Koraci k'o oblaci...

Šetala je tako prošlim putem kad je srela Iznenadjenje:’Čije si ti?’
‘Nekad sam bio tvoje, davno si me ostavila pa evo, čekam da me neko usvoji.’
’ Ne ljutiš se? Tebe će uvek neko usvajati, to je tvoja sudbina.’
.
Išla je dalje, prema Sada i vidjela Razočarenje, sedilo je na klupi.
‘Šta ti tu radiš’, pitala je.
‘Evo čekam svoju novu prijateljicu, otišla da mi kupi nešto da jedem, gladan sam. Kako me samo pazi.. Nije k’o ti da ode, ni zdravo da kaže.’
‘Pa..zdravo i srećno’, rekla je beznačajno i produžila.

A onda je ugledala Sujetu. Smrknutog lica, ljuljuškala se na ogradi neke velike, lepe bašte. Kad je spazila, stisnula je usne i okrenula glavu. Bilo je tako smešno. Došlo joj je da pridje i uhvati je za obrašćić, ali suzdržala se.

Šetajući dalje očekivala je da će sresti Tugu, ali nije je vidjela. I nije joj bilo žao što se udaljavala od tog mesta.

Primetila da je put postajao širi i nekako svetliji. Srela je mnogo ljudi, neki su pevali, neki se smejali, kad je stigla je do Sada. Sela je na travu i podigla glavu prema nebu, osećala se srećno. Nije znala zbog čega. Ili jeste. Možda zato što je videla ljude čistih lica. Ili što je napustila sve te svoje vrle saputnike, što niko od njih nije bio Ljubav.
Ne znam zašto, pitaću kad je vidim. A znam, neće mi reći.
Znam je.