Autori treba da ostanu verni svom stilu. Ako ga iznevere, postaju bivši umetnici ili im treba dugo vremena da opet pronađu „stvar između nogu”.

Stil je kljuc svega. Autentican pogled pojedinca na svet.

A to i jeste osnovno obiljezje umetnosti. (ili sam propustio neke casove kada su me beli ljudi terali da klecim u mracnim podrumima)

(Za mene) bolan primer je Andrej Zvagincev. Covek koji je uradio neponovljivi „Povratak” i mocno „Izgnanstvo”. Simbolista do zadnje kapi krvi. Citac potsvesti i majstor metafore.

Šta se Andreju desilo pa je snimio „Jelenu”? Poverovao je da se može izaci iz svog sveta? Niko to ne može. Nekaznjeno.

„Jelena” – crna socijalna drama o uzasu „tranzicionog” (čitaj opljackanog i odljuđenog sveta). Parastos za moderno rusko društvo. Ideja je ok. Gluma je ok. (Glavna gumica ubija i bukvalno i ONAKO)!

Scenario je manje vise OK. Kraj je kakav i treba da bude - u kucu lopova i ubice useljavaju drugi lopovi i ubice. Ali, domet filma – osrednji.

Šta će tu Andrej Zvjagincev? To je film za Kješlovskog recimo, koji od socijalne drame može da napravi esej. Ili za visoko sofiticiranog nekrofila tipa Hanekea.

Ali Zvjagincev sa svojom poetikom boje, sa simbolima koji se rastavljaju i sastavljaju kao šine, sa svojim šekspirovkim dilemama koje postaju očigledne tek kada se film zaokruzi.

Šta će (lirski) pesnik u brutalno banalnom dokumentarcu?

Naredni put biće bolje. Gore ne može. Ko veruje u maksimu „Stil – to je sam covek” neka ne dozvoli (tranzicionom) đavolu da ga obuzme.

Ima đavo i prijatniju svrhu.