Dragi prijatelju,
navede li te nekada put na istok Srbije, u naš največi park prirode - Stara planina, ti nikako ne zaobidji Zavojsko jezero, biser ove planinske lepotice. Kada iz Pirota se popneš na Vidlič greben,pružiće se pogled ka jezeru, dostojan inspiracije mnogih slavnih slikara i pesnika. Tu kod česme skreni putem ka istoku koji će te voditi kroz šumu. A kada iz nje izadješ sa leve strane na padini , primetićeš malu kolibicu sa visećim duborezom na kome piše ''Deda Lazina koliba''. Bude li lepo vreme, na klupi ispred kuće će sedeti simpatična bakica, Lazina žena, a ako nastaviš dalje putem, sa desne strane videćeš malo stado ovaca oko vremešnog starca koji ponosno uspravno stoji oslonjen na pastirski štap - ili lokalno rečeno šop, po kome se i ovaj svet ovde mahom zove - Šopima. Taj starac ti je baš Deda Laza. Ako ne po napisanom, prepoznaćeš ga po jednom drugom detalju. Uvek na glavi nosi jednu staru ofucanu poštarsku šapku, iz vremena SFRJ. Stara ishabana,ali i dalje ponosno se sa nje sija ona velika crvena petokraka, koju nosile sve državne službe Jugoslavije. E ovo je priča o toj šapki...
Svugde je tada po selima bilo isto, pa i na Staroj planini. Prepodne si išao u grad da radiš u fabrici, a popodne bi se vraćao selu, čuvao ovde ili orao zemlju.Takav ti je bio seljački život. Deda Laza mlad dobije poštarski posao u Pirotu. Poznavao ga je ceo kraj. Svakog dana ista priča- rano za Pirot, a popodne nazad gde ga čekale njegove ovce da ih izvede na ispašu. Al leti bude ipak malo drugačije. Tada je sva stoka išla visoko na ispašu i bivala tamo sve do jeseni. To ti se zove ''sampas'' ili ''savat''. Staroplaninski pašnjaci su na visini od oko 1800 metara. Zdraviju travu nećeš naći nigde okolo. Granica sa Bugarskom na puno mesta seče te pašnjake. Čoveku je dovoljno da vidi onaj beli kamen, pa da zna gde je kraj domovini, ali šta stoka zna?
Tako jednog dana, 1980.i neke, tužne što danima nema deda Laže, njegove ovce predjoše granicu i udjoše u Bugarsku. Dežurni pastir na kratko se uspavao, al i to kratko bilo dovoljno da dodje do povrede teritorije Bugarske od strane ovaca. Ustade, potrča za njima, al ne sme u Bugarsku. Ne sme zakoračiti iza kamena... vika, maha, no ovce ga ne slušaju, već idu dalje pašnjakom. I tako sve dok ne dodje Bugarska patrola, zbunjena...za njima dodje i vojni kamion, pa ovce unutra.
Bližio se kraj radnog vremena, kad zazvoni telefon u Pirotskoj pošti.
- Zovemo sa graničnog prelaza Gradina, treba nam drug Laza.
- Pa šta je bilo?
- Druže, stado Vam emigriralo u Bugarsku. Patrola ih pohapsila i čekaju na deportaciju ovde na Gradini. Al ne može bez Vas. Hitno dodjite...
Uspaniči se čiča Laza, sede u poštanski kamion, onako u kompletnoj poštarskoj uniformi, i punim gasom za Dimitrovgrad, pa na granicu. Koliko li će da ga odrape Bugari sa kaznom? Ma bez kazne ne može da prođe nikako-prođe mu kroz glavu.

Dodje na na našu rampu. Graničari znaju o čemu je reč, pa ga pustiše do Bugarske linije. Ubrza korak Laza ka Bugarskoj rampi gde ga čekalo njegovo stado. Ovce se obradovale svome gazdi po pojuriše ka njemu mekećeći iz sveg glasa, uplašene od sve procedure koju prođeše taj dan. Okružiše ga, a on ih poče brojati na glas...jedan,dva,tri...

Izlazi iz kancelarije Bugarski carinik, i zaprepasti se. Ispred njega visok čovek, u tamno plavom tekstilnom mantilu,sa ogromnom šapkom i blistavom petokrakom.
- Čoveče, pa Jugosloveni poslali oficira ratnog vazduhoplovca po ovce. Čije li su? - pomisli u sebi. Al ne dolaze često visoki oficiri službeno na granicu, pa carinik ne prepusti stvar slučaju, već poskoči da se pete čizmi lupe jedna o drugu, i u stavu mirno salutira našem poštaru.
-Комрад официр,с тези aз съм даващ ви на командването от забравена стадо от овче.
Čiča Laza se na kratko zbunu, pa skonta o čemu je reč. Ubaci se u ulogu ,uzvrati salutiranjem, i oštim glasom nastavi:

-Zahvalan sam druže kolega. Da li ima neke potrebe za nadoknadom zbog ovog incidenta?
-Неееее- povika Bugarin i sakri zapisnik iza ledja - Тя пое ни задоволство да ви помогне на офицер на Југословенска народна армиата!!!
-Oh zahvalan sam, budite uvereni da ću o ovoj Vašoj ljubaznosti obavestiti moju vojnu komandu,čim predjem granicu...
Bugarin se naceri od uva do uva, a Laza okrenu potera ovce i kroz zube prošapta ''Brže majke Vam ga, dok ne skonta...''
A na našoj rampi, graničari se držali za stomak od smeha, gledavši ovu scenu. Podigoše rampu i uz aplauz stado sa pastirom udje na Jugoslovensku teritoriju...

E to ti je istinita priča dragi prijatelju. Promeni se ime zemlje, promenile se šapke, promenili ljudi, al dve stvari ostale iste- čiča Laza i dalje nosi baš tu šapku kao uspomenu, i dalje čuva ovce. Doduše, verovatno treće koleno od onih koje su bile akteri dogadjaja, ali nebitno.
Zato dragi prijatelju,
navede li te nekada put na istok Srbije, u naš največi park prirode - Stara planina, ti nikako ne zaobidji Zavojsko jezero,ako zbog ničeg drugog, makar da aplaudiraš usput čiča Laži, da ga podsetiš na tu 198..i neku...

Hvala Vam svima na vremenu ;)

[email protected]