Tema bi se mogla nazvati i „Upropasteni filmovi” i ne tiče se ZIP-а , već kinematografije.

Kada postavim (sebi) pitanje: zašto je ovaj film sniman – onda je presuda doneta. Ali ima i gorih stvari. Recimo, prisustvovati urušavanju filma koji se pred očima raspada od bleska do potonuca.

Šta tera autore da se toliko pogube da sami zadave svoje potentno cedo?

Iz pravog globalnog groblja upropastenih filmova, dva nasumicna primera. Strani autor i (za neke) kultni domaći autor. Moreti i Kusturica.

Filma Nanija Moretija „Imamo papu” pocinje kao veoma obecavajuca prica. Izbor „sudbinsog vođe vise od milijardu dusa” (sto je samo po sebi zastrasujuce), odbijanje izabranog da se toga prihvati, nespremnost da se prestane biti covek i uskoci u odoru Bozijeg glasanika.

Tu je i arhetipski motiv prebega. Zatim proverena caka - kraljevic koji želi da bude sirotan (sa cinicno dobrom idejom da se u pricu uvede psihoterapeut koji je ateista). Pa zanrovski motiv zamene.

Šta još treba da se isprica storija u vidu melodrame iz boljih dana Holivudanije sa jasnim reperima prema najboljim fimskim klasicima?

Odgovor: Аutor treba da pobedi sebe. A to su najzete pobede (i porazi).

U ovom slučaju problem nastaje kada ideologija pobedi umetnost. Kada Moreti film (zlo)upotrebi da bi onanisao po Katolickoj crkvi i kada celi film stavi u sluzbu svoje ozlojeđenosti.

Umesto price o coveku koji neće pocast izaslanika B(b)oga, niti lidera dusa, sa nizom zanimljivih epizoda iz „vanjskog sveta” i prošlog (ljudskog ) zivota Izabranog, dobijamo Moretijeve crkvene viceve i odbojkaske (lep sport kome tu mesto nije) lekcije matorim biskupima...

Moratijev problem nije samo odvlacenje filma u nedođiju, već i cinjenica da oni po kojima pljuje postaju čak simpaticniji od nadobudnog kreatora. Zaslužena kazna.

Drugi primer jeste „Arizona drim”. U nekim (mahom zapadnim filmskim casopisima i recezijama) ovaj Kusturicin rad nazivaju čak „kultnim”.

Pogledao sam ga svojevremeno po dolasku u bioskope i pogledao sam ga nedavno. Prvi put koncentrisano, a drugi put još koncentrisanije. Zna li iko o cemu govori taj film? Zna li to sam Kusturica?

Film o odrastanju? Može biti, ali nije izvesno. O prvim seksualnim iskustvima? Pa, „globalno gledano”, sve je moguće. Film o odnosu majke i cerke? Lako moguće. Film prica o sentimentalnom odnosu ujaka ili srica (nevažno) i glavnog junaka? To li je ?!

Svega toga ima i svega toga nema u filmu.

Prica (?) pocinje beskrajno metaforicnom, sugestivnom i vizuelno raskosnom scenom snovidjenja u carstvu zime, a zavrsava nicim izazvanim tragicnim (kao da drugacije i postoji) samoubistvom jedinog karakterno zaokruzenog lika.

Između – provalija popunjena pokusajima autora da se tokom rada na filmu seti zašto je uopste poceo da ga snima.

Vizuelno majstorstvo Vilka Filaca (RIP) ne pomaze da se spasi ovaj blef. O umilnim zvucnim (samo)plagijatima G. Bregovica da se i ne govori.

Kusturica je dovrsio film (koji je napustao u nekoliko navrata) iskljucivo zbog pritiska producenata. Samo to je izvesno. Ostalo je najgora nocna mora svakog autora – da radi nešto sto mu je „na putu ispalo iz dzepa”.

(Naredni film E. Kusturice bese mitoloski „Andergraund”. Ko bi i pomislio da je ta dva filma radio isti covek?)

Mala je linija između remek-dela i banalnosti. Kao i svega drugog. Neoprezan potez kistom, zaboravljena nota, glumac u koga previse verujes.I ego autora, iznad svega.

(Postoje i druge kategorije. Recimo NAMENSKI filmovi.

Najkurvanskija kategorija iz domena ZIP-a, ali ima ga i van Holivudanije, a i kod nas zadnje dve decenije cveta naveliko.

Sindrom dva Gorana – dva jarana. Ali to je već druga tema).