Opsesivna tematika filmova Milosa Formana jeste: covek protiv sistema.

Pri tome se misli na državu, drustvo, dogmu, ideologiju ili bilo koju vrstu autoriteta, racunajuci i genije.

Forman je introvertan tip i (unutrasnji) emigrant još iz perioda kada je živeo u domovini.

Njegova antisistemska dijagonala ide od Ondule iz „Ljubavi jedne plavuse”, koja nastoji da razbije mali, ali vecni provincijski stereotip o plavusama;

nastavlja preko Larija i Lin (Svalacenje), roditelja koji tragajuci za odbjeglom kcerkom ponovo postaju deca;

„zavija” na Marfijevo drustvo u (navodnoj) ludari iz koje „realani svet” tek izgleda kao prava ludnica (Let iznad kukavicijeg gnezda)...

Formanov ideoloski individualizam nastavlja se neravnopravnom borbom smrtnika i genija u „Amadeusu”, da bi (neocekivani) rasplet dobio u ironicnom „pamfletu” o tome gde prestaju granice „ljudskih prava” (Narod protiv Larija Flinta)...

Forman svoje likove vodi na daljinski - on saucestuje u njihovim fobijama i smerno gradi zid u koji se njegovi junaci zabijaju u punoj brzini.

Sarkastican kada opisuje bol (Salijerijevo obracanje kolegama u „ludari”: „Radujte se prosecni...), a nezan kada ih emocionalno ogoli (Svlacenje).

Ovaj Ceh je pesimista koji se nada najboljem.

Formanovi strahovi podsecaju na ”poglavicu„ koji milosrdno ubija Marfija (Let...)a onda pokusava da bezi u noc kao žrtva i ubica, istovremeno.

Salijeri iz ”Amadeusa„ cinicna je opomena da covek, ipak, ne odlucuje o svojoj sudbini. On je suprotstavljen geniju i, samim tim, simpatican Formanu.

Zapravo, maksimalno koristeci dar za ironiju, Forman svesno ostavlja utisak da je njegov film o onome po kome je nazvan - Amadeusu.

Ni govora! Šta ima da se pravi film o geniju? On je Bozije (čije već) delo. Čak i kada ga sahrane u masovnu grobnicu - genije će preziveti.

Zato je Salijeriju autor dao privilegiju da bude zasluzan za stvaranje Mocartovog ”Rekvijema„. Salijeri ne dozvoljava geniju da umre (kao da je to moguće!) dok ne zavrsi svoju testamentranu ariju.

On svog neprijatelja tako čini besmrtnim. Nemocan pred sistemom (ovaj put genijem), Salijeri postaje njegov pomagac.

Mora da se pesimista u Cehu dobro zabavljao dok je pravio ovaj film.

U ”Lariju Flintu„ Forman ”udarenog„ marginalca (u najcinicnijem finalu nekog svog filma) smesta u etablisment protiv kog se Lari prethodno borio pornografijom (u najlepsem smislu te reci) na zivot i smrt.

Zamor od sudbine gubitnika? Pre će biti da se radi o shvatanju da moc vise nije u sistemima i posebnim autoritetima već u marketingu i medijima. Ali, to već nije svet koji emocionalisti poput Formana razumeju i prihvataju.

Milos Forman ima romanticno ime, kao sto su to (u sustini) i njegovi filmovi.

Srbi imaju ”Crnog Đorđa„. A Česi (zahvaljujući Formanu) ”Crnog Petra„.
”