Koračam noćas svojom ulicom,
nisam sam,
moji demoni idu za mnom,
i njihovi demoni za njima,
ćutke,
kolona senki mojih promašaja i slabosti
s rukama na leđima,
korak po korak,
pored bandera i breza u našem kraju.
Umoran sam ja,
umorni su oni,
umorni smo od iskušenja kojim me kušaju.
Umoran,
ali sam mudriji ovih godina,
ne okrećem se naglo da ih zastrašim,
nit da ih zbunim
ne teram ih više,
čak živim sa njima,
delim koru hleba i čašu vode,
i krevet i snove i ove noćne šetnje.
Jedino ih više ne hranim svojim promašajima
ni slabostima.
Ne zato što sam umoran il mudriji,
nego zato što izbora više nemam.
Onog slatkog izbora da se prepustim iskušenjima,
svojim slabostima,
da napravim neke nove promašaje,
Osećam,
kao da sam ih sve iskusio
i znam,
pouzdano znam,
kao kakav lečeni narkoman,
kada bih ponovo osetio svu slast tih demonskih opijata,
da bih im pustio da me zauvek odvedu sa sobom
u neke noćne šetnje
u kojima više nema mojih iskušenja ni slabosti,
samo tuđe senke i ulice
pune breza i bandera,
i neko ispred mene
neko ko hoda pognute glave
sa rukama na leđima,
ispred svojih demona,
svojih promašaja i slabosti.