ПЕЧАТ | 10/12/2012 | 11:37

Од ЗАВНОБИХ-а до ЦИК-а

Убјеђују нас, окривљују из Сарајева да нисмо довољно или никако антифашисти јер не баштинимо традицију ЗАВНОБИХ-а и не славимо Дан државности БиХ, 25.новембар. Тешке оптужбе на рачун Републике Српске и Срба, који су скупље од било ког другог народа са стотину хиљада жртава у 2.свјетском рату, платили цијену слободарства, супростављања нацизму и фашизму. Стотине сарајевских улица, тргова, булевара који су се дичили партизанском прошлошћу нису имали своју будућност у „антифашистичком” Сарајеву. „Антифашизам” се загубио између тргова и уских сарајевских уличица „Зелених беретки”, „Пута младих муслимана” и „Зелених љиљана”. Колико се у Сарајеву упињу у прослави 25. новембра, у истој мјери игноришу 29. новембар. А може ли једно без другог?

Убјеђују нас, окривљују из Сарајева да нисмо довољно или никако антифашисти јер не баштинимо традицију ЗАВНОБИХ-а и не славимо Дан државности БиХ, 25.новембар. Тешке оптужбе на рачун Републике Српске и Срба, који су скупље од било ког другог народа са стотину хиљада жртава у 2.свјетском рату, платили цијену слободарства, супростављања нацизму и фашизму. Оптужбе долазе од оних који су, како су то већ примјетиле моје колеге, преименовали улицу Војислава Кецмановића Ђеде, првог предсједника ЗАВНОБИХ-ау улицу Нусрета Шишића, „рахметли” припадника Зелених беретки, који се незванично доводи у везу са убиством породице Тешановић у општини Трново 1992. године.

Није Кецмановић једина „жртва” сарајевских „антифашиста”. Трг који је носио име чувеног партизана и антифашисте Ђуре Пуцара Старог преименован је у Трг БиХ, улица Романијског партизанског одреда носи назив Алије Бекића а Булевар АВНОЈ-а „прекрштен” је у Булевар босанских „замбака”?! Стотине сарајевских улица, тргова, булевара који су се дичили партизанском прошлошћу нису имали своју будућност у „антифашистичком” Сарајеву. „Антифашизам” се загубио између тргова и уских сарајевских уличица „Зелених беретки”, „Пута младих муслимана” и „Зелених љиљана”. Колико се у Сарајеву упињу у прослави 25. новембра, у истој мјери игноришу 29. новембар. А може ли једно без другог?

И све то није битно кажу у Сарајеву, проблем је опет код Срба. Заслијепљени национализмом и негирањем „свијетле” прошлости не знају и неће да знају Срби шта је било 25. новембра 1943. године у Мркоњић Граду. Увијек ме интересовало шта је заправо било?

Учили смо да је 247 делегата, од којих 173 са правом гласа из свих крајева БиХ, на дводневном засједању усвојило Резолуцију да Босна и Херцеговине није „ни”,„ни”,„ни” већ „и”,„и”,„и”. Интимно самoубијеђену искреност и добру вољу учесника тих историјских догађаја да за све народе и грађане створе комотну БиХ, али као дио заједеничке државе Југославије. Утолико више јер и данас политичари трагају за најбољим уставним рјешењима који ће задовољити интересе Срба, Бошњака, Хрвата и осталих у БиХ.

Новембарски дани 43.-ће у Мркоњић Граду интересују ме из других разлога. Ко су били ти делегати, одакле су, да ли заиста треба да слијепо вјерујемо да је тих 247 делегата, од којих 173 са правом гласа било истински репрезент свих народа у БиХ? Ко их је изабрао, на којим су то страначким или неким другим изборима на локалу добили мандат да у Мркоњићу Граду доносе тако крупне одлуке? Јесу ли били у сукобу интереса, ко им је верификовао мандат? Можда Комунистичка партија јер знам сигурно да није ЦИК БиХ. Да ли је у Мркоњић Граду било делегата који нису дијелили комунистичке „свјетоназоре”? Ко је у Мркоњић Граду представљао породице Срба из Поткозарја и Крајине, које су усташе у сточним вагонима одводили у смрт у Јасеновац? Па људи моји, БиХ је тада била окупирана, дио „франкенштајновске” творевине НДХ-а. Рат, логори, убиства, пљачка. Нијемци, Италијани, усташе биле су градовима, партизани и четници у шуми.

И поред свега тврди се да је тих 247 делегата, легално изабрано у својим срединама, потом избјегло све замке и опасности на путу, дошло у Мркоњић Град, одржало засједање и одлучило о судбини БиХ??? Изјава 80-годишњака Боре Савановића да становници Мркоњић Града, прије 69 година нису ни знали какав се скуп одржава у њиховом граду није ни близу усхићења које доживљавају у Сарајеву при помену ЗАВНОБИХ-а.

Хајдемо да то посматрамо из данашње перспективе. Можда није добар али свакао је илустративан примјер. Од локалних избора 05. октобра прошло је више од мјесец и по дана а коначне потврде о резултатима избора у Сребреници нема. Предизборана кампања, избори а потом и конституисање власти у већини општина РС и ФБиХ одржани су уз примјену највиших демократских стандарда, међународну супревизију и што је најважније у миру. Дакле нема рата, окупације (која наликује оној из 2. свјетског рата), разних војски а још увијек цјелокупан изборни процес у појединим општинама у БиХ није завршен, просто има одређених замјерки. А прије 70 година, у ратним условима симулира се демократија, легитимитет и легалитет 247 делегата и намеће теза да су ти вијећници имали овлаштење да заступају све народе на мркоњићком засједању. Ко их је овластио, Комунистичка партија или народ?

Знам, замјериће ми честите старине, преживјели партизани, њихови сљедбеници али ниједног тренутка не желим да доведем у питање њихову добру намјеру, жељу и садржај усвојених одлука, прогласа у Мркоњић Граду. Али имам право да питам шта би било да је историја удесила да партизани и Тито нису побједници, ко би се данас сјећао ЗАВНОБИХ-а и АВНОЈ-а?

Пише Гвозден Шарац, уредник информативног магазина Печат.

Пишите му на: [email protected]

http://www.rtrs.tv/program/tekst.php?id=92