Sveti Jovan Šangajski (4. jun 1896. — 2. jul 1966) je bio pravoslavni episkop u Šangaju, arhiepiskop u zapadnoj Evropi i San Francisku. Proglašen je za sveca 1994. godine.

Poreklo
Jovan Maksimović rodio se 4. juna 1896. godine u Rusiji, u Harkovskoj guberniji u mestašcu Adamovski. Poticao je iz plemićke porodice, a njegov otac Boris Maksimović bio je srpskog porekla. Porodica Maksimović izbegla je u 18. veku u Rusiju pred najezdom turskih osvajača. Srpski jezik u kući nisu zapostavili. Jovan je na krštenju dobio ime Mihailo, dok mu je Jovan kasnije monaško ime. Osim njega još jedan član porodice Maksimović proglašen je za svetitelja, bio je to sveti Jovan Tobolski, sibirski misionar.

Detinjstvo i školovanje, rat
Još kao dečak Mihailo Maksimović razlikovao se od ostale dece: teško je govorio, malo je jeo, nije voleo gimnastiku ni ples. Njegova francuska dadilja prešla je, pod dečakovim uticajem, u pravoslavlje.
Kao osamnaestogodišnjak Mihailo je završio Poltavski kadetski korpus i upisao se na Pravni fakultet na harkovskom Carskom univerzitetu gde je diplomirao četiri godine kasnije. Kad je u Rusiji izbila revolucija, oficir Maksimović je krenuo u rat na strani cara boreći se protiv boljševika. Ranjen je u desnu nogu i zbog toga je do kraja života ostao hrom.

Dolazak u Srbiju, rad u Bogosloviji
U vreme građanskog rata u Rusiji sa porodicom je došao u Srbiju. Živeći kao izbeglica u oskudici bivši plemić zarađivao je za život svoje porodice prodajući dnevne novine, između ostalih i „Politiku”. Ovog neobičnog i siromašnog prodavca novina svi su dobro znali u Beogradu po tome što je i zimi i leti išao bos. Svakoga jutra krenuo bi prvo u Patrijaršiju da tamo službenicima proda novine. Niko od njih nije znao da je plemić asketa, vredni prodavac novina već završio dva fakulteta.
U Beogradu je potom upisao i 1925. godine završio Teološki fakultet. U ruskoj crkvi u Beogradu ga je vladika Antonije, poglavar Ruske pravoslavne zagranične crkve proizveo u čin čteca. Zamonašio se u Miljkovom manastiru kod Svilajnca 1925. godine uzevši ime Jovan, prema svom pretku Jovanu Tobolskom. Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve postavio ga je 1929. godine za suplenta Bogoslovije u Ohridskoj eparhiji u Bitolju. Ohridskom eparhijom tada je upravljao vladika Nikolaj Velimirović.
Đaci Bogoslovije primetili su da otac Jovan jede malo, i to samo jednom dnevno, da se nikada ne ljuti i nikada ne spava, već provodi noći klečeći pred ikonom. Od dana svog monaškog postriga pa do smrti, nikada nije spavao u postelji. Pošto nikada nije spavao, dešavalo se da ga za vreme časa ipak uhvati san. U Bitolju se ubrzo pročuo kao dobrotvor i dobročinitelj. Otac Jovan Maksimović posebno je poštovao svetog Nauma ohridskog jer je imao moć isceljenja duševno obolelih. Upravo sa ikonom svetog Nauma obilazio je bolnice i molio se za zdravlje bolesnika. Još iz tog vremena potiču priče o njegovim čudotvornim isceliteljskim moćima.

Episkop i svetitelj
Godine 1934. postao je episkop Ruske pravoslavne zagranične crkve i poslat je u Šangaj. U Šangaju je osnovao Sirotište svetog Tihona Zadonskog koje je udomilo čak tri i po hiljade dece. Nesrećne i napuštene mališane nalazio je po budžacima šangajskih četvrti izgladnele i bolesne. Teško su ga pogađale i posete duševnim bolesnicima i za njih se posebno molio. Sačuvana su mnogobrojna svedočanstva nekadašnjih smrtno bolesnih ljudi kojima je Jovan Šangajski pomogao.
Rusi su, posle dolaska komunista na vlast u Kini, ponovo krenuli u izgnanstvo. Episkop Jovan bio je s njima. Sveti sinod Ruske pravoslavne zagranične crkve postavio je vladiku Jovana 1951. godine za arhiepiskopa zapadnoevropskog. Došao je u Pariz. Služio je svetu liturgiju na francuskom i holandskom, baš kao svojevremeno na grčkom, crkvenoslovenskom, kineskom, ili kasnije engleskom. Sveti sinod premestio je potom Jovana Maksimovića u San Francisko da bi pomagao završetak gradnje tamošnje velike Saborne crkve posvećene Presveta Bogorodici. U San Francisko stigao je u jesen 1962. godine.
Dok je službovao u Parizu, nazivali su ga Jovanom Bosim jer je često išao bos. Nije se obuvao jer su mu noge stalno bile otečene budući da ga gotovo niko nikada nije video da leži i odmara se. Poslednje četiri decenije svoga života nije imao uobičajeni san, odlučio se na podvig noćnog bdenja ne spuštajući se nikada na krevet. Njegov uzor u tome bio je sveti arhiepiskop Melentije Leontovič čije su mošti počivale u Uspenjskoj crkvi u Harkovu i koji je uzeo na sebe molitveni podvig borbe sa snom provodeći noći nepomično stojeći ruku podignutih uvis i nikada ne ležući u krevet.
U Nikolajevskoj crkvi u Sijetlu 2. jula 1966. godine (19. juna po starom kalendaru) služio je liturgiju. Po svom običaju, posle službe ostao je u oltaru još tri sata. Onda je otišao u parohijski dom i tu se upokojio. Na dan smrti pratio je čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice („Kurskaja - Korenaja”). Pred njom se i upokojio.
O sebi je napisao sledeće:
„Otkad znam za sebe, želeo sam da služim pravdi i istini. Moji roditelji razgoreli su u meni nepokolebljivu težnju da se borim za istinu, a duša se moja ushićivala primerima onih koji su žrtvovali svoj život za nju.”
(Sveti Jovan Šangajski)

Za svetitelja je proglašen (kanonizovan) 2. jula 1994. od strane Ruske pravoslavne zagranične crkve u San Francisku, Kalifornija.