​Kako su srpski studenti završili u američkom zatvoru
​Kako su srpski studenti završili u američkom zatvoru
By M.K.

mart 5, 2015
Foto: Alexandra Daneva

Iskustva koja odstupaju od sfere uobičajenog, normalnog ili svakodnevnog je teško približiti drugima zbog samih strukturnih granica ljudske empatije i ograničenih mogućnosti uživljavanja u ono nedoživljeno. Jedno od mesta koje je i dalje po definiciji suprotstavljeno „normalnom” jeste njegovo totalitarno visočanstvo - zatvor.

No, pre nego što vaše empatičke kapacitete testiramo u hladnim floridskim zatvorskim ćelijama, da napravimo adekvatnu „narativnu podlogu.”

Prošlog leta, šest drugara su iskoristili (ah, ta) prekrasna preimućstva studentskog statusa i preko work & travel programa zaputili se u Sjedinjene Američke Države, mesto koje neki (još uvek) zovu zemljom slobodnih i hrabrih. U nadi da će uskočiti u famozni melting pot, proveriti sve reference kojima su do tada hranili svoje pop-kulturne duše i osetiti šljašteće mrvice američkog sna – drugari su pukli po dva soma evra vodeći se Del Bojevom who-dares-wins filozofijom.

U maćehici Srbiji svakako nisu propuštali mnogo, naravno, ako izostavimo monotoniju, melanholiju, letargiju, lenjost, bezidejnost, besparicu, beznadicu i ostalo oružje iz današnjeg svakodnevnog arsenala omladinske beketovštine. To putešestvije trebalo je da bude tačka preseka, vojni rok naše generacije - rast prelepog leptira iz stadijuma učaurene balkanske larvetine.

Šestorica studenata proveli su četiri turbulentna meseca na severozapadnim obalama Floride, radeći naporno da vrate uloženi novac, ali i koristeći svaki slobodni trenutak za razularene hedonističke bahanalije i upoznavanje novih, drugačijih, luđih, tamnijih, napaljenijih i drogiranijih ljudi i mesta. Neko bi možda rekao da iz takve žurkalistične ekskurzije logično sledi i after u zatvoru i taj neko bi svakako imao dobre argumente za to.

Prvi put u zatvor na jutrenje

Sve je izgledalo savršeno tog dana. Ostalo nam je nedelju dana za staro-dobro-uživanje i trošenje zarađenog novca, pošto smo svi zvanično dali otkaze na poslovima koje smo radili. Te večeri smo planirali da odemo na žurku u najveći klub u gradu, u poznatoj Seville četvrti. Na našoj gajbi koju smo delili sa mladom Moldavkom Kristinom koja nam je ujedno bila i izuzetno tolerantni stanodavac, zagrevanje za žurku je počelo već oko osam uveče. Euforija je rasla kao nivo alkohola u krvi, a te kobne noći niko nije ni pomišljao da će jutro dočekati na tvrdoj zatvorskoj klupi. Crvi sumnjičavosti davili su se u meksičkoj tekili, znaci razuma gubili su bitku sa votkom, a anestezirane vilice su urlale: aaaa sveeeee! Linije koke (50 dolara mić – nije loše nego povoljno) ležale su kao rajske zmijurine na limenom plehu, mameći na greh raspomamljene studente.

Do kluba nam je trebalo petnaestak minuta. Pola sata pred ponoć, otkinuti kao goveda i raspoređeni u dva taksija, uputili smo se ka mestu zločina. U prvom taksiju bili smo Rićma, Vidara, Perke i ja. Upali smo u kola urlajući kao huligani na ds-u, dok je Marić već bacao spiku sa taksistom, koji je inače veliki fan Tesle, o tome kako je Edison !@#$. Mi smo pozadi nastavili da blebećemo koještarije i ispijamo redbull votke koje smo poneli za usput. Vilice su nam igrale barsinu tika-taku, a oči svetlucale kao Edisonove sijalice.

Nakon pet minuta vožnje našli smo se na five mile bridge-u, kada memorija polako počinje da mi kolabira, a svest prelazi u kvislinge služeći malicioznoj koaliciji kokaina i alkohola. Svetlost u daljini rasula mi se pred očima poput vatrometa, automobil je postao premali, koža je postala pretesna. Od tog momenta, za mene se čitava priča odvija kao u Smack my bitch up spotu.

Ulazak u klub je, iznenađujuće, prošao bez incidenata - ne sećam se najjasnije, ali da je bilo incidenata znao bih. Sam klub je podeljen na više prostorija/malih klubova u kojima se vrti sve: od kantrija, roka, pa do elektronike, a centralni prostor u kome je uvek najviše ljudi, gde smo se i mi našli, rezervisan je za hip-hip & r'n'b.

Vidno pokidan, blurovanog vida, brzo sam se našao za šankom sa flajkom piva u ruci. Naša pojava je odmah privukla pažnju, što me navodi na pomisao da smo upali unutra u najmanju ruku kao Death Row ekipa na sopstvenu privatnu žurku (ain't nuthin' but a gangsta party, bitch!).

Ubrzo je počelo koškanje sa par tipova – Perke i ja smo krenuli da se objašnjavamo sa njima, sukob je visio u vazduhu kao disko kugla kada su nas momci iz obezbeđenja zgrabili i poveli ka izlazu. Negodovali smo, opirali se, ...ali majke, ali su nas ipak izbacili na ulicu gde nas je čekao ogroman red ljudi koji su se nadali ulasku.

U tom momentu, četiri prijatelja se gube i njihove sudbine se razdvajaju do konačnog susreta u institucijama sistema. Od tada, moje ponašanje se može objasniti jedino uz pomoć analogije sa ponašanjem pacova u lavirintu – pardon, pacova kome su udrobili koku u posudu punu votke i bacili u lavirint. Svako ko je ikada radio slične stvari/droge, zna da je NE kao odgovor neprihvatljiv u takvim situacijama – ego postaje razmaženi sin jedinac Paris Hilton, a ne zna da je razmaženi jedinac.

Nekoliko minuta kasnije, ponovo sam se našao u klubu, neuhvatljiv za obezbeđenje. Šibajući hodnicima i manjim lokalima, obreo sam se na istom mestu gde je gruvala trepčina, a tverkovanje bilo deo tradicionalnog folklora. Hedbengovao sam neko vreme kada me je prokleto obezbeđenje ugledalo i zgrabilo za ramena. Trideset sekundi kasnije, ponovo sam se našao ispred kluba.

Ako ste pomislili da sam nakon toga odustao, grdno se varate. Možda sam ja i hteo da prekinem pacovski eksperiment, ali je sin Paris Hilton mislio drugačije, divljajući na nekom je l' znaš ti ko sam ja sranju. Takođe, tada nisam znao da su gazde lokala u talu sa murijom i da svako veče nekoliko patrola kontroliše situaciju ispred kluba.

Opet sam, ne oklevajući, ne znam ni sam na koju foru, uleteo u klub, štekajući se ovog puta po marginalnim stejdževima. Ipak, kopkalo me je gde su ostali. Ovo je naše veče i neće mi je neki ...eni bezvrati majmuni pokvariti, mislio sam. Čim sam promolio glavu u hodnik koji vodi ka mejnstejdžu, pojavili su se i bezvrati majmuni.