Sećam se mog prvog susreta sa „Švicarskom”. BIlo je to 74 ili 75. Ja klinac od 4-5 godina ali me sećanje dobro služi. Putovali smo vozom iz Beograda preko Zagreba, Jasenice, nekih mesta po Austriji i onda dođe Buchs(SG). Tu nekoga izvuku iz voza da bi ga dobro preslišali. I dok čekamo da nastavimo put, kroz poluotvoren prozor udišem vazduh u kome se oseća čistoća koja mami svojim mirisom. Na peronima sve čisto kao da je oluja prošla i odnela sve, Oseća se miris peciva. Prepoznatljiv miris koji me pratio još mnogo godina kasnije. Voz u neko doba krenu ka Cirihu. Kada se danas, posle toliko godina prošetam ciriškom železničkom stanicom, u meni je više negativnih i ružnih sećanja od onih lepih. A i mnogo godina me deli od tih prvih susreta pa se više ružnih stvari nagomilalo da su pretrpale one lepe. U to vreme moji roditelji još su bili zajedno i stanovali su u Mettalistrasse u Zugu, u jednoj montažnoj zgradi preko puta koje se nalazio neki italijanski restoran. U toj zgradi na dva sprata, stanovali su uglavnom Jugosloveni, kako smo se tada svi skupa zvali. Bilo je Srba, Hrvata, Bosanaca... Bosance sam nekako najviše zapamtio i zapazio zbog njihovog specifičnog naglaska. Baš u to vreme u avionskoj nesreći je poginuo tadašnji Predsednik predsedništva SFRJ Džemal Bjedić, inače Bosanac. To je za Bosance naravno bio šok a meni je u podsvesti ostao razgovor dvojice Bosanaca koji sam kao dete uhvatio u letu:
- Dje s ba ša ima?
- Evo ništa jarane, a kod tebe?
- A ništa bolan, eto samo kuća, poso. Nego ješ čuo da nam pogibe Džemal?
- E, pogibe nam Džemal Bjedić.

PO tom razgovoru sam zapamtio i ine tog Džemala iako se u politiku nikad nisam ni mešao ni razumeo. Valjda mi je deda kad sam polazio od kuće u tako dalek svet, svesno urezao u mozak da se pazim, jer tamo u bekom svetu ima raznih nacija. Kasnije kada sam već napunio 17 godinu , pokojni deda bi uz taj svoj savet dodao još i da „držim due uz zid”, jer je on čuo da ima tamo u „belom svetu” nekih nastranih muškaraca koji hoće da „kidišu” na muškinje. Kad bi moj deda sad bio živ, šta bi rekao na sve ovo što se oko nas dešava, koji bi mi savet sada dao? Dok ne ostariš, ne shvatiš šta znače sve one reči koje su nam stariji govorili. A kad ostariš, bude ti krivo što ih nisi poslušao, i što se mlađi kojima sad ti deliš savete, ne pridržavaju toga i još te ismevaju kao da si najveća budala na svetu. Ali sve ima svoje vreme i cenu. Sede su počele da prekrivaju bradu pa se zato brijam svakog dana. Kad budu počele po kosi, šišam se na čelavo. Ajd u zdravlje.