Neka bude recimo da jedan film kao sto je Jeanne Dielman (www.imdb.com/title/tt0073198/) ima smisla, bar utoliko sto me je naveo da razmislim o krompiru. Okarakterisati ga kao mukotrpno zensko, odnosno, bolje receno, feministicko proseravanje nije toliko ishitreno koliko na prvi pogled može da izgleda. Paliti se na intelektualoidne filmove vise nije u modi, a naročito na dela ovakvog tipa. Filmu oprastam, jer je iz osamdesetih, pa moguće da je u to vreme i bilo razumljivo da nešto ovakvo ima prodju i čak i uspeh kod publike i kritike, ali danas je ne samo prevazidjeno (za prava remek–dela vreme ne postoji), nego i besmisleno, i stavise, bezobrazno. Bez obzira, ako vam se gleda raspad ubudjale udovice, toliko anonimne, da joj ime znamo samo iz naslova filma, doduse i adresu, zlu ne trebalo, koja između brige o skoro odraslom sinu, spremanja obroka i svakodnevnih malih domaćickih poslova koje ona obavlja sa vojnickom preciznoscu, totalno bolesna od rutine svojih utabanih staza kuhinja-kupatilo-soba-salon… u poslepodnevnim satima prima svoju uhodanu klijentelu, koju za sitne pare opsluzuje jednako tako rutinski i mehanicki kao i pranje sudja, izvolite, ne branim vam. Imacete u bilansu zivota preko tri protracena sata i necete se osecati ni prosvetljeno ni uteseno. U svakom slučaju, pitanje krompira je izbilo na povrsinu. Scena vredna pamcenja je sledeća:

sin: - kevo, nešto ti rascupana kosa
keva: - ma prekuvala sam krompir.

Radi se o tome da se popodnevna musterija nešto duže zadrzala od predvidjenog vremena i njen krompir, koji ona skrupolozno stavi da se kuva dok njega odradjuje, ostaje zalepljen za serpu, a ona – bez vecere za sina. Trkom izlazi da kupi drugi krompir i naredno sto vidimo je naravno ona, sedi u kuhinji i guli krompir. Ta scena najavljuje da nešto opasno nije u redu, taj grozni krompir u njenim rukama izgleda kao apokalipsa glavom i bradom, a mi, nimalo naivni, naslucujemo da se nešto debelo kuva, (a nije krompir).
Elem, ta scena me odvuce rekom secanja do drugog filma punog krompira, najuzbudljivijeg filma u kojem se ama bas ništa ne desava na svetu, Torinski konj Bele Tara. Tu smo isto imali krompir kao Pojam i Simbol zivota. Njih dvoje prezivljavaju iskljucivo zahvaljujuci tom jednom krompiru na dan, jedan njoj, jedan njemu i tako u beskraj. Taj njihov krompir nije tako strasan kao ovaj belgijski, kuvan u ljusci i nekako prijateljski nastrojen, u tom svetu kojim napolju, van dometa utehe krompira, mlati nemilosrdni vetar koji nanosi pustos i totalni očaj. Njihov krompir je nada i cudo prezivljavanja i tanka nit koja ih veze za zivot.

Pitanje krompira nije bas banalno. Taj gomolj, koji jedemo ne obacajuci paznju na njega, ima, po meni veliki značaj za psihologiju uznemirene duse. U ruci žene, on najavljuje nevolju, dok u ruci muskarca, setite se samo Pola Njumena u Luku Srećne ruke, kako guli krompir, olicava muskost, snagu i opredeljenje. I Ang Lee, u onom nesretnom filmu o kaubojima, daje im u zadatak guljenje krompira, upravo zato da mi podsvesno ne zaboravimo njihovu muskost u toj celoj prici.
Pa čak i tako popularni frenc fries, pomfrit, ima svoju simbologiju. U Pulp Fiction, Vincent Vega je napravio zesci problem od cinjenice da se u Evropi krompiricji jedu sa majonezom, a ne sa kecapom. Ta Evropa, tako nerazumljiva za americku krompir kulturu.

„Ljudi su spremni da urade bilo šta, za krompir.” Rekao je mladi Christian Bale u Carstvu sunca. Zar moram ja tome nešto da dodam??