Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:

„Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom

trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi

tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku

Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa

trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: ”Duh Božiji

me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom

i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost„.


Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom

Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.


Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom

Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u

nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije

videli ”izdajnike„ Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.


Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na

sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi

sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i

molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom

trenutku on je čuo u srcu: ”Sada kaži!„. I otac Sofronije

je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući

da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu

kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.

Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,

promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.


Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni

preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo

novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,

okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske

Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo

drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se

poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih

izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na

ovo, napisao:

”...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.

Držite se, čak, do „ispovedništva” (da ne kažem „mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.

Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju

Vaploćenoga Sina Božijega.


Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino

Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,

Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.

Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše„.”