Hvala vam dobri ljudi. Mislim da ćemo to i odluciti, tacnije muž je placuci sa posla rekao da dolazi, da će on to obaviti, i da je sreo drugara koji ima odgajivacnicu, isto je savetovao.
Meni moj Leo od malopre ne prstaje da kuka, a pogled mu je cudan. Boli ga. Ne uspevam da ga smirim. 12 godina stvarno „cudnog” psa, svi su govorili da je cudno poseban i je mladi starac u zadnje vreme.
Ne vidim slova od suza, ne znam kako ću to pregurati. Znam da se mora, ali, prosto ta pomisao da ga nema, ne znam, mozak mi to još nije prihvatio.
Kako ste vi svoje preboleli? Meni se čini da je nemoguće to.
Ne znam kako ćemo. Ovo je stvarno strasno. Prestrasno.
Boze dragi pomozi

Nama je veterinar rekao danas iskreno da nema nade, nikakva je.
Otisla mu je kicma, i on objašnjava da inekcija treba da deluje, jer ima okostavanje pa boli, ali da bi sansa bila veca da je mladji.
On je mislim zbog nas dao drugu opciju, ali sudeci po tome kako ga boli, ne verujem da ga ista može dici, a i kažem sam veterinar, danas rekao kad je muž pitao iskreno da kaže, rekao je nikakve sanse,...
Ne može se gledati taj bol, i da inekcije deluju, tri dana tog bola i urlanja, to je nehumano. Zbog nas bi voleli da ostane, zbog njega, mislim da, i da uspe pa i malo, ne znam da li bi izdrzao te bolove.
Ljudi hvala vam. I muž je stigao sa posla, eno ode do psa, kad vise ni naše prisustvo ne može da ga utisa.
Zašto ne postoji nešto drugo? Uzasna je pomisao, koliko god da ga boli, da ga mi ubijamo...ja ne znam. Samo da prođe sve, da prođe dan, da shvatim da mu radim dobro.
Ja sam se povukla, ne mogu, jednostavno ne mogu. Evo, sad ga čujem kako urla. Boze pomozi mu. Pomozi i nama da to prevalimo preko duse.
Hvala vam, podrska ste ogromna.

Zvali smo još 2 veterinara. Loše prognoze. Sve i da se malko izvuce, kratko bi, uz bolove jake.
Sve bi učinili, kao sto i jesmo, i dobili zajedno mnoge bitke, i sad bi da bol nije prejaka bila.
Vremenom je samo lezao i sve duže i cesce kukao.
Da je bio manje bolan, ne bi. Isli bi do kraja sa terapijom, pa koliko god trajalo...
Nije mogao vise da izdrzi bolove, a nama je jedino do mozga dolazio taj njegov jecaj, to je i odlucilo.
Uvek su govorili da je poseban pas, stvarno je bio cudo malo, imao je energije za stotinu. Zvali su ga mladi starac.
Otisao je, a bol koji osecamo ja neprijatelju pozelela ne bih.
Nije nam još jasno kako je moguće da ga nema, niti prihvatamo to.
Hvala vam dobri ljudi, znate koliko jedna reč znaci u ovim situacijama.

Vise nije isto ni ulicom do prodavnice hodati. Tako je prazno gde god odemo, šta god da radimo. Taj dan kao da nije postojao kao dan, kao preskocen da je. Nekako smo shvatili da ga nema, a prvi sok je zamenio drugi, da ga stvarno nema vise, na momenat sam se uplasila. Kako sad dalje? Toliko nam fali da fizicki skoro boli. Sestra moja je rekla-nekako cudno zaboli u srce. Non stop se trudila da nam olaksa, a sama je plakala i tesila i nas i sebe. Moj otac, inače hrabar covek koji stojicki podnese mnogo toga, sedeo je kod nas sa glavom u sakama i jecao.
Mi nismo mogli ići sa Leom, meni muž nije dao ni da sidjem da gledam kako ga nose, a on je skoro pao u nesvest. Otvorila se kapija i čuli smo glas-dosli smo po kucu...ljudi moji, presekle mi se noge, pomislila sam da sidjem i da ga ne dam. Čula sam zadnji put glas Lea, kako je zajecao. Muž je posle toga toliko plakao i dozivao ga, da sam pokusavala da ga utesim. A, mislila sam, dok se još kratko vreme čuo motor kola na ulici u kojima je Leo, od bola pustog sam premetala u glavi ideju da istrcim i da ga vratim.
Odveli su ga ljudi iz drustva za zastitu zivotinja, tražili smo ustanovu gde će humano postupiti, čak nas je direktorka te ustanove i napala sto smo dopustili da padne na noge. Objasnio je muž sve, žena se na kraju izvinjavala, a ja sam pomislila, dobro je, ako tako napadaju, onda stvarno brinu o zivotinjama. Isto tako sam pomislila da bi mogli danima da joj pricamo o nasem Leu, i zivotu sa njim. Imao je izuzetnu energiju. Operisan je bio, i kad je veterinar dao treću inekciju anestezije rekao je da bi konja uspavala. U 12 nocu ga je morao operisati, hitno, i onda je rekao da će se probuditi ujutru. Leo je posle pola sata od zavrsetka operacije glavu dizao, a sat vremena posle je uporno ustajao i hodao teturajuci. Stenecak je preziveo. Sedam dana je lezao, dobijao hranu i vodu kroz inekcije, ni gledao nije, pomerao se nije, a ja sam sve vreme pored njega bila, mazila ga i pricala mu kako mora da se bori, da je on nas Leo i imala sam recenicu da ja ne dam našeg Ljeicu, od koje mu je uvek kad je bolestan bio, čini mi se bilo lakse. I ovog puta, kad sam to govorila, zatvori oci, i jeci manje. Posle vise nije ni to uspevalo.
Svi su nam govorili-Leo samo što ne proprica, ne bi ih ni to iznenadilo. Zvali smo ga mali lopov, lukavo pametno stvorenjce...puuuno topline kad treba a i nestasluka. Poredjam na obod tanjira kekse, izbrojim ih, i odem. Vratim se, svaki drugi pojeden. On se pravi lud. Znao je, kad je kriv da spusti glavu, i samo dize pogled da vidi kad će se izvuci. Sa keksima kad sam ga pitala jel' radio nešto, gleda, kao nije, ja pokazem tanjir, on strafta. Voleo je kad mu skuvam hranu, vise od kupovne, i jeo je skoro sve sto i mi, pa i kiseli kupus. Navali, hoće, i jede ga, krevelji se, kiselo, ali jede.
Mnogo je pametan bio, okice njegove su sve govorile, nekad smo se cutke sporazumevali. Mada je uvek isteravao svoje, ali na tako lukave nacine. Kad mi je teško bilo, sedne mi u krilo, stavi glavu na grudi, podigne je i gleda me, a sapicu mi stavi na rame.
Ja sam se pozdravila sa njim, kako sam umela, i neću zaboraviti taj pogled. Vise nije ni glavu mogao da digne tako dobro, i samo me je gledao, prestao da jeci, i gledao, gledao. Nisam mogla da razaznam šta je hteo da mi poruci, ali nekako nije tražio pomoć. Rekla sam mu da mi oprosti sto ovog puta ne mogu da mu pomognem, i da znam da zna koliko ga volim, i kad sam zaplakala, spustio je glavu. I cutao.
Morala sam podeliti sa vama ovo zrno peska osecaja i uspomena. Nisam htela nikog da rastuzim, zelela sam samo malo o Leu.
Takođe vam iskreno, od srca zahvaljujem, bili ste prava, prava uteha i smernica bas kad je trebalo.
Hvala vam dobri ljudi

Šta da vam napisem. Možda da ste se ranije javili, napisali par reci podrske... Sledeći put se javite malo ranije, nekom pomozite.
I pazljivije čitajte kad neko opisuje bol i muku. I ne stajte na nju frazama.
Osudjujte one koje poznajete, a i onda dobro razmislite da li treba da osudite.
Vase kuce ćete vi ispratiti do kraja, kako kazete, a nas Leo zna da smo mi i preko kraja isli, i oprostice nam sto nismo otisli. Niti smo ga mi napustili.
Nasi najmiliji nam ne bi oprostili da smo otisli jer znaju šta bi bilo. Da li vi znate šta bi bilo?
Htela sam zvati hitnu pomoć kad su ga odvodili.
No, ostanite vi samo tako hrabri, i vi „tako nešto” uradite, a nas ostavite da bolujemo kako znamo i umemo.
Ja vam želim da vam kuce žive još dugo, dugo.

li vam zameram sto ga niste
ispratili do kraja.Meni su moje kuce isto sto i moja familija,neću
valjda da ih u najtezem trenutku napustim,odnosno ne ispratim.
Jeste da je tako nešto bolno,ali moramo da idržimo do kraja.

Kao da su prošle godine. Sanjala sam ga, izgrlila ga u snu, bas je bilo kao nekad, i tog dana mi je lakse bilo. Kao da sam malo popunila prazninu.
Nekad se pitam jesmo li mogli još nešto uraditi, a onda se setim njegovog bola, pa se uzasnem, krivo mi je sto ga je i to kratko vreme bolelo.

Imamo mnogo albuma Leovih slika, i ne usudjujem se pogledati. Još sve stoji kao nekad, i teško je gledati, ali ne sklanjamo.
Kad pogledam povodac, nekad se i nasmejem,...setim se kako se vrteo u krug kao ringispil kad vidi da se uzima povodac, da će cunjavac, tako ga je muž od miloste zvao ponekad, da ide u skitnju...
Samo da mogu na tren da ga pomilujem, da ga izgnjavim, to bi bio praznik za dusu.
Teško je bez Lea.

Pisala sam već o tome.
Ne znam da li ste doziveli slično iskustvo. Mi smo bili u soku, i dan danas pitamo se jesmo li mogli nešto još uraditi da ga spasemo.
Odbijali smo pomisao da ćemo to morati da uradimo, nezamislivo je bilo. Uporno smo tražili rešenje kako bi ga spasli. Nas Leo je za manje od 12 sati otisao. Taj sok je neopisiv. Mislim da i danas nekako ne shvatamo kako je to sve moglo tako brzo i na taj način da se desi. I, da se uopste desilo.
Mi jednostavno nismo bili u stanju u kom bi mogli da rezonujemo na način koji vi opisujete-drzati ga za sapicu, da se manje boji,... Da je on bio duže vreme bolestan, da je nešto nagovestilo blizinu kraja, pa da na neki način prihvatimo to, i smognemo snage, možda.
Leo je prezivljavao ogromne bolove, a mi smo i preko toga „prelazili” sve vreme pokusavajuci naći način da ga spasimo. Kad je postalo ocigledno, kad je nama do svesti doprlo da je to ipak kraj, da moramo to uraditi, ja vam ne mogu opisati trenutke u kom je trebalo odluciti se za taj korak, i pozvati ljude koji to rade. Osecali smo se kao ubice, a o soku ne mogu ni da pišem, prosto ga ne mogu opisati. Shvatiti da to moramo uraditi, i učiniti to, i shvatiti da se to uopste desava, da je to stvarnost. Da zovemo zbog Lea!!!
Ja kad se setim tog dana, shvatim da smo bili jednostavno u tolikom soku da se prosto uplasim secajuci se kroz šta smo prolazili.
Suprug je non stop plakao, o sebi da i ne govorim. Mi smo kroz jecaje zvali ljude, od veterinara koje smo poznavali do rodbine i prijatelja, da bi na kraju shvativsi šta se mora uraditi, suprug uzimao telefon par puta u ruke pokusavajuci da zovne ljude koji se brinu o tome. Svaki put gaje ostavljao, „kupovao” je vreme, odgadjao je. Mislila sam da nikad neće nazvati. Jedva je to uradio, jecajuci, odjednom, na brzinu.
Leo je bio u ogromnim mukama, bolovima, mi to nismo mogli da podnesemo, a nismo mogli pomoći. Mislim da njemu ništa tog momenta nije bilo važno, koliki su ti bolovi bili. Ja sam napisala da je uvek tražio pomoć ocima, govorom tela, a tad me je gledao cudno, tad vise ništa nije tražio, nisam prepoznala te oci, taj pogled.
Nas Leo je imao obicaj da ustaje kad smo blizu, da se batrga na stolu, skoci mi u narucje kod veterinara, a i pored bolova tog dana je sve vreme pokusavao da ustane.
Nasi veterinari, odnosno kod nas ne daju da vlasnici prisustvuju samom uspavljivanju. I ko dovede psa, ostavi ga i ceka u drugoj prostoriji.
Meni je sestra rekla da ne idemo sa rečima-Necete dati da ga uspavaju, otecete ga...bukvalno tim rečima.
Kad su ga odveli ja sam htela da zovem hitnu pomoć zbog supruga, a nisam znala ni šta ću sa sobom. Ne daj Boze nikom takvo iskustvo.
Mi prosto nismo svesni bili da je Leo otisao, i teško smo to hteli da prihvatimo, a za odlazak sa njim nismo bili apsolutno sposobni. Bukvalno smo sve vreme plakali, jecali, doizvali ga. Sok je bio ogroman i uzasan.
Ja i sad placem dok ovo pišem, ali kad se setim Lea i njegovog zivota, pomislim kako je i otisao onako kako je živeo, u njegovom stilu. Uvek je bio prepun iznenadjenja, zivahan nenormalno i svojeglav.
Ja sam napisala da znam da bi nam Leo oprostio sto nismo isli sa njim, i ko god je poznavao Lea, govorio je-taj pas samo što ne proprica...pa da je pricao, rekao bi nam da ne idemo, da ga ne brukamo...nije daleko od istine, verujte.
Ne tesim se ovim rečima, i da se ne daj Boze, sve može ponoviti, mi ni tad ne bi bili sposobni da odemo...tek tad ne bi bili.
Veliki gubitak i veliki sok, i dan danas suprug pita jesmo li mogli još nešto uraditi. Mislim da će se stalno to isto pitati i da će mu odgovor uvek biti da jeste mogao, iako nismo ništa mogli vise uraditi.
Još uvek, a mislim da i nikad nećemo shvatiti način na koji se sve izdesavalo i brzinu svega.
Sanjam ga često, i tih dana mi bude lakse. Suprug retko hoće i da prica, vidim da ne može.
Prolazi vreme, i samo sok bledi, dok tuga ostaje ista.