Njen i njegov otac ugovaraju brak. Njen otac:
- Ćerka mi i nije neka lepotica, zapravo… ružna je, al’ dajem 10 hektara uz nju.
Njegovom ocu se ote skriven osmeh:
- Ma, nije važno, prijatelju, lepota je u duši.
Njen otac:
- A nije ni neka kuvarica, ustvari, ne ume ni jaje da isprži. Međutim – dajem traktor i priključke.
Njegovom ocu zasijaše oči:
- Naučiće prijatelju, mlada je, ima vremena.
Opet njen otac:
- Ono, nije ni vredna naročito. Ma, tačnije, ničeg se ne prihvata. Lenja, iskreno rečeno. Al’ dajem vinograd!
Njegovom ocu zaigra srce:
- Prijatelju, nema ona šta ni da radi, nek nam je samo kuću oplemenila. Nego, morao bih i ja o mom sinu da kažem neku reč. Lep je jako, vredan je, sve ume, što oko vidi, to ruka napravi, samo… ima jednu manu. Ne ume da se kocka, eto.
Njen otac:
- Pa, to prijatelju i nije mana, pohvalno je, ej… ne ume da se kocka!
Njegov otac:
- Ne ume, prijatelju, ne ume, al’ kad voooli – šta da mu radiš?!?