Jer, ljubav je nesebična. Sebična ljubav nije ljubav, već patologija. Boleščina. Sa oficijelnom dijagnozom. Ako se ne postavi kao takva na vreme, i ne počne sa emotivnim pročišćenjem i drugim stvarima koje vode ka duhovnom preporodu, ona tendira jedino ka „fatalnosti” koje su pune stranice crne hronike: Ksenija Pajčin je imala kao osobenost samo mnogima poznati lik i javni identitet, u svemu drugom bila je u dlaku ista kao ma koja žrtva izvitoperavanja suštine ljubavi.

Sarlatane, kada bi nasli odgovore na ta tvoja pitanja, gde bi nam kraj bio. Tada ne bi postojala ni Biblija, ni vrovanje ni zavet ni brak itd, itd...
Ista pitanja pitam se i ja...No , moram ti reci onda kada shvatim da ne bi mogla da živim ni u nekoj vrsti monogamije, a to se podrazumeva ako ću se već zarad romantike zblizavati sa nekim drugim osim moga muza, onda stvari postaju jasnije...
Jednostavno, dodjem na jedno te isto a to mi se ni malo ne svidja kada je reč o ljubavi „ono što ne želiš da drugi uradi tebi, ne radi ni ti drugome”. I to je neko pravilo ljubavi valjda, nepisano barem za mene. A moram priznati da ga je teško primeniti kada krv uzavri, a desava se svima jer svi smo ljudi. E sada, principi, ne expoziranje situaciji i drugi zločini pomazu da se prevara ne desi.
Pitanje onda-da'l se radi o licemerju. O ne nikako, barem u mom slučaju, jer da može, lično bih se udala za sve moje ljubavi i imala ih oko sebe samo pod jednim uslovom a to je da nikada ni ne pogledaju ni jednu drugu ženu. :-)) E a vidis, o tome sam ti i govorila...;-))

Suditi - NE
Prosuđivati - DA

Osim čekića, danas treba i nekakva jezuitski krojena toga, pa sto (ako ikako može od pune hrastovine - s rezbarijama plz.), pa neprobojna stakla, interna tv, metal detektori (i razni drugi detektori), centralno grejanje...i naravn direktan prenos.

samo vi prosudjujte i još se dicite time

Blaženi siromašni duhom, jer njihovo je carstvo nebesko...

za sve se može naći replika

a onda se to zove šta?

postoji „ja” i postoji „mi”

ako „ti” i „ja” nismo ni „ja” ni „mi” mi nemamo o cemu da raspravljamo

osim o vremenu možda.

ili ako smo MI u zanatu, onda o tom zanatu...itd.

tako da se o nekim stvarima ne može sa svakim ni pricati...

ovdje se desava nekad da ja pricam sa JA u dijalogu sa nekim drugim JA

cisto eksperimenta radi...

Ja stvari tog tipa ne procenjujem kroz moralno ili ne već kroz to da li neki potez ima smisla i logike.

Konkretno, ponekada se dogodi da covek u toku braka ili trajne veze upozna treću osobu koja postane nezaobilazni deo misli i zajednickih planova, da se javi duboka ljubav i osecaj da postoji nešto jače i autenticnije. Tada verujem da on može i treba da krene drugom stazom. Zreli ljudi kada se nadju u takvoj situaciji znaju da se dogovore i naprave plan koji će i raskid sa prethodnim partnerima učiniti civilizovanim i dostojanstvenim. Svaki rastanak je bolan za osobu koja je ostavljena ali postoje rastanci koji iza sebe ostave trag dostojanstva koje je pruzeno partneru koji je ostavljen. Moralisanje u takvim slučajevima mi je nejasno, ali „psi laju - karavani prolaze”.

Sa druge strane postoje veze sa strane u koje se ulazi tek onako, samo povrsno zainteresovan za tu osobu, unapred znajuci da ništa neće biti i da nema naročitih osecanja. Jedna od dobrih stvari koju donese iskustvo sa razlicitim partnerima je da covek shvati da svi sa kojima se dolazi u kontakt beskrajno pocnu da lice jedni na druge i postanu bezlične, bezimene senke kada nema osecanja. Zato ove vrste prevara smatram postupcima koji nemaju neki logican cilj ili plan i gde gubitak može visetruko da nadmasi dobijeno.

Kao žena nikada ne bih volela da neko ostane sa mnom zato što je moralan a da ja osetim da on voli drugu. Ako ume dobro da sakrije, to je već druga stvar, tada ne bih imala ideju šta se desava. Već jednom sam napisala da bi me ta nazovi pobeda sto je on fizicki pored mene učinila duboko nesrecnom, da se ni u jednom smislu ne bih osecala kao pobednica i da bi mi beskrajno bilo zao sto bih živela sa osecajem da se on rastao sa zenom koji voli (ili nikada nije ni usao u pravu vezu) da bi ostao sa mnom. Znam, mnogi bi bili srećni, nakrivili kapu i zatvorili oci...ja ne bih mogla i ako ne bih smogla snage da sama odem, okretala bih glavu i neprekidno se udaljavala od njega da bih ga sto manje dovodila u situaciju da dodiruje i gleda ženu koju ne voli samo zato što mu je moral jak.

U principu dosta stvari vezanih za moralnost jesu drustveno uredjene jer drustvo da ne bi bilo haoticno mora da pociva na nekim pravilima . Tih pravila se nije toliko problem pridržavati zato stu su vekovima proveravana kroz nebrojeno primera i nama dosla gotova na tanjir, bilo kao nešto sto je prihvatljivo ili ono što ne treba raditi. Nas mozak lako razumeva suprotne stvari - razliku između crne i bele boje, između pomoći nekome da ustane vs. gurniti ga niz stepenice i sl. Problem nastaje kada treba da se obradi i odluci u vezi sive boje, a dilema u temi je bas ta ; kako izvagati šta je pravilno - da li je ostaviti partnera zarad nekog drugog crno ili belo? Čak i tu nije uvek sve komplikovano..svi znaju da je iskradati se nocu iz kuce u carapama da bi se naslo sa ljubavnikom/com crno. Ali koja je boja kada tu osobu volis? Kako od bele boje za buducnost tvog zivota i crne za buducnost partnera koji će biti ostavljen/i napraviti sivu sa kojom će se sve strane nekako osecati u redu sa onim što rade?:) To je ono sto samog coveka koji se nadje u toj situaciji muci, govorim o ozbiljnim ljudima a ne onima koji srljaju iz prevare u prevaru i zato je licni moral maltene ceo zivot podlozan nekim promenama i preispitivanjima i sl.

Istovremeno mislim da svako treba da osluskuje svoj unutrasnji glas i da ako on nekada „vristi” da je neka staza ona kojom treba da se krene, treba ga poslusati.. Jer kajanje može da ruzno da za*ebava.