NEBOJŠA JEVRIĆ - NE PUCAJ, BRATE
Peti prst

U ćošku kafane sedi Dinkić i plače. Samo što mu se suze ne slivaju iz očiju, već iz ušiju. Suze su kao sona kiselina progorevale novine. Za drugim stolom sedi pukovnik Majk i peva staru pilotsku pesmaricu: „Sela Mara kraj duvara, digla nogu na šumara. Šumar traži jednu dlaku, Mara daje punu šaku.”
Za trećim stolom sedi šef Vojno-civilne službe gospodara smeha Srećka Šojića i prima izveštaj o bezbednosnoj situaciji u Dominikanskoj Republici. Hoćemo li ili nećemo zaratiti sa Dominikanom. Postavlja neke uslove, traži da se dominikanske snage povuku iz njegovog atara. Prvi Šojićev bezbednjak je ljut na Atlantski savez, na Crnu reku zbog sukoba sa Crnom rukom, i na Maru zbog šumara. Sprema se obračun kod OK korala.

Ostap Bender pozivao se na ruske rakete, interkontinentalne, koje su postavljene u Pančevu. A sve zbog neke lepe Pančevke u koju je, navodno, zaljubljen Medvedev.

Situacija je stabilna i svakodnevna. „Ima čovek, ima problem, nema čovek, nema problem”, rekao je Šojić. Novinari su požurili da to zapišu. Goveda su mukala, ...alo te sunce.

Priprema se dan žalosti u Stradiji zbog nesrećne pogibije čoveka koji je pravio plan za bombardovanje. Ubijen je čekićem, i to zlatnim. To su Bin Ladenovi odradili, kleo se u sve Jazavac. Major Keza mi je poklonio bicikl pa se biciklom vozim između stolova. Zoran Bulatović je nudio peti prst. Na dobrotvornoj aukciji.

U Srbiji se, otkad se čulo za naftni sporazum, pojavilo 1.500 ličnih i kućnih Putinovih prijatelja. Ostap je ljut jer mu kvare posao. Karabočka je prodavala mrtve duše, crkvene kalendare i neke trave za potenciju. Joj, što je bilo veselo pod kestenovima. Zapevala sojka ptica, misli zora je. A zora nikako da dođe.

Srpski odbrambeni pas Čupka, pas sa tri noge (četvrtu mu je odnela granata) od muke je progovorila. Ali na sanskritu. Ako niko neće, ona je spremna da pojede taj prst koji je Zoran Bulatović odsekao.
Rimovani puk „Sava Savanović”, koji je dobio ime po prvom srpskom vampiru, vrši regrutaciju novih članova. Ali, nikoga više poezija ne interesuje. Svi se bave odnosima između Crne reke i Crne ruke. Svi se bave Putinovim kućnim prijateljima koji su pili votku i tražili vezu u gradu. Kako bi se što bolje prodali. „Radnici su opet štrajkovali. Treba ukinuti dekretom radničku klasu”, rekao je Šojić. „Kao i seljake, daklem.”

Besan, iz ćoška, Mlađa briše suze Kurirom. U ovoj igri njega niko ni za šta nije ni pitao. Nije ni znao da li je to igra ili se njegovi operativci, njegovi rođeni operativci sprdaju s njim. Ili je slučajno zalutao na snimanje „Bele lađe”.
Za razne oblike protesta čulo se po svetu, ali za to da neki radnik odseče sebi prst i da ga zatim pojede, e, za to se nije čulo. Tek sam se vratio iz Novog Pazara, zemlje svemoćnih begova sandžačkih i sirotinje raje. Na pustoj pijaci samo prodavci. Stotine praznih tezgi i dva-tri slučajna prolaznika. Kupaca nema. U Novom Pazaru plac ili stan dostizao je cenu elitnih beogradskih lokacija. Sada je sve puklo. Na sve strane započete, a nezavršene kuće. Prozori bez stakala izgledaju kao prazne očne duplje. Ali su devojke sa feredžama. U grad koji sada posećuju jedino novinari stizalo je nekada po dvadeset autobusa. Glad nad gradom. Zoran Bulatović nas je pustio da uđemo kod njega. Da mu prenesemo pozdrave iz Kluba književnika. Od njegovog prezimenjaka Miodraga Bulatovića, koji je još davno najavljivao pojavu ljudi sa četiri prsta.

Dolazak Jozefine, jorkširske svinje sa zvezdom na čelu, koja je stigla sa ratom. Vratio sam se u Beograd u novim farmerkama koje sam platio 600 dinara, da bih opravdao moj boravak u Novom Pazaru. Sada sam stigao u „Ludu kuću”, u ovu kafanu gde se sve dešava. Iz koje ne mogu nikud otići. Lička Veštica i Jazavac su mi postavili sačekušu. Idemo dalje u nove pobede, oj Šojiću, bela lica, kad ćeš doći do Užica.

Ne razumem, ovo sam pronasla trazeci na netu tekstove o knjizi Ljudi sa četiri prsta,
i ovo
Ljudi sa četiri prsta
- Tako je to trajalo - kaže Petar - do moje četrnaeste godine. Dok ta pobednička euforija nije splasnula, i dok nisu shvatili da deca nisu kriva za postupke svojih roditelja i da su samo deca. A ja sam već očeličen u bici za opstanak krenuo da igram hokej u „Crvenoj zvezdi” i da skijam. Dogurao sam do prvog tima. Moj prvi odlazak u Sloveniju na pripreme otvorio mi je oči. Nisam više želeo da živim u državi - lageru. Hteo sam slobodu.
Prvi Petrov pokušaj bekstva preko granice završio se neslavno. Naši graničari su ga sa njegovim drugom Đokom, uhvatili u podnožju Alpa sa skijama na nogama i vratili u Beograd. Ali, godinu dana kasnije, 1962, Petar je iz zemlje otišao vozom, sa lažnim pasošem i obreo se u Parizu. Bio je, kaže, na velikim mukama. Bez znanja jezika, bez prijatelja i poznanika, bez para. Obilazio je razne kafane gde se okupljaju Srbi, posećivao jazbine Sen Žermena, lutao Pigalom, oko srpske crkve na Monmartru, po naselju crne bede nazvano Vijetnam i u koloniji naših Cigana u Garaž Serselu. Malo-pomalo upoznao je naše ljude. Najpre bivše kraljeve oficire, zatim ravnogorce koji su se okupljali u kafani kod čuvene Dare. Primili su ga rezervisano, sa strahom da nije još jedan ubačeni udbaš. Na Pigalu je sreo mnogo mladih Beograđana, onih koje je Miodrag Bulatović opisao kao „ljude sa četiri prsta”, i počeo sa njima da se druži. Bilo je to u vreme kad je lepi Miloš Milošević, žigolo i intimni prijatelj Alena Delona, bio nekrunisani kralj među Jugoslovenima u Parizu.
- Jednom smo u nekom kafeu u aveniji Vagram - seća se Petar - igrali šah i bilijar kad, eto Miloša sa Romi Šnajder pod ruku. Rekao nam je: „Evo je Romika, nagledajte je se.” Onda joj opali šamar. Svi smo bili iznenađeni tolikom drskošću. „To je da se zna ko je gazda” - kaže Miloš. „Sve sam ih, upravo, sredio: Romiku, Delona, šminkera.” Da li ga je takvo ponašanje koštalo života? Ne znam. Sve je, u stvari, počelo kad je Miloš upoznao malu parisku konobaricu Fransis Kanova, poreklom Španjolku, rođenu u Maroku, koja će uskoro postati famozna Natali Delon. Miloš je zatim otišao u Ameriku sa nekom bogatom novinarkom i u Beograd se vratio u metalnom sanduku, balsamovan i otpremljen kao avionska poštanska pošiljka.
Petar je u Parizu sreo i Stevana Markovića, telohranitelja Alena Delona, koji zamalo nije srušio Petu francusku republiku i politički pokopao Žorža Pompidua. I Stevan je, takođe, neslavno završio: nađen je na đubrištu kod Elenkura, ubijen unakažen i u plastičnu kesu spakovan.
Za Stevanom su ubrzo otišli i drugi momci „sa četiri prsta”, svi na sličan način. Počela je opšta hajka na jugoviće.
- Svi smo - kaže Petar - bili saterani u mišju rupu. Teško je bilo naći prenoćište. Danju je bilo lako, sedeli smo po kafanama, ali noću... Menjali smo hotele, ulazili kroz prozore u sobe, prave rupe, pune pacova i stenica, sa rasklimatanim ležajevima, prljavim podovima. Nešto između jazbina i skloništa za beskućnike. Ali bilo je važno u tim prvim danima boravka u Parizu da imate bilo kakav krov nad glavom. Jednom smo čak provalili i u apartman kralja Petra Drugog na Aveniji Rejmon Poenkare da bi imali gde da prespavamo. Pokušali smo da radimo u nekoj fabrici da bismo ubrzo shvatili da to nije posao za nas. U danima gladi, a bilo ih je mnogo naročito u to prvo vreme, jedina hrana bile su nam kocke šećera koje su gosti ostavljali po kafanskim stolovima. Mene su prozvali Pera Četnik zbog toga što sam se u početku najviše družio sa onim ravnogorcima.
A onda je Petar Grujičić, kaže, seo i ozbiljno razmislio šta mu valja raditi. Počeo je da traži društvo koje nije bilo na udaru policije.

http://www.nin.co.rs/2002-04/11/22790.html