Moj dida je sa trajektom došao sa Šolte kod nas doma kod kuće. Dida je imao plavi ruksakić i kafenu francuzicu. Mama je njemu rekla: „O, čako, otkud ti ovako iznenada?” Dida je rekao: „A evo doša sam u krugu obitelji proslavit Dan republike!” Mama je zinila: „Dan čega?!” Dida je rekao: „Dan republike!” Mama je pitala: „Koji Dan republike, ...ate patak?” Dida je rekao: „Pa dvajsdeveti novembra, Dan republike!” Mama je stavila ruke na kukove i rekla je: „Čako, psujemu jarca, svake godine ista pisma! Daj se ugasi već jednom, čoviče! Ta ti je tvoja republika odavno mrtva!” Moj tata je iz primaće dobacijo: „Možda oni na Šolti uopće ne znaju da više nisu u istoj republiki ka prije pedes godina! Možda im se još dinosauri šetaju među maslinama!” Dida je njemu dobacijo: „Znam ja, zete, da je Jugoslavija umrla, ne moraš se pravit pametan! Samo to nije razlog da joj ne proslavimo rođendan!” Mama je opet podbočila se i rekla je: „Čako, kraj svih mojih !@#$rija još mi samo fali slavit rođendan od mrtve države! Ne slavim ga ni od ove žive!” Dida je rekao: „Dobro, od ove i ne tribaš! Ova je u totalnom kurcu!” Tu je mama viknila: „Ma nemoj?! A od one tribam, je li?! Pa ti si totalno bolestan!” Dida je raširijo ruke i pitao je: „Zašto sam bolestan?” Mama je rekla: „Zato šta je to bolesno, eto zašto! Slavit rođendan od države koje više nema! Čoviče, pa to je mordbidno!” Dida je pitao: „Šta je to?” Mama je rekla: „Mordbidno je, eto šta je! Daj se više dođi pameti, čako! Nema ti više Jugoslavije i gotovo! Odnija ju je lipi đava!” Dida je rekao: „I sad sam ja mordbidan, je li?” Mama je rekla: „Jesi, mordbidan si!” Dida je skinijo francuzicu sa glave i poćeškao se po kosi. Onda je on moju mamu pitao: „A jel tebi, moliću ljepo, umrla mater?” Mama je zinila: „Molim?” Dida je rekao: „Lipo te pitam, jel tebi umrla mater?” Mama je rekla: „Pa znaš da je, davnih godina, šta me to pitaš!” Dida je pitao: „Pa jel je se sitiš kad joj dođe rođendan, a? Jel joj odeš na grob odnit koji cvit i zapalit sviću?” Mama je porumenkila po obrazima i zamuckala je: „Pa, ovaj, sitim se, skoro uvik... mislim, kako se ne bi sitila...” Dida je rekao: „Ma sitiš se ti moj !@#$! Zaboravila si i kad ti je pokojnoj materi rođendan, a kamoli da joj odeš na grob!” Mama je zaškarpunila se po faci tuto kompleto i promuckala je: „Ama kako moš... ama kako moš to govorit...” Dida je rekao: „E, a viš, ja joj odem! Za svaki rođendan od pokojne ti matere ja joj odem na grob i odnesem joj kitu gladijola! Ili baremko kitu krizamtema! I zapalim joj sviću! A bogami tebe tamo nisam vidijo!” Mama je škripala sa zubima i gledala je didu turbo ubilački. Onda je ona viknila: „A sram te bilo i stid! A sram te bilo i stid, magarče jedan stari! Pa kako moš uspoređivat moju mater i Jugoslaviju!” Dida je rekao: „Šta, misliš da ti je mater bila lipša?” Mama je naperila prstom prema didi i dreknila je: „Čako, nemoj više srat bljezgarije! Izbaciću te iz kuće, neka si mi sto puta otac!” Dida je dignijo ombrve i rekao je: „Ništa ti ja ne uspoređivam, glupsonice! Samo ti govorim o ljubavi, razumiš! Govorim ti da nije loše da se sitimo svojih mrtvih! Al ti to nemoš skužit, ...ešga...” Mama je unjela se didi u facu i viknila je: „Pa ja volim svoju mater, krembilu jedan!” Dida je njoj rekao: „E pa viš, volim i ja Jugoslaviju!” Mama je gledala u njega sa obješenim ustima. Tata je utiho dogibao iz primaće u kužinu. Mama je opet naperila prst prema didu i rekla je: „Slušaj, kuri mene bolac šta ti voliš! Moš je volit i na Šolti, a ne u mojoj kući!”