Napokon odgledah i ovo, potpuno nenadahnuto ostvarenje brace Koen, već treci u redu njihov film koji ne mogu da zavolim, i oni, što se mene tiče, bivaju skartirani na listu rezisera za izbegavanje, od danas, pa nadalje i ubuduce.

Pomalo čitam recenzije ovde-onde, vidim da su svi puni reci hvale, ja naprosto ne mogu da se složim s tim. Govori se o glumi bez mrlje Dzefa Bridzisa, svi znate koliko ga beskrajno obozavam, no, ovde mi je bio prosto neprihvatljiv, sto zbog izuzetno napornog akcenta koji je izgleda s mukom savladao, a bas se trudio, sto zbog cinjenice, da osim akcenta, nešto i nisam primetila da glumi, da se daje. Neko će to tumaciti kao savrsenu prirodnost i talenat da se lik docara do opipljivosti, ali avaj, ja ne umeh to da opipam. Ipak, moja pohvala ide Metu Dejmonu, kojeg inače ne varim, ali buduci da je maska bila odlično uradjena, coveka ni ne prepoznah, te samim tim, on zadobi moj glas. Devojcica je secer i iskreno se nadam da od nje neće postati nova Natali Portman, a slutim opasnost.
Nekoliko puta sam se lepo nasmejala, i cenim talenat rezisera da tako „uvale kosku”, da te nateraju da se osmehnes, nasmejes ili zacerekas onako iznebuha, pa posle opet potones u mrak. Dakle ta neka mracno turobna atmosfera iz koje povremeno ispili neki uspeli ironicni slagvort je po meni, najveci kvalitet filma, od kojeg bih ipak dobar komad isekla i bacila down the river, a ostalo, kao može.

Original nisam gledala, knjigu nisam citala, ostalo znate.