ZA SVE ONE ROĐENE 1950-TE, 60-TE, 70-TE I 80-TE …
OVO MORATE PROČITATI,
TEKST SAM UKRAO, I NEKA SAM !!! (Evo i ja sam)
---------------------------------------------------------------
Ne pripadam pomenutim generacijama, već onoj jednu deceniju
ranije kada su započete pomenute 'vrednosti'.
Nisi Ti ništa UKRAO.Vremena o kojima je reč su legalizovala
sve ono pomenuto, za koje niko nikom nije bio odgovoran.

Sadasnje - ovovremene generacije 'uzivaju' u plodovima svojih
prethodnika. Kako radili - tako docekali...

Em krade, em se hvali. ;)

Moj BL, pa zar ti ne znaš kako se prije teško zivjelo i kako smo bili ugrozeni tim komunizmom srbomrsca Broza?! Mogao je radnik tada teskom mukom odskolovati dvoje djece, napraviti kucu, slati djecu na more, jesti meso skoro svaki dan, lijeciti se skoro pa besplatno, ... A danas, masala, dosla demokratija pa treba oboje da rade kako bi se platila kirija i sa vremena na vrijeme kupilo kilo teletine. Opet, fala bogu, može se lijepo zaduziti pa kupiti kakvog zdravog polovnjaka da vidi komsiluk u kakvoj se zvjerci vozas ... doduse, nema se za goriva ali ga je lijepo i na parkingu pogledati. Onda, prije ti je bio nezdravi jednopartijski sistem a dana demokratija ... hos' Mileta u Banjaluci, hos' Zlaju i Bakira u Sarajevu, hos' Dragana u Grudama. I sad, nemoj samo da bi zatražio Mileta u sarajevu ili Bakira u Banjaluci jer ti to nije kompatibilno sa demokratijom iliti visepartijskim sistemom u jednonacionalnim sredinama. A opet, te demokrate ti danas nemaju Goli Otok pa te moraju s...avati tako što te ostave bez posla, izopce iz drustvenih i socijalnih tokova ...
A da ne pricamo o tome kako je zdravo imati stotine FB prijatelja a da pri tome nemas žive duse sa kojom bi prozborio uz kaficu.
Nije to nostalgija za mladoscu već nostalgija za nekakvim normmalnim vremenima, kad niej bilo potrebe za Serbiancafeima jer su ljudi izlazili u kafane a diskusije tipa Savine smo popracali sa „Ma pusti covjeka, napio se pa baljezga”.
@nonima

„Pitam se gdje su ovi sa diskusija zivjeli sto danas huskaju na rat i mrznju...”

А ко то хушка на рат? Ја нисам већ дуго чуо ни једног јединог Србина како позива на рат док то хушкање константно долази и од муслиманских лидера и којекаквих полумуџахедина.

Мој живот у иностранству
Два јаблана

„Мааааамаааа!

Направи ми још једно парче.”

Маст на хлеба, мало соли и алева паприка – најбоља ужина на свету.

„Ајде, са’ ћу ја, а ти се обуци, немој да ми се прехладиш.”

Деца на улици су имала своје ужине и чекала на мене да наставимо игру.

„Додај ми, бре, лопту! Што си себичан.”

Моја улица води са 2:0,.

Утрччасмо у бару осталу после летње кише.

Скачемо и прскамо једни друге.

Свако двориште је имало башту и дрвеће.

Увек смо имали мусава лица од црних дудиња и смејали се једни другима.

А било је ту и кајсија, шљива, лешника, ораха, трешања...

Два јаблана су била међу највишим у улици, баш иза наше куће.

Они су се увек нешто домунђавали, и дању и ноћу.

Лети је њихово лишће неуморно причало са врапцима.

Зими су некако изгледали вишљи без лишћа, парајући небо својим оштрим врховима.

„Тата хајде да једемо заједно, мора да си уморан после посла.”

Полако би тата сркао своју супу, одлежао пола сата, а онда би одлазио да ради по башти или у радионицу.

Није било комшије коме тата није нешто поправио и помогао.

Велики трокрилни прозор, велики као и ја.

Пази, сине, да не разбијеш стакло, било би боље да се не играш тим клештима.

Без бриге, тата. !!!!!! Одлетеше клешта у прозор...ломљава стакла.

Скупих своја рамена. Заслужио сам да ме лупи по дупету. Више пута. Па лепо ми је рек’о.

„Хајдемо, сине, испочетка” - рече тата благим гласом.

„Кево, ћале, имате који динар?”

Другари и ја једемо полако семенке на корзу.

Испред нас море одбацених љуски сунцокрета и дулека.

Густирали смо семенке и девојчице које су шетале после завршене школе.

Свако је имао неку симпатију, или две.

„Успори мало, сине.”

Успорим мало да ме сустигну, па опет пожурим.

Нећу баш да ме другови виде.

Ципеле су баш лепе. Тако и прилици будућем средњошколцу.

„Ви идите кући, ја ћу да дођем касније.”

Нисам, ваљда, више мали ... ко иде са родитељима.

Кево, цале, јавићу се када стигнем на факултет и када се средим.

’Ајде, до виђења, па да сте ми добро и здраво.

А ти кево, немој, бре, да поливаш ону воду кад одлазим.

У које доба, бре, живимо?

Немој да ме бламираш. Све ће да иде као по води и без тог твог лавора воде.„

Стоје кева и ћале испред капије и чекају да замакнем улицом.

Испраћају ме као да идем на Месец.

”Облаци се, сине, немој да се прехладиш. И, једи, немој да си тако мршав.„

Окренем се на крају улице да им махнем.

Стоје обоје са високо подигнутим рукама.

Из лавора у кевиној руци, још цури вода.

А иза њих два јаблана њишу крошње, машу својим витким гранама.

”Ћале, јеси ли то ти? Јел’ ме чујеш добро?

Мало је веза из Аустралије лоша.

Јел’ ме чујеш сада? Како сте, шта радите? Како је здравље?

Где је кева? Код комшике на кафи?

Добро, поздрави је па ћу да вас позовем опет ускоро.

Је’л вам треба новац, да вам пошаљем?

Трошите то, немојте да чувате као да ћете триста година.

Сви питају за мене? Фала, поздравите и ви целу фамилију и комшије.

Знам, чујем те. Јел’ кева опет плакала кад сам отишао?

Е, лепо сам јој сто пута рек’о да је то глупо.

’Ајде поздрави кеву па ћу да вас позовем опет за неки дан.„

Милееее, јеси ли то ти?!

Друже, мој, не можеш да ме се сетиш?!
Из основне школе, бре, седели смо у истој клупи у седмом и осмом.

Јеси’л то ти! Стварно. Па сад када мало боље погледам, па да.

Где си сада? Јеси ли се оженио? Шта радиш тамо? Јеси ли у својој професији? Колико остајеш?

Да ли се још увек бавиш фотографијом?

Хајде да направимо излозбу заједно једног дана?

Ту сам још неколико дана па се враћам.

Где сам? Па, у Аустралији.

Колко сам дуго у тој Аустралији?

Хајде ти дођи код мене и моја мајка те се сигурно још сећа.

Моји су остарили као и твоји.

Заборавио си ’де ми је кућа?

Право улицом, скрени у другу десно и код треће бандере, код она два јаблана.

”’Ало, тата, јел’ ме чујеш?

Јесте, долазим, прекосутра, као што сам вам јавио.„

Тата ме чека на станици.

Шири руке.

Брише сузе надланицом, свија руке око мене.

Мој тата плаче?

Како је мама? Ни она не може више као пре. Знам.

Тата иде полако.

Успорим да тата може да одржи корак.

Татин широк осмех.

Успео је да ишколује сина, да му да образовање које он никада није могао сам да има.

ЊЕГОВ СИН – његов понос. Ставим руку тати преко рамена.

Нека сви виде каквог ја тату имам, он је МОЈ ПОНОС.

Где си сииииине, мајкин!

Колко дуго те мајка није видела!

Држим јој наборане руке, руке које су очистиле кућу милион пута, направиле толике ручкове, вечере, колаче, торте, пекмезе, ајваре, опрале толико веша, сашиле толико хаљина да се заради неки додатни динар.

Како брзо време пролази.

Је’ има наших тамо?

Јел’ се облачиш да не назебеш?

Колико остајеш?

Тако мало?

Када ћеш да дођеш поново?

Стоје опет моја мајка и мој тата испред капије, као и увек.

Мало погурени и несигурни на ногама.

Дуг и топао загрљај ... пољубац ... па загрљај ... па пољубац...па још један ...

” И без бриге, мама, знам, обући ћу се, и редовно једем, и пазим на себе, и ...„

Окренем се након неколико корака.

Нема више дрвећа, врбаца, врана а ни локви по путу. Сада су ту неке нове куће са лепим црвеним крововима, неки други клинци који не знају тајне шутираја лопте по прашњавој улици, прескања комшијских тараба ... и немају лица мусава од црних дудиња.

”Волим вас пуно, и будите ми добро.„

На пола улице се опет окренем. Спустим торбу. Махнем обема рукама.

Торба тешка, са теглама слатког од касија и вишања, и флашом или две домаће, татине.

Махнем, два, три, пет пута ...

Стоје, чекају да замакнем улицом и машу рукама подигнутим до неба, као и увек ... моја два јаблана.

Зоран Петковић
Перт
Западна Аустралија
објављено: 07.05.2014.”