo da bude legalizovana?
Ja mislim da. Pazi, probao sam sve vrste droga, pisao sam neku knjigu u Njujorku i onda sam morao da se upoznam s raznim stvarima. Marihuana je sasvim bezazlena, ona je ništa manje štetna ili korisna od duvana. Jedino što otvara put do kokaina, koji takođe nije preterano štetan, ali se iz kokaina, kad prestane da deluje u normalnim količinama, ide pravo u heroin, a onda je gotovo. Inače, maihuana je baš lep, sanjalački duvan.

Odlično.
Jedne godine, bili Zuko Džumhur i ja u Dubrovniku, zimi. Tamo je bio atelje Milovana Stanića, čuvenog slikara. On je slikao u zidinama i atelje mu je bio pun gostiju, pogotovu kada je zima, kad nema kuda da se ide. I došla su dva Amera s ruksacima i dugim kosicama. I sedimo mi tako i smotaju oni tako neku cigaru od nečega i daju Zuki i meni. Zuko zapali i povuče - ništa. Da meni, ja povučem - ništa. On pita: „Je l' tebi djeluje ovo?”, a bio je hašiš; ja kažem: „Ne, a tebi?” „Ni meni”, kaže on, ajmo još jednom. Ponovo mi duvamo i ništa. I Zuko kaže Milovanu: „Milovane, daj ti nama dvije loze, ovo je za oficirsku djecu” (smeh).

S obzirom na to da ste dokazani poznavalac ženske duše, hteo sam da vas pitam nešto o muškoj. Koliko je seksualna iživljenost bitna za pravilan razvoj muškarca?
Mora da je doživi u izvesnom periodu života sigurno, da bi bio normalan, a to je strašno teško. I strašno komplikovano. Najpre, komplikovano je reći devojci ili mladoj ženi s kojom si u krevetu da nikad nisi imao ženu. A onda, taj prvi neuspeh može da te odvede u osećanje da si impotentan, koje može da se završi ili kobno ili genijalno, da postaneš neki genijalac, dok te ne uhvati neka iskusna riba i kaže ti: samo se ti opusti i pusti me da radim.

Da li postoji trenutak koji je potpuna suprotnost, da muškarca bude sramota da kaže s koliko je žena spavao? Da li postoji gornja crta?
Ne, ne. To je uvek afirmativna stvar i to čak privlači žene, koliko ja znam.

Na koji to nivo dovodi ljude u odnosu na naše životinjske prijatelje?
Gledaj na to kao da je najlepša stvar na svetu, nikako ne može biti životinjska. To je nešto najlepše što može da ti se desi u životu. Šta je umetnost nego stalni vapaj za neuzvraćenom ljubavlju. Stalno vičeš: vidite kako divno pišem, volite me, volite me, volite me kako slikam, volite me kako pevam, ja sam najbolji, volite me! I stalno čezneš za ljubavlju. A šta je krunisanje ljubavi? To je krevet. E, onda nailaze razne druge stvari, tupost, dosada, uobičajene navike i rečenica: „Opet si sinoć pravio budalu od sebe”.

Rečenica samom sebi u ogledalu?
Ne, nego rečenica koju ti kaže žena. Tvoja prva ljubav, koja je igrala bosa po kiši, na Savi, na splavu. Ona koja je pila s tobom zajedno, ponekad čak i više. Ona odjedanput počinje da mrzi Savu, ne voli te što piješ, kaže: ti si me navukao, bitango. Jer, odjedanput, Sava se postavlja kao suparnica kojom može da doplovi neka nova devojka koja će igrati bosa na kiši.

Da li su žene nesigurnije od muškaraca kad je reč o muško-ženkim odnosima?
Ne, one su superiorne. Ja nisam osvojio nijednu ženu, nikada u životu. Uvek su one mene.

Bez obzira na to, trebalo bi sebe da smatrate alfa mužjakom ljudske vrste. Na teritoriji bivše Jugoslavije.
Ma kakav alfa mužjak. Bednik. Koliko sam se samo ponižavao i šta sam sve radio da me primete (smeh).

I šta se desi kad vas primete?
Vidi, oni lepi, oni se ujutru probude, stanu pred ogledalo, rašire nozdrvu i kažu: „Što bih ja delio ovu lepotu s nekim”. On se gleda s oduševljenjem, obuče se divno i ide kao spomenik lepoti. A mi ružni moramo da budemo duhoviti, da se proslavljamo, da gutamo vatru, da klečimo i da molimo da nam daju. Moramo da idemo i u ratove, čak! I opet je neizvesno! (smeh)

Žene umeju da kažu da ta lepota koja je njima bitna dolazi iznutra.
Auu, slušaj, da ti kažem, može muškarac da bude Lav Tolstoj i da ima sedamdeset godina i da leži u ligeštulu pored lepotice od osamnaest, koja obožava njegovu pamet. Ali, kad iz plićaka izađe banjino koji nosi suncobrane, posut kratkim dlačicama, nabreklih mišića, nema te mudrosti, te pameti, te slave Vudija Alena koja će nju sprečiti da poželi takvog tipa. Zamisli Vudija Alena u ligeštulu, ta nakaza - intelektualac (smeh).

Kako je bilo izlaziti na kraj sa armijom obožavateljki u analognom Beogradu?
Ma nisam primećivao, čoveče, da me neko voli. Ima slučajeva kada u nekom društvu vidim neku od tih lepotica iz davnih vremena koja ni kaže: kako sam ja bila zaljubljena u vas šezdeset prve, nosili ste beli džemper, kao Dilan Tomas. Ja joj kažem: gospođo što mi onda niste rekli, bio sam najnesrećniji, najusamljeniji momak na svetu...

Slava ponosnom HERCEGOVCU!

Na pitanje zašto pusite HB filter, Momo je odgovorio:
Zato sto je tu Hercegovina prije Bosne.

Шта рећи о изненадној смрти писца Мома Капора?

Све нас је изненадила вијест о његовој смрти и
његов одлазак на небо.Тужна је и болна чињеница
да се Момо Капор никада више неће појавити са
својим духовитим колумнама ни у једним новинама.
Неће више нико моћи тако питомо и љупко барем за
нас који смо у туђини да нас приближи нашем
завичају нашој родној груди Херцеговини.
„Као што у градовима западног света у сваком
хотелу на ноћном ормарићу обавезно лежи Библија,
ХЕРЦЕГОВИНА Јевта Дедијера требало би да стоји
крај узглавља сваког Херцеговца” и понека књига
нашег херцговачког писца МОМА КАПОРА.Када је
Момчилова књига са нама,ондаје ту са нама и дио
нашег завичаја ХЕРЦЕГОВИНА у срцу.
Радове Мома Капора почео сам читати и виђати у
НИН_у затим су дошле књиге што је Капора довело
у ред најчитанијих писаца у ЕХ ЈУ а његова дјела
преведена на многе свјетске језике.
Дрги Момчило хвала ти за све.
Почивај у миру,лака ти црна земља била!

===
Priču s početka prošlog veka, o svom najstariji stricu Radovanu koji je otišao u Ameriku, Kapor usko vezuje za sudbinu svojih predaka.

- Moj stric je putovao mesec dana brodom. Noću je izlazio na palubu, savijao duvan i pušio, a plašio se velike vode, jer nije znao da pliva. Kada ja prelećem okean u avionu, u kome je zabranjeno pušenje, i mene je strah, jer ne znam da letim. Stric je 1922. godine u rudniku Bjut Montana doživeo nesreću – srušio se otkop i njega je greda udarila u glavu. Moja samohrana baba Jovana dobila je veliku odštetu od sindikata, koju je podelila ravnopravno na tri sina. Ćerkama ništa nije dala, jer se računalo da će se udati. Stric Radovan je napravio najveću čatrnju u selu, koja skuplja kišnicu, srednji stric Mirko kupio je zemlju u Bačkoj, a deo koji je pripao mom ocu Gojku dali su mu za školovanje.

Tako se Momin otac iškolovao. Postao je visoki finansijski inspektor, a kasnije i osnivač Jugoslovenske banke za spoljnu trgovinu.

- Moja baka je, kao osiromašena udovica iz vrlo otmene kuće Velimirovića, izdavala sobe, a tu je otac upoznao moju majku Bojanu, koja je bila prava lepotica. Zaljubili su se jedno u drugo, a ubrzo sam se i ja rodio. Da na glavu mog strica Radovana nije pala greda u rudniku, ja bih sada bio penzionisani šumar u Bileći ili učitelj, u najboljem slučaju.

Nakon što je njegov otac otišao u rat 1941. godine, osim rastanka sa roditeljem zbog ratnog vihora, jednog od naših najboljih savremenih pisaca čekao je novi životni udar – kao trogodišnjak je izgubio majku.

===
- Kada sam operisao rak na grlu, bio sam na samoj ivici smrti. Anestezija je smrt u malom, ali nisam osetio da sam ušao u nešto tamno, ništavilo bez kraja i početka. Prvo što sam video iznad postelje bio je moj prijatelj, čuveni kardiohirurg Paolo Valenti, koji je kontrolisao rad mog srca. Smejao se kao lud zbog toga što sam rekao u pi..ku materinu kada sam otvorio oči. Bio je srećan što psujem i govorim – glas mi je bio spašen. Smrt je lepa, samo ne u krevetu, voleo bih da umrem za stolom. Mi Kapori otprilike živimo sedamdeset pet godina. Umiremo od srca ili metka, a najbolji od nas od metka u srce.

http://www.story.rs/vesti/svet-poznatih/7678-zivotna-prica-momo-kapor-zivotni-udarci-me-nisu-slomili.html

Sedeći jedne noći pokraj vatre u planini Viduši, po kojoj su zavijali vukovi, slušao sam jednog starca kako tvrdi da su Hercegovci, i kada su nepismeni, najnačitaniji među Srbima. Budući da su kupovni papirići (zvani ćati) retki i skupi, oni duvan zamataju u novine i istrgnute listove iz slučajno zalutalih knjiga. Sagorena, odštampana slova, u obliku dima ulaze im u pluća i u krvotok i talože im se u glavi. To su čitave biblioteke, kojih Hercegovci nisu ni svesni.

Momo Kapor