Juče sam eto pogledao Sutra ujutru kako Glogovac, Nada (pucaj Andjo) i Uliks u očajnoj reziji muce očajan tekst Milene Markovici. Ko još to slusa.

Da dodam još i Sijana, srećom, nije produktivan kao Paskaljevic, ali ocita ambicija da nastavi tamo gde je stao s onom Rakijom 1980ih i obesmisli raniji afirmativni deo svoje karijere. Onaj SOS je, srećom, ostao izvan bioskopa. Da sam Sijan, ne bih kukao okolo sto je tako, nego bio srećan i veseo sto je relativno zanemarljiv broj gledalaca bio u prilici da posvedoci kako reditelj Pevanja, Maratonaca i Davitelja može da uradi i ONO. Uz par filmova Mise Radivojevica, ozbiljan kandidat za najgori film ikad, na svim ppoznatim jezicima svih naših naroda i narodnosti od Tokija do Dzunoa, Aljaska.
Da sve nije tako crno među veteranima, evo, Sjaj u Ocima (zanemareni) comeback Srdjana Karanovica od pre 6-7 godina. Jako me lepo iznenadio. Topao, ljudski i lep film, greota sto nije isao na ozbiljne festivale.

Od mladjih relativno, Srdjan Koljevic i (ispljuvani) Sivi Kamion... Jedan od retkih srpskih filmova novijih autora a da te nije blam da gledaš. U Americi bi postao instant-klasik, ali ovde sa sutrima ujutru i cekaj me-ima mrka kapa.

Da, gledao i ja. Šta ja znam, OK. Tornton je bas dobar za tog numb Njujorkera (recimo, da se Dilan nije proslavio, bio bi takav :)). Mislio sam i ja da će da se kuka do sutra, a ipak se ovaj uzdrazao (skoro) do pristojnosti. Lepo ispao i BG, provali da je pikirao bas ulice u koje se Tornton uklapa kao u ono iz cegaje otisao.

Onako, dzarmusovstina korektna, pa rupe u scenariju nisu toliko kickin' and screamin' :)