http://www.youtube.com/watch?v=aVlyzznCxkQ
„Pusti neka placem svoju okrutnu sudbinu, dok zudim za slobodom”.

Moram da otvorim ovaj post onim što me najviše navuklo u ovom filmu, onim što je ostalo najdublje urezano u svest i podsvest, ako ovu zadnju uopste imam. Ovaj skoro mehanicki ritam, bez strasti, dovoljno blizu Greenawayevim muzickim izborima da bi me potpuno osvojio, mada manje hladan, već pomalo blize melodicnosti osamnaestog veka. Muzika koja otvara film koji pocinje crno-belim prologom, u kome vidimo par koji strastveno vodi ljubav, u kojima se na par momenata reziser osmelio na scene tzv. eksplicitnog seksa, edabi nam dao mogućnost da i sami zalebdimo u bestezinskom prostoru ispunjeni do srzi ovom hladnom muzikom koja najavljuje sunovrat. Dok predmeti lebde u vazduhu, njihovo detence se pretvara u sneznu pahulju, a zivot u pakao.

Dalje, u glavama naslovljenim tuga, bol i očaj, upoznacemo lik i nalicje patnje, a sve protkano seksualnim aluzijama na prvobitni greh. Veoma vesto uradjen film, na granici „Dogme” koju je reziser sam smislio, ali ipak daleko izvan nje, povremeno opcini umesnoscu, spretnoscu i svakako vizuelnom lepotom nepodloznom bilo kakvoj kritici. No, gledajuci dalje i dublje, može se videti i sirova pretencioznost i zelja da se O FILMU PRICA. Zbog toga je, pretpostavljam, radnja skrenula sa veoma interesantne psiholoske analize likova, koja je mogla da bude, da je bilo zelje da se radnja odvija prvobitnim tokom (otprilike prvih pola sata filma), jedan od najslozenijih pristupa psihi ikad, odnos muskarca i žene - kao dva bica, kao dva tela i kao dva duha, psiha žene zapadne civilizacije tragicno opterecene pricom o zloj pramajci plavusi koja je ceo ljudski rod izbacila iz raja, psiha muskarca koji se u svakom trenutku i u svakoj okolnosti oseca superiornim nad zenom (ovom prilikom moram da pohvalim Defoovog dublera ispod pojasa), odnos coveka prema prirodi, mostove koje do nje gradi i strah od nje, dakle, nekoliko neiscrpnih tema za pricu. Međutim, na zalost (na moju veliku zalost), trudeci se da ženu koja je, eto, pala na ispitu inteligencije, pala na ispitu majcinstva, kao i na onom opstem, generalnom, zenskom (Charlotte zapravo u svoj svojoj seksualnosti zraci muzjastvom), reziser će odvesti pricu u neku vrstu psiho-horora koji me je na kraju ostavio ravnodusnom po pitanju patnje dvoje glavnih i jedinih junaka, čemu se stvarno nisam nadala i drhala sam od straha drzeci DVD u ruci, i koji mi je ostavio samo jedno turobno pitanje: Von Trier je stvarno lud, a ja to tek sada vidim, ili je prosto, sasvim prozaicno, promasio centar?