Da
Zazvonio je telefon. Dugo je zvonio. Konačno se javio. On: Halo! Ona: Ćao, ja sam. Dugo se nismo čuli, jako dugo. On: Ne mogu verovati da si to ti, ali prepoznajem ti glas, da. Ona: Da, predugo. Predugo sam oklevala da okrenem tvoj broj. Ni sama ne znam kako sam se na to naterala sad. On: Da. Ona: Našla sam tvoj novi broj na informacijama. Sva sreća pa nema puno muškaraca s tvojim imenom. On: (Tišina) Kako to da si nazvala? Ona: (Tišina) Pa, htela sam te čuti, videti kako si. On: Nakon toliko vremena da me pitaš kako sam. Dobro sam, ide nekako. Živi se dan po dan. A ti? Ona: Dobro sam. On: Lažeš, osetim ti po glasu. Nikada nisi znala lagati. Ona: Tebi ne. On: Da, to je uvek valjalo kod nas. Barem se nikada nismo lagali. Ona: Znaš… (Tišina) …nemam pravo to pitati, ali… je l’ se setiš ikada mene? On: (Tišina) Ona: Ne moraš odgovoriti, postavljam pitanja bez smisla. Previše je vremena prošlo. Imaš svoj život. On: Naravno da se setim i nekada poželim da nije tako. Ali, uvek je isto. Ona: Pitam se zašto sam to napravila. Zašto sam te oterala od sebe? Nikad mi to nije bilo jasno. Možda sam se previše plašila da ćeš biti kao i svi drugi, da ćeš i ti otići na kraju, pa sam te oterala. Terala te, a samo sam htela da ostaneš. On: I ja sam hteo samo to – ostati. Ona: Ja sam kriva za sve. On: Ne, nisi ti kriva. I ja sam prebrzo digao ruke od tebe. Otišao ponosno muški, da bi sada sedio sam i razmišljao o tome kako je moglo biti da sam ostao. Ona: (Tišina) I, kako si ti, jesi li oženjen? Imaš li porodicu? On: Nemam. Oženio se jesam, ali nakon dve godine sam se i razveo. Bila je dobra, draga. Sve mi je želje ispunjavala, ali je nisam voleo. Trudio sam se zavoleti je, ali nakon nekog vremena shvatio sam da je to nemoguće, pa sam je pustio da ode. Sad se udala, ima dvoje dece i srećna je. Ona: A, ti živiš sam? On: Da. Živim sam. Naučio sam se na to. Navikne se čovek kad mora. Ona: Da, navikne se čovek. On: A, šta je s’ tobom? Ona: Ja sam sama. Uživam kao i uvek. Dobro je. On: Nikad se nećeš promeniti. Ali, nisi sretna. Ona: (Tišina) On: Ne moraš mi to reći, znam te toliko. Mirnija si nego što si bila pre. Ona: Pa, eto bilo je vreme da i ja malo odrastem. On: Da, ko bi rekao da ćeš i ti jednom odrasti i biti ozbiljna žena. Ona: Da, morala sam i ja malo odrasti. On: Znaš, često sam razmišljao o ovome. Sanjao da ćeš nazvati, da ćeš se pojaviti negde, onako iznenada. Zamišljao sam kako ću biti srećan ako te opet vidim ili čujem (Tišina) i jesam srećan, ali sam istovremeno i potišten. Ona: Zašto? On: Zato što mi je sad jasno da se neke stvari ne mogu vratiti na staro. Promenili smo se, nismo više djeca. Nismo više tako mladi i puni poleta, u stanju menjati sve. Ona: Znam, znam da nije više isto, ali… On: Nema tu više „ali”, znaš to i sama. Ne moram ti to ja govoriti, odrasli smo. Ona: (Tišina) Znači… znači, kad spustim slušalicu… On: Nećemo se više čuti, da. Neću te zvati, a nećeš n ti mene. Samo bi se povredili još više. Ona: Znači nećemo se ni videti? On: Nećemo, to je bolje za nas oboje. Bolje da te ne vidim. Ona: Htela bi te videti. On: Nije stvar u tome da te ne želim videti. Želim to više od svega, ali znam da ne smem. Tako bi samo povredio sebe, a i tebe. Ona: Znam. (Tišina) On: Nisam te zaboravio, niti ću. Znaš to. Nikada te neću isterati iz svog srca, niti iz svojih misli. Tamo ću te čuvati dok sam živ. Ona: (Tišina) Ali… On: I nemoj se sada pitati zašto. Nemoj jedina! Tako je moralo biti. Sada bi najveća greška bila verovati da možemo nastaviti gde smo stali pre 12 godina. Ona: Ne mogu dalje od onda. Od onog dana. On: Znam. Ona: Nsam htela da budeš nesrećan. Oprosti mi. On: Nisi ti kriva. Ne možeš se kriviti što sam te zavoleo, previše zavoleo. Nisi ti kriva što ne mogu voleti drugu. Jednostavno je tako. Ona: (Tihi jecaj) On: Draga, vreme je da se pozdravimo i da završimo s ovom mukom. Molim te, napravi to zbog sebe i zbog mene. Nećemo se više kažnjavati. Ok? Ona: (Tihi jecaj) Nemoj, nemoj spustiti slušalicu, molim te. On: (Tišina) Nemoj plakati. Ona: (Tihi jecaj) Volim te! On: I ja tebe, ali ne možemo ovako. Ne možemo opet otvarati stare rane. Nemoj… nemoj misliti više na to. Živi život! Živi i seti me se kada spavaš, tamo možemo biti zajedno. Tamo te čuvam svake noći. Tamo imamo 22 godine i ništa nam se ne može dogoditi. Ona: Ne želim ovo, ne želim da nestaneš. On: Znam. Ni ja to ne želim, ali znam da je tako najpametnije. A, znaš i ti, samo što sada ne želiš to priznati. Ona: Ne mogu spustiti slušalicu. On: Onda ću ti pomoći još ovaj put, voljena. Pozdraviću te i reći ti da ćeš mi uvek biti u mislima i srcu. Živi, srećo moja, živi! Volim te! (Spuštena slušalica) Ona: (Jecaj) I ja tebe volim. (Jecaj) Prošlo je 40 godina. Nisu nikada više razgovarali, niti su se videli. Onda je on umro. Na njegovom spomeniku, u donjem desom ćošku, stajalo je malo ugravirano srce, a pored njega reči: Ovo je srce pripadalo samo njoj. Pored toga je stajao datum njihovog telefonskog razgovora. Tog hladnog zimskog jutra na grobu je klecala seda starica i tiho plakala. Suze su klizile niz njeno naborano lice, a njen dah je bio jedino što je bilo toplo. U naboranim rukama je držala jednu crvenu ružu. Dugo je tako nepomično klečala. Zatim se nagela, poljubila ružu i stavila je na grob. Otišla je polako u daljinu. Polako… Polako, kao da ne želi otići. Svake je godine dolazila na taj dan i donosila ružu. Uvek bi se zadržala 15-ak minuta i opet nestala. Jedne godine starica nije došla. Nije bilo starice. Nije bilo ruže. Samo prazan grob i snega na njemu. No, te noći zvezde su neobično jako sijale. Sijale su jer nije više bilo tuge, jer su konačno bili zajedno tamo gde su jedino mogli biti srećni zajedno – u večnosti.

Prica koja nema početak, ali zato ima kraj...