Zatim imaš one po nekim firmicama, radi, dobije neku sicu sa kojom plati prevoz

da ode na posao i neki ZU-ZU da kljuca ko kanarinac ili da plati ratu za auto da ide

na posao sa istim.

Možda covek ne zna da živi i da se snalazi, otupi u sistemu, postane kao kokoska

u kavezu, koja kada izadje iz istog, nije sposobna da se snadje, iako su joj

objasnili da ide kavez da bi krenula da razmišlja.

Dakle to je moja dilema: šta uraditi, na koju stranu krenuti da se izvučemo od svega toga o čemu pričaš Marko?

&

Imaš ti dosta toga, možemo ovde godinama.

Prvi primer sam ja recimo, odrekao se sistema u Americi, ljudi odmah spinuju

laži kako su me deportovali, odmah sa predrasudama kako zivot može samo

tamo biti i nigde vise nema sreće.

Zatim kako ću propasti, čim sam nogom kročio van Amerike.

Ne vraćam se jer ne mogu, treća teorija zavere.

Izašao, nikad se nisam vratio, iako mogu, sto govori da nije neko

toliki slepac da samo od tih tamo možeš da preživiš.

Covek jeste sposoban, ako hoće, mnogi se plase i ulenje.

Nema tog sistema koji će tebe zaustaviti, ako si odlučan.

Neko je spreman dati zivot koji proleti na nešto od čega nema

realno korist a ni slobodu, još gura kolica po Walmartu sa 80

godina, osmehom, verujuci u bolje sutra.

Sve iz tvoje teme je tačno i lepo je opisano. Ali:)

Ja mislim da se ljudi jednostavno umore. Dolazak u inostranstvo, naročito onima koji nisu dosli kao deca sa mamom i tatom, zateva jednu vrstu veliike mentalne koncentracije, fokusa na sutra, snalazenje, kvalitet odluka koje ćeš doneti a koje ti mogu odrediti tok sledećih 10 godina i sl. Čak i kada sve radimo kako treba i naše odluke urode plodom, mi se umorimo na tom putu.:)

Mislim da se ne radi tu uvek samo o juranjavi za parama. Mnogi imigranti, naročito u S. Americi i Australiji, imaju dovoljno para, imaju poslovnu stabilnost i sl. i ne jure ka nečemu visem. Trka je prestala, ali su godine koje su prošle užele danak.

Da bi covek krenuo u novu avanturu, da bi ostavio sve i krenuo iznova mora da ima ili veliku muku ili veliki entuzijazam. Ako izuzmemo prvi slučaj jer muka mnogo toga menja iz korena, za entuzijazam su mnoge značajne i godine. Mlad covek je pun elana, čini mu se da zna sve, može sve, da ima odgovore na sva pitanja i da za njega nema prepreka. Mlad covek često vidi samo dobru stranu i korak mu je od 7 milja.

Sa druge strane, čak i ako prosecan emigrant potpuno prihvati sve iz tvoje teme da „su prošle godine”, desilo se upravo to - prošle su godine :) A sa svakom godinom koja prođe si sve vise spreman da žrtvujes neku zelju zarad onoga sto imaš u ruci:)

Ljudi su u principu prilagodljiva bica i, pre ili kasnije, psiha uglavnom nauci da živi u harmoniji sa traumom. Trauma nije uvek nešto negatovno u smislu fizicke ili psihicke povrede već i sve ono sto nas je mnogo uzburkalo i nateralo da se iz korena preispitujemo i menjamo.

I bas kao sto klasicnu traumu covek nikada ne zaboravi i ona ne nestane ali nauci da živi sa njoim negde u pozadini i da ga ona ne optrecuje, tako i vecina emigranata zna da bi u nekom drugom vremenu i situaciji možda bilo bolje ili opustenije, ali sa tim živi kao delom sebe, svesni da je često preveliki rizik još jednom u 40-im npr okretati svoj zivot naopacke, osim ako to nešto drugo nije bas značajno bolje od trenutnog.

&

Sve to razumem.

Nas je zadesila nesreća tih ratova i nastavak istorijskih neraščišćenih računa.

Ljudi su dotakli dno zivota.

Mada, ako imaš znanje za bilo šta vise u zivotu, zašto da ne.

Možda i kroz hobi, kroz entuzijazam, jer sve što se ne radi sa istim, nema od toga

ništa.

Možeš ti daleko vise, nego sistem sto ti nudi.

Zavisi i gde si.

Otisao do Piemonte Regije, tamo ima Torino kao od poznatijih gradova za naše,

Juventus klub, regija onako kao Sumadija, brdašca, proplanci, nije ravna a nema

ni infrastrukturu kao Lombardia, gde imaš autoputeve dobre i razvijeno je.

Oni koji žive tamo, zovu ih Piemontesi, poznatiji kao ljubazni, ali sve je to gluma.

Piemontesi falsi e cortesi.

Recimo da oni kao jedan od primera a takvih po Italiji ima koliko hoćeš, ne zavise

od sistema.

Tamo sam otisao da letim balonom onim.

Letim ti ja tako preko Piemonte, ima i planina, tu je i Francuska, brdašca, vinogradi,

lesnici na sve strane.

Sada, nisu oni bas toliko mutavi, iako nemaju škole.

Sve svoje proizvode su izdigli u nebesa, nabacili sve moguće deklaracije,

D.O.P, DOCG i masa ostalih.

Onaj koji je upravljao balonom je iz Sardinije, Sardo.

Kaže on meni,„Znaš, nisu ovi ništa bolji od nas sa Sardinije, samo znaju da se prodaju”.

Tako su njihovi proizvodi svi čuveni, teško da ćeš naći nekoga da zavisi od

sistema i prodaju se svi kao ljubazni, klasična gluma.

Te tamo nećeš uspeti naterati da rade za nekoga, do za sebe.

Mada, treba i to znati, sto našima bas i ne ide od ruke, naročito poštenim putem.